Nikolas Sparks o „Zemlji snova“

U naslovu najnovije knjige Nikolasa Sparksa krije se mesto čiju će posetu mnogi čitoaci odložiti, zato što neće hteti da odu na spavanje dok ne završe sa čitanjem. To je verovatno zato što „Zemlja snova“, Sparksov 23. roman, ne liči ni na jedan njegov prethodni.

Postoji prećutni dogovor između čitalaca i pisaca – čitaoci nabavljaju i preporučuju knjigu, autori obećavaju da će ih voditi kroz samu priču – a Nikolas Sparks nikada do sada nije to testirao do krajnjih granica. Roman čine uzbudljive priče koje se ne ukrštaju tokom većeg dela knjige, a obećanje da će se te priče spojiti u završetak koji samo Sparks može da dočara upravo je stvar tog poverenja, uz nekoliko besanih sati. Malo je reći da je vredna čitanja, jer je jasno kao dan da autor popularnih romana, kao što su „Beležnica“ (1996), „Dragi Džone“ (2006) i „Želja“ (2021), nastavlja da usavršava svoj zanat.

U prvoj ljubavnoj priči „Zemlje snova“ prepoznaćemo starog dobrog Sparksa. Kolbi Mils i Morgan Li se zaljubljuju u primorskom letovalištu na Floridi, ali njihova ljubavna priča je osuđena na propast. Kolbi, farmer iz Severne Karoline koji želi da piše pesme, i Morgan, devojka iz ugledne čikaške porodice koja je nedavno diplomirala i želi da izgradi pevačku karijeru u Nešvilu, otkrivaju da se odgovornosti i obaveze često kose sa snovima i željama.

Druga priča, smeštena u svako drugo poglavlje, predstavlja alter ego prve priče. Zajedno sa svojim šestogodišnjim sinom, Beverli beži od nasilnog muža čija su karijera i resursi duboko povezani sa državnom službom. Pošto nema skoro nikakva novčana sredstva, Beverli tone u siromaštvo i očaj dok se bori da stvori bezbedan, nov život za Tomija i sebe.

Ovakva dihotomija podstiče mnoga pitanja, pa smo jedva čekali da razgovaramo sa autorom. Krajem avgusta prošle godine vodili smo telefonski razgovor sa čuvenim Nikolasom Sparksom.

„Zemlja snova“ se razlikuje od svih romana koje ste do sada napisali. Mislim da  možemo da razgovaramo o nekih prvih 80 posto knjige, ali ćemo o poslednjih 20 morati da govorimo uopšteno, da bismo izbegli bilo kakve spojlere.

Slažem se.

Počećemo od ljubavne priče, to jest, od dve ljubavne priče, koje prožimaju  ovaj roman. O čemu ste razmišljali dok ste stvarali ovako komplikovan zaplet?

U prvom delu romana želeo sam da napišem priču koja će na neki način istraživati simetriju između muzike i ljubavi. To je nešto što sam, na jednom mnogo jednostavnijem nivou, uradio u romanu „Poslednja pesma“ (2009), ali sam želeo da taj koncept istražim mnogo dublje.

Dakle, ta ideja je na neki način postala osnova za ljubavnu priču između dvoje mladih u ovom romanu. A onda, kada sam shvatio da bi to moglo biti zanimljivo, ali i pravi izazov za pisanje – na primer, zapitao sam se kako da u samoj knjizi prikažem muziku a da ona deluje živo – uvideo sam da je za sve to potrebno nešto više, nešto na mnogo dubljem nivou. I tako sam odlučio da istražim koncept porodice, odanosti, odgovornosti i obaveza na način koji bi mogao da iznenadi čitaoce, ali u isti mah da im pruži dublji uvid u same likove. A glavna poruka priče jeste da se ponekad naši snovi ne ostvaruju. A ponekad je i bolje što je to tako.

To je jedna prava gorko-slatka ljubavna priča. Zašto ste se odlučili da uz pomoć muzike – koju je izuzetno teško preneti na papir – istražite tu simetriju unutar romana?

Pa, muzika svakako ima ogroman uticaj na kulturu i generacije, a isto tako ima divnu sposobnost da u trenutku izazove emocije. A ima i tu izvanrednu sposobnost da pobudi osećanje nostalgije i pokrene sećanja. Najveće ljubavi u našim životima deluju na isti način.

Nisam naišao na romane ili filmove koji su zaista istraživali tu simetriju, pa sam odlučio da se time pozabavim jer bi to moglo da dotakne čitaoce na sasvim nov način, na koji moji pređašnji romani nisu možda uspeli.

Nešto što nije baš novo u ljubavnoj priči iz pera Nikolasa Sparksa jesu snažni ženski likovi. U „Zemlji snova“ junakinje deluju još snažnije. U romanu nailazimo na tetku koja ne samo što pristaje da odgaja dvoje male dece posle porodične tragedije, već preuzima na sebe i vođenje farme nakon što njen muž doživi srčani udar. Tu su i Morgan, koja nakon koledža pokušava da uspe u Nešvilu, i Pejdž, koja je briljantna i uspešna umetnica – i obe pokušavaju da se izbore sa ličnim i profesionalnim izazovima. U nekim delovima romana idete i dalje od toga, izvrćete tradicionalne muško-ženske uloge na načine koji su veoma osnažujući i pozitivni, i za Kolbija i za Morgan. Tu hodate po veoma tankoj liniji. Da li biste nam nešto više rekli o tome?

Oduvek sam verovao da se muškarci i žene suštinski ne razlikuju mnogo. Kada žena oseća bes, to je kao i kod muškarca. Kada je muškarac zaljubljen, to je prilično ista emocija kao i kod žena.

Muškarci i žene imaju više sličnosti nego razlika, a načini na koji izražavamo emocije ponekad mogu biti različiti, ali je osećaj isti. Imao sam sreću da u svom životu radim sa mnogim ženama – agentima, urednicima, pomoćnicima, a i među menadžerima za društvene mreže i izdavačima je bilo mnogo žena; i u našim razgovorima koji su ponekad išli do veoma ličnih nivoa, uvek me je oduševljavalo to što se žene bore da postignu istu ravnotežu u životu, baš kao i ja.

Ljudi su u životu rastrzani između svojih veza i svoje dece, i svoje porodice, možda roditelja ili braće i sestara, i svojih prijatelja. A u međuvremenu, oni moraju i da rade – pa moraju da nađu i vreme za sebe. A šta je sa našom duhovnim ili emocionalnim ili mentalnim stanjem? Život je takav da ljudi uvek žele nešto više, zbog čega je teško postići tu ravnotežu.

U ovom romanu, na primer, Morgan veoma jasno zna šta želi da radi. I mnogi mladi ljudi imaju vrlo jasnu ideju šta žele da rade kada počnu da žive svojim životom. Međutim, u životu ćemo naići i na mnoge poteškoće. Zar ne? To se dogodilo Kolbiju. Kolbi je nekoliko godina stariji, ali je i on imao svoje snove. A onda se život umešao. Kao što sam već pomenuo, jedna od osnovnih poruka –  koja se čak nazire i u naslovu romana – jeste da se snovi ponekad ne ostvaruju baš onako kako smo mi zamislili. I to je u redu, sve dok odnosi koje imamo sa ljudima imaju smisla i dok obiluju ljubavlju.

Zadržaćemo se još malo na toj razlici između odgovornosti i snova. Kolbi je, kao farmer, bukvalno i figurativno vezan za zemlju, dok Morgan, koja ima manje iskustva od Kolbija, život više vidi kao bezbrižnu avanturu. Ali oboje uče jedno od drugog, na različite načine, i oboje su time na dobitku, oboje sazrevaju, zar ne?

Slažem se. Kada ljudi upoznaju osobu kojoj se iz bilo kog razloga dive, sa sobom ponesu neku lekciju koja će ih dalje usmeriti u životu.

Kao kada upoznate nekoga ko zna mnogo o nauci, i time što ste impresionirani poželite da pročitate neke knjige na tu temu. A može bukvalno da bude bilo koja druga tema. Jedna od karakteristika odnosa između Kolbija i Morgan jeste ta da naizgled oboje uče jedno od drugog i uviđaju da bi voleli da budu malo sličniji onoj drugoj osobi – ne u svakom pogledu, nego u pojedinim aspektima – upravo zato što su zadivljeni.

To oslikava jedno veoma univerzalno iskustvo u životu. Sa sigurnošću znam da je na mene uticalo toliko divnih ljudi, na toliko različitih načina. To što sam od njih naučio pokušavao sam da primenim u svom životu.



Jedna od lekcija koju svi pokušavamo da primenimo u svojim životima je zdrav odnos prema društvenim mrežama. Ovim se, između ostalog, bavite u ovom romanu. S jedne strane, mreže su veoma bitne za uspeh koji bi Morgan ikada mogla da ima u svojoj karijeri u Nešvilu, a s druge upozorava na opasnost kada su mlade devojke u pitanju. Šta nam još možete reći?

Morganin stav o društvenim mrežama je taj da su mreže veoma bitna sredstva za ostvarivanje snova koje ona sanja, ali i da ta sredstva u nekim slučajevima imaju negativne konotacije ili da mogu nekome da nanesu štetu.

To je nešto o čemu razmišljam kada su u pitanju moja deca, koja su odrasla u vreme razvoja društvenih mreža, i mislim da to zaista možemo da pratimo od 2009. ili 2010. kada se pojavio ajfon. Njegova dobra strana je to što nam je dao mogućnost da se fotografišemo i odmah objavimo te fotografije ili napravimo video zapise na licu mesta.

A onda su, naravno, došle kompanije koje su na razne načine iskoristile ta nova tehnološka dostignuća. Dosta toga je napisano o tome kako nije sve uvek funkcionisalo onako kako je bilo zamišljeno.

Daću vam primer. Čitao sam i gledao u dokumentarcima da je u početku „lajkovanje“ značilo da će ljudi, koji su moji prijatelji, svojim „lajkom“ pokazati da im se sviđa neka moja fotografija. I to je baš lepo. Stičete utisak da su ljudi do kojih vam je stalo sa vama povezani. Ali sada se kod nekih to pretvorilo u zabrinutost zbog nedovoljnog broja lajkova. Šta to onda govori o nama kao ljudskim bićima?

Uvek je bitno takvu temu istraživati iskreno, pa sam tako pristupio i društvenim mrežama. U isto vreme, svestan sam potencijalnih negativnih efekata. Moje objave, i moja reakcija na to kako ih ostali doživljavaju, ne smeju se čitati između redova – međutim, to je veoma teška lekcija za mlade ljude, ili za one koji tek počinju da ih koriste.

Meni je možda malo lakše zato što kritičari i čitaoci od samih početaka komentarišu ono što ja pišem. Postoje oni koji objavljuju lepe komentre, i u većini su, ali ima i onih koji imaju komentare koji, najblaže rečeno, nisu fer. Odavno sam shvatio da mi pomalo smetaju, pa sam odlučio da ih ne čitam. I mislim da se to pokazalo kao dobro za moje mentalno zdravlje.

Zdravlje i snaga podrške porodice i prijatelja, posebno u slučajevima teških bolesti, uvek su bili temelj vaših priča. Ne bih da odamo previše, ali u „Zemlji snova“ podrška bukvalno jedne osobe je dovoljna da prevagne između života i smrti. Da li mi, kao društvo, dovoljno naglašavamo ulogu takvih osoba? Te jedne osobe kojoj je stalo?

Uh, to je baš široka tema. Nadam se da će oni koji su bliski takvoj osobi shvatiti da je i njoj ponekad potrebna podrška i da će je stoga pružiti, pre nego da se to desi na nivou društva.

Na primer, ako ste prezaposlena majka i treba vam neko da pazi na vašu decu kako biste mogli da radite u kasnim smenama, neće vam pomoći čitanje članka o tome kako majke mogu biti prezaposlene, čak i ako je napisan sa saosećanjem. Ono što bi joj zaista moglo pomoći je komšija koji se ponudi da joj pripazi decu dok je na poslu. Treba da se zapitamo, kako mogu nekome da pomognem?

Mislite li da će ovaj roman posebno inspirisati i pokrenuti ljude na način na koji, možda, vaša prethodna dela nisu?

Verovatno i vrapci znaju da ja ne pišem romane koji imaju za cilj bilo kakvu društvenu promenu. Trudim se da pišem univerzalne priče koje pokreću ljude, i ne sumnjam da će „Zemlja snova“ dirnuti na hiljade čitalaca koji imaju slična iskustva jer se takvi ljudi često osećaju usamljeno. I veruju da ih drugi ljudi ne razumeju. I uglavnom su u pravu.

Ponekad postoje trenuci koje moramo da doživimo kako bismo ih zaista razumeli. Mislim da će neke od tema kojima se bavim u „Zemlji snova“ duboko potresti određene ljude.

Osim vaših knjiga, i filmovi koji su snimljeni prema vašim romanima takođe imaju veliku publiku. Interesuje me na čemu se trenutno radi. Ako sam dobro razumeo snima se ekranizacija vašeg romana „Povratak“ (2020), zar ne?

Da, uradili smo scenario za „Povratak“ i trenutno smo u procesu izbora reditelja. Dakle, uz malo sreće, nadamo se da će snimanje početi u narednih nekoliko meseci, možda početkom sledeće godine.

Počeli smo sa pregovorima u vezi sa prvom adaptacijom nekog od mojih romana za Univerzal, a ja se nadam da bi to mogao biti roman „Želja“, tako da trenutno pokušavamo da pronađemo odgovarajućeg scenaristu i režisera u nadi da će zajedno raditi na stvaranju priče. Dakle, uz malo sreće, nadam se da će doći do nekoliko ekranizacija mojih romana u narednih par godina. I naravno, mislim da je „Zemlja snova“ na redu, odmah posle „Želje“, ali ćemo videti šta će se tačno desiti.

Kao i uvek, završiću tako što ću Vas pitati na čemu trenutno radite – a kladim se da je to ljubavna priča smeštena u Severnu Karolinu.

Uzeli ste mi reč iz usta.

Naravno da je ljubavna priča, i znate, biće smeštena u Severnu Karolinu, na ovaj ili onaj način. I reći ću vam da će to biti nešto u potpunosti drugačije od bilo čega što sam do sada napisao. Potpuno drugačije od „Zemlje snova“ ili „Želje“ ili „Povratka“ ili „Beležnice“ (1996) ili „Šetnje za pamćenje“ (1999).

Nadam se da će čitaoci biti iznenađeni i oduševljeni pričom. A pre svega, nadam se da ću napisati priču koja ne samo da će dirnuti, već ujedno i iznenaditi čitaoce, i koja će im ostati u sećanju dugo nakon čitanja. To je veoma velik izazov.

Autor: Tom Mejer
Izvor: wataugademocrat.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Paulo Salud