Nil Gejmen: „Brine me to da ću postati poštovan“

Do Nila Gejmena je lakše dopreti nego do ljudi koji rade za njega. Tako je to ponekad sa onima koji su zaista veliki i slavni. Zato sam istrajao u mojim naporima da dođem do razgovora sa njim kada je bio u Edinburgu, uprkos tome što donedavno nisam ni znao koliko je on zaista značajan. Ali bar nisam bio jedini. Venesa, predstavnik izdavača Fedra Books, koja je bila domaćin večerašnjeg događaja, takođe nije imala predstavu o tome, kada ga je prvi put kontaktirala.

Pošto me je ohrabrila autorka iz Glazgova Džuli Bertanja, koja je veliki ljubitelj Nila Gejmena, dosađivao sam Janu Lambu iz izdavačke kuće Blumzberi, dok se jadnik nije predao i dozvolio mi da sa Nilom provedem neko vreme u edinburškom hotelu. Džuli nam se pridružila jer sam čvrstog uverenja da pisaca ne jednom mestu nikada nije previše.

Džuli i Nil su pričali o potpisivanju knjiga i Gejmen je pomenuo svoje prvo potpisivanje za decu, koje mu je bilo užasavajuće. Džuli je rekla da ona potpisuje knjige pretežno tinejdžerima, i smatra da se odrasli lepo ponašaju čak i ako nisu zainteresovani. „Da,“ kaže Nil, „s druge strane, klinci će pričati tiho među sobom, a možda i ne tako tiho.“ „Ili će otvarati kesice grickalica,“ slaže se Džuli.

Bookwitch – Nil, čini mi se da je tvoj prvi kontakt sa Venesom bio u vezi nekih tvojih omiljenih knjiga u detinjstvu, koje si hteo da ona ponovo objavi?

Nil – Ne, sve je počelo sa dvojicom novinara koji su pričali međusobno o svojim omiljenim knjigama u detinjstvu, i došavši do knjiga Viktorije Volker, poslali su mi mejl, jer sam pominjao njene knjige na internetu. Upitali su me da li sam ikada čitao „The Winter of Enchantment“ i odogovorio sam im da jesam i da mi je ta omiljena. Na to me je jedan od njih upitao: „Šta se desilo sa njom?“ a onda sam i sam počeo javno da se raspitujem preko mog bloga, šta se desilo sa Viktorijom Volker. Imate dečjeg pisca koji je voljen i upamćen, njene knjige na internetu dostižu cene i do 900 funti, a niko ne zna šta je sa njom.

Pokušali smo da je pronađemo i neko ko je čitao moj blog a uz to je i trgovac knjigama, sabrao je dva i dva i kontaktirao je. Poslao mi je mejl pa je zatim Fedra stupila u vezu sa mnom jer su oni želeli da pišem blog o tome. Mislili su za mene da sam neki bezbrižni bloger. Dobio sam ljubazan mejl od Venese koja mi se zahvalila što sam pričao o Viktoriji Volker i obavestila me da su sada sve njene knjige ponovo u prodaji. A onda je došao još jedan mejl od nje u kome mi je rekla da je čula da sam možda i ja pisac i ako mi je potrebno, pomoći će mi u vezi sa mojim knjigama. (Svi smo se nasmejali.) Zato danas potpisujem u njenoj knjižari. Čula je da sam i ja pisac.

Džuli – A onda se sklupčala u nekom uglu da umre...

Bookwitch – Ni ja nisam bio bolji. Pre par godina sam otišao na potpisivanje tvojih knjiga u Londonu, i red se nikako nije smanjivao, pa sam odustao. Nisam imao pojma da si kultna ličnost. Nil, odakle tvoje interesovanje za nordijske bogove i slične stvari?

Nil – Verovatno je počelo kada sam imao sedam godina sa Rodžerom Lanselinom Grinom i njegovom knjigom „The Myths of the Norsemen“.

Bookwitch – To je ona koju nisi znao kako da uglaviš na policu po abecednom redu?
 
Nil – Da, premda zapravo nije bila moja. Pripadala je mom drugu. Knjiga koju sam ja imao od njega bila je „The Tales of Ancient Egypt“, i za nju sam se dvoumio da li ide pod L ili G. Stavio sam je pod L…
 
Bookwitch – Da li i dalje tako slažeš knjige?
 
Nil – Da, mada je bilo mnogo lakše onda kada sam imao samo 30, 40  tih prokletinja. Sada je daleko teže. Fikcija je puna žanrova i podžanrova, o publicistici da ne pričam… Pa grupisanje poezije i drama...
 
Bookwitch – Da li si bio na fakultetu, pošto obično tamo ljude zainteresuju takve stvari kao što je nordijska mitologija?
 
Nil – Ne, imao sam sedam godina i bio veoma napredno dete. Šalim se, jednostavno sam voleo te stvari. Kada sam bio tih godina, ponovo su štampali strip Tor u engleskoj ediciji po imenu Fantastic, ili se možda zvala Terrific. Pripadala je Odhams Press-u. Imali su Wham!, Smash!, Fantastic i Terrrific, i neka od tih serija je štampala Tora.
 
Džuli – Moj brat ga je imao.
 
Nil – Aha, doktor Don Blejk se nađe u nekoj pećini u Norveškoj ili negde drugde, pronađe neki štap ili tako nešto, lupi sa njim i postane Tor. Da li sam prvo naleteo na taj strip ili na Lanselina Grina, ne znam. Bilo je negde u isto vreme, i dve stvari su dopunile jedna drugu.
 
Bookwitch – I nemaš nikakvu drugu vezu sa nordijskim zemljama?
 
Nil – Ne, osim što ih volim jer su tako čudna, sumorna, predivna mesta.
 
Bookwitch – Mene je kao Šveđanina impresioniralo tvoje poznavanje značenja dana srede. Još uvek nisam pročitao roman „Američki bogovi“.
 
Nil – Oh, propustio si fine stvari vezane za nordijsku mitologiju. Mislim da su „Američki bogovi“ roman koji ima mnogo više smisla – ko želi čaj? - mislim da ima mnogo više smisla ljudima koji poznaju nordijske bogove, jer svakako morate biti svesni da vam oni nisu prijatelji. (Smeh.) Pretpostavljam da je mnogima to čudan koncept, jer su ljudi navikli na ideju o bogovima kao roditeljskim figurama koje nas vole i paze. Nordijski bogovi nikada nisu bili takvi. Čak i Tor je najčešće prikazivan kao… On znate nije baš naročito bistar, nije najpametniji u društvu. Odin je neko koga zaista… Ako bi vam dali izbor da li da vam dođe u kuću ili ne, izabrali biste ovo drugo. I sve se završava u suzama (sipa čaj), sve srlja ka Ragnaroku. I uzgred rečeno, svi ginu.
 
Smešna stvar u vezi sa nordijskim bogovima je ta što sam mislio da sam završio sa tom tematikom. Voleo sam da se bavim njima u „Sendmenu“, i delovali su prikladno za „Američke bogove“. Ne sećam se uvek odakle mi ideje dođu ali za ovaj roman pamtim. Osećao sam nekakvo komešanje u sebi ali nisam znao šta je u pitanju. Onda sam bio na Islandu, i bilo je to jedno od onih prizemljenja od 30 sati. Sleteli smo u šest ujutru a ja nisam spavao tokom leta. Pomislio sam: „Ma spavaću kad se smrkne“. Bilo je to jako bistro s moje strane, s obzirom da je bio 3. jul, što je značilo da sam u četiri ujutro ležao u hotelskoj sobi sa zavesama koje nimalo nisu uspevale da spreče sveslost da ulazi, a ja sam žalio što nisam zadržao poveze za oči koje su mi dali u avionu.
 
Bio je to svet bez tame i te noći nisam spavao pa sam sastavio četrdeset sati bez sna. Sećam se kako sam tumarao Rejkjavikom narednog jutra i u turističkoj agenciji video malu mapu koja je pokazivala rutu ekspedicije na Vinlend i gde su bile kolonije. Gledajući u taj put između Islanda i Grenlanda, pomislio sam: „Pitam se da li su poveli svoje bogove sa sobom?“, i tada mi je iznenada palo na pamet: „To je to. To će biti moja sledeća knjiga.“ Vratio sam se u hotelsku sobu i u stanju neispavanosti, napisao ono što će u osnovi biti nacrt za „Američke bogove“. Zaista, bilo je jako zabavno, dočarati u njemu ćudljivost i zlokobnu lukavost nordijskih bogova. Mnogo su dobroćudnije prikazani u „Odd and the frost Giants“.
 
Bookwitch – Da baš deluju dobroćudno.
 
Nil – Da, gotovo dobroćudno. Znate, dobro ih je imati u blizini dok su u obličju besnog orla, namrgođenog medveda ili lisice suviše pametne za svoje dobro, ali kada povrate oblik bogova, shvatite da zaista ne želite da se previše muvate u njihovoj blizini. Uvek sam voleo Lokijevo izazivanje, što je jedna od onih sjajnih pričica koje u suštini nemaju zaplet. Loki se pojavi na večeri i svi ostali bogovi počnu da mu prete. Loki ih sve vređa, idući od jednog do drugog i izbacujući podatke koji možda jesu a možda i nisu tačni, ali su svakako dovoljno istiniti da žacnu svakog od bogova. To poprilično liči na ono: bio sam ti sa ženom, kaže da sam bolji od tebe, i počnu sda se svađaju kao deca a uz to se i svi napiju. Volim činjenicu da se Loki napio i rekao stvari koje inače ne bi, i na kraju ga isteraju... Pokušao sam da se manem nordijskih bogova, ali mi se jednostavno ušunjaju natrag u priče. Grčki bogovi su mi dosadni.
 
Džuli – Zanimljivo je koristiti klasične motive. Koralina je u suštini Alisa.
 
Nil – „Alisu u zemlji iza ogledala“ i „Alisu u zemlji čuda“ sam pročitao previše puta dok sam bio dete.
 
Džuli – Još nisam pročitala „Knjigu o groblju“ ali sam videla prikaze i deluje mi kao „Knjiga o džungli“.
 
Nil – Čudno je to, jer je pomalo kao „Knjiga o džungli“ a onda se tu negde s krajeva prišunja i Pamela Travers. U suštini sam uzeo ideju iz „Knjige o džungli“: imate mrtvo dete i porodicu i dete koje luta dok ga vrebaju vuci, a Bagira dođe i kaže: „Ja ću te čuvati“. U slučaju „Knjige o groblju“, imate paralele pri čemu gospodin Sajlas preuzima ulogu Bagire. Nakon toga nisam planirao da nastavim u tom pravcu, ali onda je tu ono divno poglavlje sa majmunima, a ja sam imao ideju o tim malim gulovima. Imao sam pričicu o njima a napisaću ih još.
 
Kada je Pamela Travers pisala knjigu o Meri Popins, radila je na priči po imenu „Bad Tuesday“, u kom neka deca imaju stvarno loš dan, i oni beže i ulaze u ogledalo ili tako nešto, a Meri Popins, koja je bila odsutna, vraća se i spasava ih. Još jedna sjajna stvar u vezi sa onim što je Pamela Travers radila, jesu te čudne pričice gde svi odu u park i desi se nekakva erupcija magije koju Meri Popins stvori, a normalni svet se izmeni, i postanete neko drugi tokom jednog poglavlja ili sata a onda se završi i svi odlebde kroz park u balonima ili tako nečim.
 
Napisao sam poglavlje po imenu „Danse Macabre“ u kome se živi i mrtvi sretnu. Nadahnula me je knjiga „Rich and Poor Dance the Same Way“. Pomislio sam: „Bogati i siromašni plesu isti ples, ples mrtvih“. I tako je nastala priča.

Bookwitch (fotografu) – Nešto sam razmišljao Jane, s obzirom da si ovde, da li bi voleo da postaviš svoje uobičajeno pitanje?
 
Jan – Šta mislite o Filipu Pulmanu?
 
Nil – Užasno, užasno fin čovek.
 
Jan – A o njegovim knjigama?
 
Nil – Osim knjige iz serijala „Njegova mračna tkanja“ nisam čitao ništa drugo od njega i zbog toga mi je jako krivo. Treblo je da pročitam i druge stvari.
 
Jan – To su mu daleko najbolje knjige.
 
Nil – Verovatno, ali nisam čitao druge da bih mogao da uporedim. Uživao sam u njima. Prvu sam čitao naglas ćerci a drugu i treću zarad ličnog zadovoljstva. Nije mi se dopao film. Nimalo. Znam da to nije njegova krivica, nije imalo nikakve veze sa njim. Sve te neverovatne stvari u knjizi, užitak koji osetite kada vas uvuče u sebe i otkrivanje tog paralelnog univerzuma što je jedan jako specifičan užitak, sve to nedostaje filmu. A što se tiče drugih stvari vezanih za njega, ne znam šta da kažem. Nikako ne mogu da razumem zašto su svi ti religiozni ljudi u Americi digli poviku na njega. (Smeh.) To me totalno zbunjuje.
 
Jan – Da li bi želeli takvu vrstu pažnje i mržnje da budu usmereni na neki od vaših tekstova zbog publiciteta, dobrog publiciteta?
 
Džuli (smejući se) – Mislim da ti to ne treba.
 
Nil – Hm, nisam znao da sam prodao znatno manje knjiga od Filipa Pulmana. Doduše, možda manje skrećem pažnju na sebe. Valjda je to nešto što mi se dopada. Volim kada sam van centra pažnje, i ubeđujem sebe da je i dalje tako iako možda i nije. Najviše sam voleo doba kada su na pomen moga imena reakcije bile: „O bože, on mi je omiljeni pisac“, ili „Ko?“ i nije bilo ničeg između.
 
Džuli – Kada sam bila na fakultetu, bio si kultni pisac moje generacije i još uvek tako razmišljaš iako si postao mnogo više.
 
Nil – Ali u mojoj glavi ja sam još uvek kultni pisac.
 
Džuli – Za ljude koje ja znam ti jesi kultni pisac i uvek ćeš to biti. Mislim da je to jako neobično jer ti se knjige prodaju u ogromnim tiražima i prevazišao si status kultnog pisca, ali za neke ljude ćeš uvek biti njihov poseban pisac. Sjajna je stvar biti u takvoj poziciji, zar ne?
 
Nil – Mislim da je to delom zato što nikada nisam zaista na vrhu. Jednostavno se držim svoje pozicije. Ovih dana sam dečji kultni pisac, čak iako je „Knjiga o groblju“ tri nedelje na Njujork tajmsovoj listi najprodavanijih, a od toga je dve bila na prvom mestu. I lako se može vratiti na vrh. Ali sam i dalje dečji kultni pisac.
 
Džuli – Da ali ti pišeš blogove. Jedan si od prvih pisaca koji je to počeo da radi i to je samo doprinelo tvojoj harizmi. Mogu li nešto da te upitam, jer sam pre neki dan naletela na zabavno pitanje koje me je nasmejalo, pošto je to nešto što se i sama pitam: „Zašto se Gejmen, koji sledećeg meseca puni 48 godina (to ne može biti tačno!), petlja sa pričama za decu i stripovima u tom dobu? I samo da... (smeje se)
 
Nil – Vau!
 
Džuli – Mislim da je to zamišljeno kao kompliment. Bio je to fin članak, a tako je počinjao.
 
Nil – Kakav sjajan kocept!
 
Džuli – Zar ne?
 
Nil – Ali kako bi to užasan svet bio ako mi ne bi bilo dozvoljeno da se bavim knjigama za decu. Doduše brinem o svom ugledu. S vremena na vreme me zabrine da ne postanem poštovan. I znam da dok god ljudi govore stvari kao što je ova koju si pomenula, biće sve u redu.
 
Džuli – Dobar odgovor. Druga stvar je razgovor koji sam nedavno vodila sa jednom bibliotekarkom. Rekla mi je: „Ljudi poput vas pišu stvari tako mračne, tako užasne. Trebalo bi da počnete da pišete srećne knjige za našu decu“. Onda sam čitala nešto o teškim vremenima kada je štivo bilo još teže. Za vreme Velike depresije, tridesetih godina 20. veka, ljudi su čitali stvari poput  „Mala kuća u preriji“, koja u suštini govori o bedi. Ali ti voliš da se igraš u tami, ili sa tamom.
 
Nil – Ima jedan citat od Čestertona koji sam pogrešno naveo na početku Koraline a glasi: „Bajke su više nego istinite: ne zato što nam govore da zmajevi postoje, već zato što nam kažu da zmajevi mogu biti pobeđeni“ i to je po meni super stvar, to je ono što književnost jeste. Pretpostavljam da bih mogao da napišem priču o srećnim zekama, (frkne) koji skakuću srećno po polju a onda im se desi neka lepa stvar, i oni imaju stvarno fin dan. Verovatno bi mi bilo dosadno, ali...

Džuli (smejući se) – Zeke što skakuću!

Nil – To su priče kakve često viđate na Diznijevom kanalu, crtani tipa Vini Pu i slično, stvari koje Dizni studio radi, u kojima nema zapleta. Najbliže što priđete zapletu u takvim stvarima je da izgleda kao da su svi zaboravili prasetov rođendan, ali zapravo spremaju žurku iznenađenja. Sve je u redu i nema ničega o čemu treba brinuti. Ono o čemu si brinuo nije bilo vredno brige, i ne znam šta neko može naučiti iz toga. Ako želiš da naučiš decu nečemu, onda dečje priče moraju imati svrhu.

Mislim da je veoma važno učiti decu bitnim stvarima, ali istinski bitnim stvarima kao što je osnovna poruka Koraline, a to je strah i da hrabrost nije odsustvo straha već osećati ga a ipak uraditi ono što treba. Po meni je to ključno. Trebalo mi je 30 godina da to shvatim. Prošao sam kroz čitavo detinjstvo misleći da sam kukavica jer sam se bojao, a mislio sam da ako si hrabar onda se ne bojiš. To da li sam uradio ono što treba ili nisam, nije bilo važno jer sam se bojao. A zapravo hrabrost nema ništa sa odsustvom straha, jer ako se ne bojite, onda nema razloga da budete hrabri. Biti hrabar je tačka u kojoj kažete: „Potpuno sam prestrašen ali ću to ipak uraditi“. To je hrabrost. I pomislio sam: „To je dobro. Napisaću knjigu o tome“.
 
Džuli – Mislim da se to dopalo mladima, jer ti hodaš po ivici. U detinjstvu i mladosti se i radi o tome, o nemanju potpune kontrole.
 
Nil – O nemoći zapravo. Uvek ste sukobljeni sa svetom, i prva grafička novela koju sam uradio zvala se „Violent Cases“, namenjena odraslima, ali koja se bavila sećanjima odrasle osobe na vreme kada je imala tri godine i osećaj nemoći koji imaš u svetu ćudljivih divova, koji deluju kao da znaju šta se dešava dok ti ne znaš, i pokušavaš da daš smisao tom svetu, u kome se Portsmaut iz šezdesetih godina 20. veka stapa sa Čikagom iz dvadesetih.
 
Nil je počeo da potpisuje knjige koje smo doneli sa sobom. Džuli je rekla da će je kći ubiti ako njen primerak „Koraline“ ne bude potpisan. I uz to je dodala da, ako nas Nil kasnije te večeri primeti, to nije zato što ga proganjamo, već smo i sami pozvani na događaj na kome će držati govor.
 
Nil – Dakle, iz koje ste vi skandinavske zemlje?
 
Bookwitch – Švedske.
 
Nil – Predivno mesto.
 
Bookwitch – Da, nije loše. Kad god pomenem ljudima da si se preselio iz Engleske u Minesotu, oni pitaju zašto. Ali ja shvatam.
 
Nil – Puna je Šveđana i Norvežana a tu je i poneki Finac.
 
Bookwitch – Tačno. Mislim da se pretpostavlja da će neko bogat i slavan otići da živi u Njujorku ili Los Anđelesu, a ne kao ti, usred ničega.
 
Nil – Dobro rečeno. Kada se jednom budem vratio u Britaniju, verovatno ću otići na ostrvo Skaj, gde je vreme u neku ruku i gore nego u Minesoti. U Mineapolisu sam prilikom lošeg vremena viđao kišu kako pada u stranu. Skaj je jedino mesto gde sam video kako kiša ide na gore. Padne dole a zatim se vrati na gore. Ne ode mnogo u visinu, ali razgovarao sam sa prijateljem koji je arhitekta i rekao mi je: „Da, kada gradiš nešto moraš da gradiš za okruženje u kome kiša pada a zatim se vraća na gore“.
 
Nil je pomenuo jutrošnje kašnjenje aviona i kako su on i Džoana iz izdavačke kuće Blumzberi imali pristojni obilni engleski doručak jer možda neće biti vremena za ručak. Džuli je rekla da se drži saveta kraljice majke da nikada ne treba propustiti pauzu za toalet. Nil takođe ima pravilo da nikada ne odbija ponudu za toalet, hranu kao i da uvek pristane kada mu ponude: „Imate 45 minuta pauze, da li biste želeli da odete u sobu i odmorite?“. „Problem je što kada odete u svoju sobu pokušate da se nakačite na Internet i ne uspete, i onda, samo što niste uspeli - neko pokuca na vrata.“
 
Džuli – Na Guglu sam pogledala podatke o tebi i izgleda da na internetu postoji jedna grupa koja se angažovala da ti nabavi telefon. Jesi li znao za to? Bilo mi je urnebesno smešno (smeje se). Želela sam da neko to učini i za mene. Pisala sam na blogu o tome i desilo se.
 
Nil – To je naravno bila blamaža. Mislio sam da će ispasti zabavno. Sve se desilo tako što sam kliknuo na reklamu za novi G1, i kliknuo sam na oglas za T-mobile telefone. I bio sam zainteresovan, želeo sam da uzmem u ruke neki, pa sam rešio da odem do T-mobile prodavnice.
 
I tako sam seo u kola, odvezao se, ušao tamo a na vratima je bio ogroman poster za G1, pa sam pomislio da sam na pravom mestu. A ispalo je kao u prodavnici sira iz Monti Pajtona. Rekao sam da želim da pogledam G1 a tip koji radi tamo mi je rekao: „Nemamo ga“.  A ja: „Kada ćete ga dobiti?“. „Nećemo ga dobijati.“ (Nil se smeje) „Imate ovde poster sa njim.“ „Da, poslali su nam poster ali neće i telefone.“ Tako da sam otišao kući i napisao blog o tome. Mislio sam da će biti zabavno. U roku od 45 minuta dobio sam poruku od tipa sa Gugla koji mi je rekao: „Imam jedan na mom stolu. Želiš li ga?“
 
Džuli – To je bilo brzo. U tome je moć bloga.
 
Nil – Pre toga, se obrazovala ta grupa, i onda mi je pisao i T-Mobile.
 
Džuli – Sada bi trebalo da kući razmisliš šta sledeće da tražiš.
 
Nil – Problem je što nikada ne znaš šta će se desiti. To sam iz zabave napisao jedne večeri i privuklo je pažnju pa se našlo na raznim sajtovima i svi su odlučili da napišu blog o tome. Garantujem da je čitavo ljudstvo T-Mobile i Gugla čitalo tu priču o meni kako nisam u stanju da kupim telefon.
 
Bilo je vreme da napustimo naše purpurne stolice, jer je Jan iz Blumzberija došao da nas otera, na najfiniji mogući način. Bilo mi je žao Nila koji je morao da nastavi da priča stalno i iznova, ali dobar je u tome. Nadam se da je dobio svoju ponudu za pauzu od 45 minuta ali sumnjam.
 
Par sati kasnije, ponovo smo ga videli u Church Hill teatru, i delovao je kao nov a tako i zvučao. Posle ushićenog dočeka obožavaoca, Nil je čitao poglavlje „Danse Macabre“, što je odlično prošlo.
 
Pretpostavljam da mnogi od njegovih ljubitelja tek trebaju da pročitaju „Knjigu o groblju“, pošto je tek objavljena, pa je većini čitaoca ono što je čitao bilo novo.
 
U delu u kome je odgovarao na pitanja, bilo mi je žao što nismo mogli da čujemo odgovor na pitanje Venesinog sina o tome da li Nil voli Lego. Voleo bih da to znam. Ali Nil je uverio svoje obožavaoce da Dž.K. Rouling nije Harija Potera ukrala od njega.
 
Takođe je rekao da ne pravi nikakvu razliku između književnosti za odrasle i decu. Za njega je to sve književnost. On jednostavno želi da piše. Rekao je da je pisao „Koralinu“ za svoju decu i kada ju je pročitao ćerci ona ju je obožavala. Onda ju je poslao svom agentu koja je smatrala da je suviše strašna za decu. Nil joj je savetovao da pročita svojoj deci, kojoj se takođe dopala. Izgleda da kada ostarimo postanemo plašljiviji.
 
I ne znam iz kog povoda, ali Nil je rekao publici da je Ibzen veoma dosadan. Pretpostavljam zato što kod njega nema dovoljno nordijskih bogova.
 
Izvor: bookwitch.wordpress.com
Prevod: Vladimir Martinović