Nevinost i masovni zločin – prikaz romana „Majčina ruka“ Igora Marojevića

U tinejdžerskom dobu gubljenje nevinosti deluje kao „glavna stvar u životu“. Koliko mogućnost prvog snošaja i „ulaska u svet odraslih“ utiče na formiranje stavova o svetu i društvu u kome jedinka živi? Iako to nije očigledno na prvi pogled, seks je blisko povezan sa smrću. Prvo često anticipira drugo, i obratno. Verovatno zbog toga Francuzi orgazam zovu „mala smrt“ (la petite mort). Ali šta se sve može dogoditi kad se seks i smrt ukrste u životu jednog tinejdžera koji, trudeći se da izgubi nevinost, slučajno otkrije masovni posleratni zločin? I zašto je ta izmišljena priča o istinitom zločinu uzdrmala srpsku kulturnu i medijsku javnost?

Igor Marojević je pisac sa poetičkom strategijom da u svakoj narednoj knjizi proširuje tematski horizont svog proznog romanesknog diskursa. U noveli-romanu „Obmana Boga“ (1997) pisao je o samoubistvu i, u slobodnom tumačenju, njegovim religijskim konotacijama u savremenom svetu. U romanu „24 zida“ (1998) bavio se posledicama side kod urbane beogradske omladine i mnogim šokantnim stvarima u vezi sa ovom podmuklom bolešću, dok je u romanu „Žega“ (2004) ironično predstavio građanski rat bjelaša i zelenaša (pristalica i protivnika Kraljevine SHS) s početka 20. veka u Crnoj Gori. U romanu-tabloidu „Šnit“ (2007), pisao je o vladavini ustaša u Zemunu krajem Drugog svetskog rata, i o saživotu Hrvata, Srba i Nemaca u ovom „smrtonosnom trouglu“. Navedena dela izazvala su pažnju jedino književne javnosti, ne i masovnih medija. Kako je onda svojim poslednjim romanom „Majčina ruka“ (2011), ovaj pisac provokativne poetike (čije su tematske osnove, jednostavno rečeno, ironičan odnos prema svetu, multukulturalizam i problem identiteta u područjima gde je etnicitet glavno obeležje individue), uspeo da ustalasa medije? Mogući odgovori na ova pitanja su: „Etnofikcija“ i slučajnost.

„Etnofikcija“ je piščevo najavljeno planirano romaneskno petoknjižje koje obrađuje odabrane istorijske periode u dvadesetom veku u sudbinama tri naroda koji su bili izolovani zbog svoje „nerazumne etnocentrične politike“ ukorenjene u nacionalizmu – tu prednjače Španci, Nemci i Srbi – ali pominju se i neki okolni narodi. Međutim, treba odmah naglasiti da se oni tretiraju i kao žrtve i kao agresori. Autor ne staje ni na čiju stranu, već zauzima stav individue koja je svedok ili posrednik. Čini mi se da je „cilj” ovih romana da se savremene istorijske pojave (ono što nam se danas dešava) posmatraju kroz prošlost. Da bismo saznali šta će nam se događati, moramo se suočiti s onim što nam se već desilo. Zbog istinite percepcije sadašnjosti, ne smemo ćutati o prošlosti, ili se zavaravati. Zasad je Marojević objavio tri dela „Etnofokcije“: „Žegu“, „Šnit“ i „Majčinu ruku“. Dakle, tematika „Etnofikcije“ bila je od početka „osuđena“ da bude „prst u oko“, ali je tek sa objavljivanjem „Majčine ruke“ to i postala. I to zbog slučajnosti.

U stvari je posredi podudarnost koja se dogodila u septembru 2011. godine: objavljivanje romana i javna rasprava o zakonu o restituciji dogodili su se istovremeno. Naime, nekoliko nedelja pre objavljivanja romana, počela je javna rasprava u medijima o predloženom zakonu. Politički analitičari, intelektualci, ljudi čija je imovina oduzeta... svi su odjednom počeli da pričaju o restituciji. Neki su je opravdavali i govorili da je neophodna, dok su se drugi protivili. Na kraju su se oglasili čak i tadašnji predsednik, istaknuti predstavnici vladajućih stranaka i nekoliko članova vlade. Međutim, ono što je nama važno jeste da su se određeni književni poslenici obrušili na Marojevića, tvrdeći da je „tempirao“ izlaženje romana sa raspravom o pomenutom zakonu. Optuživali su ga da je strani plaćenik, da radi za interese Mađara u Vojvodini, da dobija novac iz stranih fondacija (dokaz su im bile književne stipendije koje je pisac dobio u inostranstvu, prevodi na strane jezike,itd.)... Ali šta je to u romanu ovako zapalilo književnu i medijsku javnost?

U „Majčinoj ruci“ Marojević spaja naizgled nespojive pojave: gubitak nevinosti jednog tinejdžera i masovni posleratni zločin, implicitno nagoveštavajući da žrtv(e)a, kad dobije priliku da bude dželat, obično biva mnogo okrutnija i surovija. Glavni junak je šesnaestogodišnji neimenovani dečak koga majka privremeno odvodi u Vrbas kako ne bi „izgubio od škole“, pod izgovorom da ga spašava od posledica razornog zemljotresa u Perastu. Dečak biva smešten kod majčine sestre, tetka Bonje, koja sa rođacima stanuje u kući koja je u prošlosti pripadala jednoj nemačkoj porodici. On prvi put u životu biva slobodan i van domašaja „majčine ruke“. Dečak kreće u školu i, ironično, ima problem sa nemačkim jezikom koji je nastavni predmet. Obraća se za pomoć drugarici iz razreda Nemici Herti, a kasnije, kad mu proradi apsces na plućima, završava u bolnici gde mu je medicinska sestra njena polusestra Sonja. Kako nije u stanju da obuzda tinejdžersku želju za prvim seksom, dečak se zaljubljuje u sestre, tako da je njegovo „erotsko sazrevanje“ zapravo simbol za sazrevanje čitavog jednog naroda i njegovog suočavanja sa neprijatnom istinom o ubijanju, mučenju, oduzimanju imovine i progonu civila posle Drugog svetskog rata u Vojvodini. U ovom masovnom posleratnom zločinu prognano je, mučeno ili ubijeno skoro 60.000 ljudi nemačkog porekla.

Parodirajući bildungs-roman, Marojević inkorporira u delo elemente misterije, tipične za krimi-romane. Roman je formalno organizovan u dva dela od po deset poglavlja: prvi deo zove se „Škola“ što simbolizuje junakovo polno sazrevanje i izučavanje nemačkog jezika, pripremu za ono što će doći, a drugi „Praksa“ gde glavni junak pokušava da samostalno istraži razne simbole koji su mu se našli na putu u prvom delu knjige: npr. zašto se Herta i Sonja prezivale Majstorović? Zašto je rečenica na kaminu u porodičnoj kući („Ne bacati otpatke u kamin.“) napisana na nemačkom? Zašto njegova tetka ne želi da govori o tome? Zašto u arhivi bibilioteke (u starim novinama) ne postoje zapisi o masovnom zločinu, itd. Ova pitanja muče dečaka koji se sada oseća kao mladić, štaviše muškarac, jer ne samo da je odvojen od majke, nego je i „izgubio nevinost“, polno sazreo. On nije u stanju da zaustavi probuđenu radoznalost, pa na razne načine, gde pisac ponovo parodira omladinske romane (krade ključ od ladice, kupuje vino u susednom mestu od čoveka koji zna izvesne tajne sestara Šleser, itd.) pokušava da odgonetne misteriju sukoba etniciteta u lenjoj vojvođanskoj ravnici. Ali nova pitanja uvek su razmatranje starih problema sagledanih iz novog ugla. Za razliku od ostalih sugrađana koji „čuju samo ona pitanja na koja mogu da odgovore“ (Niče), glavni junak romana želi da otkrije tajnu sestara Nemica jer je to prva velika nepoznanica sa kojom se susreo kao „muškarac“. Posle mnogobrojnih peripetija, mladić posredno shvata da je najgori zločin zapravo skrivanje zločina, prećutkivanje zbog koristi, u slučaju njegove porodice, imovinske koristi.

Posle samoubistva tetka Bonje koja je, smbolički žrtvovana za zločin ostalih članova porodice koji ne žele da ga priznaju jer bi morali da napuste kuću, mladić odlučuje da ode. „Bilo mi je žao kuće ali mi je iskustvo govorilo da se u njoj više ne može živeti – deliti sve traume koje su se njoj i raznim ukućanima desile u poslednjih trideset pet godina. I ne samo traume; da nastavim da budem tu, mislio bih da imam neku odgovornost, a imao sam u stvari šesnaest godina.“

Posle čitave zbrke koja se dogodila nakon pokušaja izglasavanja zakona o restituciji i početaka „života“ pomenutog romana, možemo nedvosmisleno zaključiti da su ideološki faktori suviše prisutni u srpskom književnom diskursu. Kritičari u prethodne dve decenije (čini se snažnije nego u doba so-realizma), učitavaju političke matrice u književnost ili pak kritikuju književna dela jer „procenjuju“ da su ideološki podobna ili nepodobna. Nacionalni ili antinacionalni etički „kodeksi“ ostrašćenim kritičarima „daju za pravo“ da „sahrane ili dižu u nebesa“ romane i zbirke priča u kojima je prisutna kritika društva ili društvenih pojava. Žrtava je bilo mnogo, a ovaj trenutak u istoriji srpske književnosti, anticipira da će ih ubuduće biti još više. Bez obzira na sve više pohvalih prikaza ovog romana, kako u Srbiji tako i u regionu, „Majčina ruka“ je, za sada, poslednja žrtva ideoloških razmirica koje potresaju ne samo književnost, već i ostale umetnosti. Naklonjenost ili protivljenje određenoj ideologiji jesu markeri po kome se vrednuju književnoumetnička dela i dodeljuju nagrade (često i najvrednije). Etika, u slobodnom tumačenju grupe kritičara i pisaca ili individualaca, nadvladala je estetske vrednosti u književnosti – i iako je to legitimno u tumačenju određenih poetika, nikako ne sme biti opšteprihvaćeni manir – jer će budućnost naše književnosti biti njena sadašnjost – a to je nepostojanje identiteta koji je prepoznatljiv u (istočno)evropskim okvirima.

Autor: Nenad Župac
Izvor: Književni magazin, broj 136-137