(N)i živ (n)i mrtav

Hegelijanski venac epskog mučeništva sazda sebe radi ONAJ kojeg sudba (poput volšebnoga Ivana Zlatkovića) ujasni bez reči i varljivo vreme nagovesti, tome i onako bilo je i biće suđeno da piše po nebu Gospodnjem, na način starinski, kojeg mu kao mešinu uštavljenu krikom utuljenih zvezda Usud podari, kao neminovnost razapetu između pevanja i mišljenja, pobune i usamljenosti. Ta gnostička tmina usmenog nasleđa beše montenjevski usklađena najpre s motivskim osećanjem straha kojeg sužanj svaki s Božjeg lica čita. Ni u gori o zlu ne govori. Da zna čovek kako je umreti, nikad u životu ne bi zapevao. Čovek je palimpsest zatočen u sebi, kao u apsani. Da bi oživeo, on mora, naprečac umreti (barem) kao Jovaš – u prisustvu vlasti; koji u zlo doba zemnoga života beše narečeni Koreja iz Banje, ajduk i posebnik, kome šuma bijaše majka ojađena, a apsana nevesta potonja. Stvarna mu žena, imenom Milena, beše iz Brezovca, odakle je rodom i ča-Vuja (Jakovljević), glavni lik iz Rankovićevog „Gorskog cara“. Lirska sirotinja, počev od Đurice, Pantovca, Aksovca... Petra Despića, koje je ča-Vuja, na izvestan način, uveo u tajne ajdučkog zanata. Po zlu putu tako i Jovaš se svrsta međ bratiju znanu, te on kao pusnik sam sebi bijaše predak i potomak, kao i spisatelj (I. Z.), koji ni iz čega sazda ovaj Trebnik, idući kȏ inok od reči do reči, od groba do groba, od sunca do sunca – kao nadničar da je, što u magnovenju malovremenog otkrovenja spliće i osnura zaumnu potku epske vlastitosti, nameran kroz priču da večnost ujasni, kao i sve ONO drugo – od čega bi rado utekȏ da može. Od varoške kaldrme, od Ivana Zlatkovića, od podnarednika Savića i svoje žene, od sajdžijske radnje u glavnom sokaku, od novokomponovane vlastele, od seobne memle vajnih zvaničnika, od Korušačkog potoka, od Marša na Drinu, od Vladete Kolarevića, od Jagode koja beše iz Vrbice rodom, od profesora Veselinovića, od Pavla Bakića, od mape monaha Justina, od uhoda i od sledbenika, od lirske ajdučije, od Dvorina ispod Bakićevca, od Pavla Tomorija, od Venčačkog konjanika uoči Mioljdana, od Epske biografije Kraljevića Marka; od alovnog vetra, od lipe koja ćuti, od teških okova, od Varnave i od samog sebe, od Šimona A. Đarmatija, od Vanjuše doktora Tanasjeva, od drveta koje govori, od kolibe ispod Cerovite kose, gde se Jovaš skriva od potere, od Boškovog zbega, od Poloma, od Đavolje vodenice, od Stravnog polja i od Zimovnika; od arhivske građe danteovski sažete u spise, od kišnih senki, jajara i mraka... od stenica, od Lenjina kojega prokleše oni stradalnici, prispeli odnekle na železničku štaciju u Kopljarima, rad kojih on potom nagovesti jednom: „Verujem u grešne ljude.“

Samu ovu knjigu posvećeno tvore dva zaumna mraka, muški i ženski – koji se prepliću s uobraziljom pobožne jednostavnosti. Jedan tvori Jovaš, a drugi – Jagoda. Dva Božja lika – kao antipodi, sažeti u mnoštvu, kojem zajednički imenitelj bijaše molitva. Toj stišanoj potki pobožnih odlika pribegava svako – bilo da je žrtva, il odmetnik što se ne boji greote. Tek ljudska se muka ne jede drukčije nego imaginacijom, proceđenom kroz postmodernička iskustva preosvećene književnosti (Maćado... Nabokov). Pisati bez sebe, tek to je greota. Zlatković je ona-ova KNjIGA RITUALA, mitski usaglašena s prestupnom tminom oboženog htenja. Spisatelj je onaj koji sebe nema, pa u knjizi traži put kojim nikad neće doći kući. Slutnja rukopisna koja se značenjski iskrada iz teksta, kȏ nagovest što se prepliće s građom preuzetom iz stvarnog života. Značenjski utkana u stilsku logiku jezika i pisma, koja se osnura i postaje vreme, čiju celovitost iskušava iskustvo čoveka sazdano od reči. Ovo bi se delo nekad kao Deobno pismo čuvalo u kući, za tavanskom gredom. Narod što u tmini ukletih spoznaja bitiše kao misao Gospodnja – koju će tek Usud poetskog nihilizma dovesti do reči, do skladnog apsurda. Nemušta kad drevnost opovrgne skladnu nameru celine, opčuvanu kanda u jeziku samo: „Ajduk Ivo na livadi spava. / Njega beše opkolila straža; / Ivo kaže, ne boji se straže.“ Tek kad neumitno progovore stvari – pa i stvarno Vreme, kao dnevne novine, u pokušaju da se sažive s temom iskonske milosti – što jeziku plena daje odistinski privid savršenstva. Senovita potka, trag obožen slutnjom. Prevrela imaginacija lirskoga nebića tvori obožene senke nadahnuća. Minimalistički koncept koji se pojmovno prepliće s uobraziljom odnarođenog sveta. Misaona nagovest – ostvarena kao poema u prozi, elegičnog tona. Iskušenje puta i vrline u svetom bezglasju onemelih stvari. Malograđanska intima. Mrak osnura misli, reči obamrlu samoću tumače. Obožen je ovo rukopis skladnih proporcija. Posrnule reči i smerne ideje uskuplja otšelnik, kojeg je nepravda prognala iz društva, da bi kao Jovaš prispeo do knjiškog otkrovenja samo. Epskoj mimikriji otuđenog mnoštva pribegava inok kojega je nepismena istorija, sumnjivog morala, privela kulturi, koja je pre svega silovala pravdu, koju je Elita sakrila u Zakon. Taj opskurni pojmovnik sadrži motivsku građu iznošenog kroja, uspešno transponovanu u realističku – možda i stvarnosnu po/etiku ispovednog toka svesti (vidi: „Stvarni predeli i ljudi u delima Svetolika Rankovića i Danka Popovića“).

Iz tog tradicijskog spleta okolnosti Zlatković nastoji da se tek osvrne na epsko prokletstvo Jovaševog lika – oličenom kanda u večnom izgnanstvu, dok njemu nasuprot bitiše u društvu trgovac u liku Žiže Pantelića, koji pljačka narod na zakonit način – kao većinski vlasnik našega života, danas i ovde, pod izmaštanim obeležjem – jer svojega nikad ni imali nisu. Nije sve za priču. Postmoderničko iskustvo novog čitateljstva Zlatković nastoji da sažme u epsko prokletstvo Jovaševog lika, kako ga narod shvata i tumači, davši mu tek privid malograđanske intime u epskoj kasabi podno Risovače. Svaki vlastodržac pohlepu smatra legitimnom, kao poželjan oblik društvenog ponašanja – stičući imetak na nepošten način, ekstremnji i od ajdučije. Varoški trgovci, bankari, zemljoposednici, radikali, naprednjaci, gospoda – zbog koje se Jovaš – u liku Koreje, odmetnu od vlasti, postavši prestupnik, za razliku od varoškog moćnika, Joce Uroševića, uglednika i milijardera, iza kojeg osta grdna imovina u svakom od sela, koja je po osnovu interesa zalegla za dug. On i brat mu Pera – u stvarnom životu, bejahu potomci nekoga Uroša iz Žabara, što je s Karađorđem bio na Mišaru, kao izvidnik ispred ustanika. Kćer Perina jedna, ili sinovica, bejaše udata za izvesnog Vojislava, sudiju ondašnjeg, rodom od Jovanovića iz Koštunića, koji beše deda Vojislava Koštunice.

Roman „I živ i mrtav“, starozavetna istorija našega života, obožena sjajem ćirilične jednostavnosti, proređene kroz postmoderničko iskustvo književne aristokratije, deluje usaglašeno s beketovskim pojmom ironije. Ljudi su kroz vreme stvorili zakone, a žene običaje. Pojam čistilišta borhesovski beše obožen ćutanjem, mnoštvom ustaljenih stvari i pojmova koje ovo štivo čini uverljivim. Ajdučija kao pojam bitiše u svesti narodnoj kao obeležje ratničke privrede. S Božjim dopuštenjem zlo postaje Zakon, a nada – Vrlina. Jer da nije nade – pošto bi konopci bili? Zlatković je potku usmenog nasleđa, knjiški uverljivo, razveo kroz priču od usta do usta – skladnim i razgovetnim pismenima. Rad toga bi možda da ŽIV MRTVAC bude tek održiv naslov za ovu nagovest, kojoj se spisatelj beše obećao, te se i bez reči mogu ujasniti, pa i tumačiti, stvari i pojave – jer sloboda, ipak, pripada niščima koji jednostavno čitaju i misle nekako drukčije.

Autor: Vladeta Kolarević
Izvor: Bokatin Dijak, časopis za jezik, književnost i duhovnost, Republika Srpska, jul 2021.