Nil Gejmen – intervju za Obzerver o TV adaptaciji romana „Američki bogovi“, o stvaralačkim planovima i Bregzitu

Srela sam se sa Nilom Gejmenom u sunčanoj bašti hotela Soho, dan posle Bregzita i dan pre nego što je Gejmen najavio svoju najnoviju knjigu „Norse Mythology“, njegovu verziju nordijskih mitova o Asgardu.


Foto: Kimberly Butler

Čovek je zauzet. Uz novopridošlu bebu koju ima sa suprugom Amandom Plamer, radi na adaptaciji svog romana „Američki bogovi“ za televiziju Starz, i na verziji „Dobrih predskazanja“ romana koji je odlučio da adaptira pošto je dobio posthumno pismo od koautora knjige Terija Pračeta.

Nil Gejmen je fin, topao i duhovit, i dok priča gleda sagovornika pravo u oči. Izgleda baš onako kako sam ga kao dete zamišljala da izgleda uživo.

Razgovor je tekao poput igre pitalica u kojoj izvučete karticu s pitanjem: „Sa kojim piscem, živim ili mrtvim, biste najradije popili čaj i pitali ga sve što želite da znate o njegovom radu?“. S obzirom na listu knjiga koje je napisao, i koje danas spadaju u najveće hitove gik kulture, od stripova „Sendmen“, preko saradnje na rimejku serije „Doktor Hu“ i desetak romana o mističnom i neobičnom, bilo je teško dotaći se svega iako sam pokušala.

Kakav je vaš angažman na seriji „Američki bogovi“?

Ja sam neka vrsta izvršnog producenta. Čitam scenario, komentarišem ga, dajem savete, pričam generalno o stvarima. Poslednji put kada sam bio na sastanku sa scenaristima rekli su mi da su se zaglavili na kraju prve sezone jer su želeli da urade mnogo toga. Pa sam im predložio rešenje koje su prihvatili.

Koristan sam za takve stvari. Dobijam dnevne snimke i baš pre neki dan morao sam da ih objasnim nekome ko me je pitao koju seriju trenutno gledam. Ti snimci su serija koju gledam. Vreme koje mogu da potrošim gledajući TV program provodim proučavajući različite snimke i tu, iskreno, nisam od velike koristi. Bio je jedan snimak koji sam pogledao i poslao sam im imejl u kome sam napisao da su uradili nešto što nema smisla i pitao ih da li mogu to da srede u montaži. Odgovorili su mi da to nije nikakav problem, da će sve srediti u montaži i da ta scena ne mora ponovo da se snimi.

Ali, mahom, uživam u tome. Pre neki dan su mi za KomikKon poslali trejler koji zapravo još uvek i nije trejler – moraju da dodaju specijalne efekte, da ga malo ispeglaju i odrade još dosta toga. Ali pogledao sam ga i pomislio: „Čoveče, ovo je stvarno. Ne samo da je stvarno već izgleda da će i ljudi koji vole 'Američke bogove' pomisliti da je stvarno“.



Imate li neku omiljenu adaptaciju nekog vašeg dela?

Volim „Koralinu“. „Koralina“ je uspela jer je i reditelj Henri Selik voli. On je napisao prvi scenario i poslao mi ga je. Pročitao sam ga, pozvao Henrija i rekao mu: „Henri, ovo je fantastična adaptacija knjige, ali nije za film. Ne izgleda kao film, nemaš osećaj da je film, moraš da ga učiniš svojim“. Godinu dana kasnije mi je poslao scenario i sada je u njemu bio Vibi i sve se nekako otvorilo, i bilo je Henrijev film i to me je mnogo usrećilo.

Poznato je da ste sa BiBiSi-jem imali sukob oko „Nikadođije“...

Bio sam frustriran. Leni Henri, vlasnik kompanijaže koja je producirala seriju, rekao mi je: „Nile, molim te prestani da kritikujes BiBiSi-jevu 'Nikadođiju'“. A ja sam bio u fazonu: „Zar zaista kritikujem?“. Na šta mi je on odgovorio: „Da, i dalje ih kritikuješ“. To je bilo izuzetno frustrirajuće. Sa druge strane, naučio sam mnogo toga. „Doktorova žena“ (jedna od epizoda rimejk serije „Doktor Hu“) ne bi izgledala tako da nisam prošao kroz  pakao sa „Nikadođijom“ pokušavajući da realizujem jednu ideju. Naučio sam koliko TV drama može da bude promenljiva u scenarističkom smislu.

Trenutno mi nedostaje jedan scenario da završim „Dobra predskazanja“. Biće to serija od šest jednočasovnih epizoda i sada ću da počnem rad na šestoj epizodi i negde početkom avgusta počeću sa čitanjem scenarija. Znam da je ogroman i komplikovan, i da se dešava mnogo toga, ali to je nešto što sam morao da uradim, da promenim stvari kako bi se bolje uklopile u televizijski format koliko god to bilo frustrirajuće za mene.

Pre nekolikko dana sam iz scenarija za petu epizodu morao da izbacim jednu od mojih omiljenih scena iz knjige jer u tom trenutku u TV seriji nismo mogli priuštimo nešto smešno. Trebalo nam je nešto mračno i zastrašujuće a ta scena u knjizi je bila veoma smešna. U TV seriji smo želeli da održimo napetost kod gledalaca, i smeh bi bio pogrešan.



Da li se proces pisanja knjige razlikuje od pisanja scenarija?

Moj proces pisanja knjige definitivno se razlikuje od pisanja scenarija adaptiranog za TV. Originalni scenario je nešto drugačiji. Sličniji pisanju knjige. Za originalne scenarije imam spremne beležnice i punim ih dijalozima a potom ih premeštam.

Adaptiranje je... Ne znam… Čudno je. Mahom razmišljam o celinama koje imam u glavi i onda sednem i sve brzo napišem. A zaplet već postoji. Mnogo toga sam otkrio na kraju šeste epizode i veoma mi je drago zbog toga. Morao sam to da shvatim pre nego što sam seo da pišem.

Frustriran sam što Teri (Pračet) nije tu. Delom zbog toga što želim da ga pozovem telefonom kada se zaglavim na nekom mestu i kažem mu: „Ok, zaglavio sa sa ovim“ kako bi mi on odgovorio: „O, pa to je tako očigledno, ti si idiot“. A delom što kada uradim nešto baš pametno želim da ga pozovem i kažem mu: „Uradio sam ovo!“, a da mi on odgovori: „U redu, to je veoma elegantno rešenje“. A ne mogu ništa od toga da uradim. Problem sa adaptacijom knjige za formu TV serije od šest epizoda leži u tome što se 20 minuta pre kraja sve sredi, a onda imamo 20 minuta opraštanja od likova.

U romanu „Američki bogovi“ klimaks radnje je fino uklopljen u knjigu – kako ga preneti u seriju za koju ne znate koliko će imati sezona?

Nemam pojma. Ali prvih deset epizoda „Američkih bogova“ zapravo su prva trećina knjige.

Prva TREĆINA?

Stižemo do Kuće na steni. Još nismo stigli do Lejksajda.

To bi mogla da bude cela jedna sezona.

To i jeste ideja, da Lejksajd bude druga sezona. Iako moramo da odemo do Kaira jer neke stvari moraju da se dogode. A biće interesantno kako uklopiti različite priče. U knjizi se nešto veliko dogodi Sredi – nešto što će se dogoditi na kraju sezone, ali još uvek ne znam da li će to biti u drugoj ili trećoj sezoni.

Često želim da producentima Majklu Grinu i Brajanu Fuleru ispričam neke stvari iz još nenapisane druge knjige „Američkih bogova“ a to je za mene frustrirajuće jer ne želim sve da otkrijem. Ali povremeno moram da kažem: „Ok, reći ću vam neke stvari iz druge knjige 'Američkih bogova' kako biste znali zbog čega su neki dijalozi važni i zašto moraju tu da ostanu; znaćete da je ova scena koja deluje beznačajno zapravo neverovatno bitna i zato nemojte da izbacite taj tekst jer će vam za tri godine zatrebati“.

Da li imate skicu onoga što pišete?

Mmm, mislim da se to teško može nazvati skicom. To je gomila beležaka. Obično u jednom trenutku pokušam da organizujem svoje misli.  Sledeća knjiga koju ću napisati je roman o „Nikadođiji“ i pre nego što krenem sa pisanjem moram da sednem i napravim listu svega što će se naći u njemu i da sastavim listu likova kako bih znao kada ću kojeg sresti. A imam dosta različitih ljudi koji rade različite stvari u priči pa ću sve to morati sebi da objasnim.

Obično volim da saznam najviše što mogu i tek onda počnem da pišem, i u nekom trenutku pisanja volim da napravim listu svega što sam do tada saznao da bih, posle stotinak stranica, napravio skicu „svega što treba da se dogodi pre kraja knjige“.

Sa „Knjigom o groblju“, na primer, sećam se da sam napravio spisak različitih poglavlja i mislim da je knjiga manje-više pratila početni plan. Sećam se da jedna verzija sedmog poglavllja nije ušla u knjigu jer se sve u njoj već ranije dogodilo. Način na koji sam gradio knjigu, sa svakim poglavljem koje je od prethodnog odvojeno periodom od dve godine, uslovio je raspored poglavlja, jedno poglavlje nije moglo  odmah da sledi drugo. Jednostavno je delovalo pogrešno.

Smislio sam celu priču i kada sam počeo da pišem shvatio sam da se ne uklapa u strukturu koju sam sastavio. A bio je to divan zaplet, divna priča kojoj sam se radovao.

„Nikadođija“ je tako klasična priča o putovanju heroja. Ne možete da mi kažete da ste je napisali bez prethodnog plana.

Uh, pa jesam. I, znate, nikada nisam završio čitanje „Heroja sa hiljadu lica“.

Bio sam zaista zainteresovan i pročitao sam, čini mi se, prvu trećinu. A potom, posle trećine sam pomislio: „Ne znam da li je ovo istina ili nije. Ako jeste istina trebalo bi svejedno to da uradim, a ako nije, biću svestan da sam pročitao ovu knjigu“. I ponekad sam bio na sastancima u Holivudu gde su govorili (s kaubojskim akcentom): „Znate, prošli smo dve trećine drugog čina i moramo da sretnemo oca“, dok sam ja mislio: „Ne, mislim da ne moramo“. To je šablon za određene priče, nije šablon za sve, zato neki filmovi deluju veštački.

Čini se kao da ste se oprobali u svim formama pisanja – pisali ste televizijske i filmske scenarije, romane, eseje. Postoji li još nešto što želite da postignete?

Moram da napišem pozorišni komad. Originalni pozorišni komad. To je poenta – da otkrijem da li to uopšte mogu da uradim. „View From The Cheap Seats“ je čudan jer u mojoj glavi to nije bila zbirka koju nisam morao zato što se izdavaču dopala ideja i zato što sam se probudio jednog jutra sa idejom da ću svetu da podarim kolekciju mojih eseja. Nije to tako. Ljudi su je tražili i posle izvesnog vremena postala je neizbežna.

Da li ste napisali pozorišni komad?

Moram da ga spremim (Gejmen se šeretski osmehuje). Ovih dana sve se vrti oko vremena. Kada počnete, sve je magično. Nemate novca ni posao, ali imate ogromnu količinu slobodnog vremena. I možete da uradite sve što zamislite. Možda nećete jesti egzotičnu hranu i nećete moći da priuštite sebi  stvari koje želite i mučićete se da platite kiriju ali, suštinski, sve je pesma.

Moraću više da cenim svoju novinarsku platu.

Cenite činjenicu što imate vremena da uradite šta god poželite. Možete da ustanete jednog dana i napišete roman. Ništa vas ne sprečava osim vremena. Ali možete to da uradite. Dok ću ja ustati sutra ujutru i pomisliti: „Bože, imam sjajnu ideju za roman“, i onda ću morati da se spustim na zemlju i pomislim: „Ok, mogao bih da te napišem, ali je verovatnije da ću moći da se prihvatim toga tek tada-i-tada“, a nema smisla reći nekome da imam ideju za knjigu koju ću napisati 2022. godine. Pre neki dan sam dao izdavaču na čitanje knjigu („Norse Mythoology“) za koju sam potpisao ugovor 2008. godine. Plan je bio da je pišem između drugih obaveza i u slobodno vreme, koje nemam.

I za kraj, da malo promenimo temu, šta mislite o Bregzitu?

Očajan sam. Očajan i zabrinut. Očajan i zabrinut jer – ovo je snishodljivo reći državi – ali mislim da niko od ljudi koji su ponosno glasali za izlazak, i sa kojima sam pričao, nije razumeo za šta su glasali. Oni su, poput moje majke, glasali da se vrate u 1964. godinu. To su želeli. Taksista koji me je vozio i zalagao se za Bregzit objasnio mi je šta će se dogoditi: doći će do Bregzita, većina će glasati za izlazak, Evropa pak neće želeti da Velika Britanija ode, pa će joj dati sve što poželi i sve će biti sjajno i ništa se neće promeniti.

Mislim da ti ljudi mrze vladu i smatraju da mogu da joj kažu „je*i se“ zbog mera štednje. Mislim da nisu očekivali da se ovo dogodi. Mislim da su verovali da će ovo biti shvaćeno kao ozbiljan protest.

Kao klinac sam uvek mislio da možda ne možete da znate za koga glasate, ali da uvek možete da znate protiv koga glasate. Mislim da je sada definitivno došlo vreme da  shvatite za koga glasate. Jer glasanje protiv ponekad je glas za posledice koje niste predvideli.

Razgovor vodila: Dejna Šarc
Izvor: Obzerver