Neuobičajena poseta muzeju: umetnost pomaže policijskim službenicima da nauče da posmatraju

Da bi naučila ljude kako da uoče detalje, koje možda ne bi primetili, ekspert za vizuelnu inteligenciju, Ejmi E. Herman, voli da ih odvede u muzej da posmatraju umetnička dela. Nedavno je pratila grupu policijskih službenika iz Njujorka u Metropoliten muzej i tražila je od njih da opišu ono što vide.

Učesnici su dali sve od sebe. „Izgleda da je ovo slika na kojoj su neki muškarci sa konjima“, rekao je jedan od policajaca komentarišući delo Rose Bonheur, iz sredine 19.veka pod nazivom „Vašar konja“, koja prikazuje pomalo haotičnu scenu na kojoj konje vode na prodaju. Trudio se da posluša preporuku gđe Herman da izbegava reči kao što je „očigledno“. „Čini se da je dan, a konji se, čini se, kreću sleva nadesno.“



Drugi par policajaca se uhvatio ukoštac sa Pikasovom slikom iz 1905. Na „Brzom zeki“, na kojoj je prikazan oronuo par koji sedi u francuskom baru, nakon očigledno duge noći. „Čini se da su se svađali“, primetio je jedan od njih. Drugi je dodao: „Muškarac i žena izgledaju kao da su zajedno, ali muškarac izgleda kao će prenoćiti na kauču.“

Službenici su tražili da se njihova imena ne koriste, jer nisu ovlašćeni da razgovaraju sa novinarima. Naglasili su da ne znaju mnogo o umetnosti – njihov posao ne ostavlja mnogo vremena za obilaženje muzeja – gđa Herman je rekla da joj je tako i draže.

„Bilo je onih su mi govorili: 'Ja mrzim umetnost'“, a ja kažem „To nije važno“. Ovo nije kurs na kom se radi poređenje Poloka i Pikasa. Ja vas ne učim o umetnosti; ja koristim umetnost kao nov skup podataka, da vam pomogne da okrenete nov list i upotrebite nove veštine na poslu. Moj cilj je da kada izađete odavde, drugačije razmišljate o svom poslu.“

Slika ima mnogo aspekata. Slika je kulturološki artefakt, estetski predmet, prozor u neko drugo vreme i mesto, i predmet trgovine. Za gđu Herman, slike su neprocenjiva riznica vizuelnih detalja koja može da pomogne da se unapredi, na primer, proučavanje mesta zločina. „Slike su od izuzetnog značaja za kritičko istraživanje“, rekla je u jednom intervjuu. „Šta ja vidim ovde? Kako mogu da na to nadovežem neku priču?“

Pre nego što je pustila policajce u galerije, obavila je sa njima razgovor u učionici u podrumu muzeja. Pokazala im je slajd slike „Gospođa Džona Vintropa“, portreta iz 1773. koji je radio Džon Singlton Kopli. Slika, koja prikazuje portret žene koja sedi za stolom i drži komad voća, smatra se remek-delom finih detalja – složenost čipkane trake na njenoj haljini, bogata dekoracija njene kape. Ali postoji jedan detalj koji je tako očigledan, a možda i nebitan, ali većina ljudi ga ne pomene prilikom opisa.

„Svi vide da je to žena sa voćem, a 80 odsto ljudi ne primeti sto od mahagonija“, rekla je. (Oni takođe ne primećuju njenu refleksiju na površini stola.)

Gđa Herman im je takođe pokazala i dva akta na kojima su ispružene ženske figure: Gojinu „Golu Maju“ (1797-1800.) i sliku Lukijana Frojda iz 1995. „Usnula organizatorka događaja“, na kojoj je prikazana veoma debela žena. Ejmi Herman je tražila od učesnika da uporede ove dve slike.

„Većina policajaca je odgovorila da ove dve slike prikazuju osobu pre i posle stupanja u brak.“

Nekolicina se javila da prokomentariše.

„Uh, žena na donjoj slici ima baš izdašne obline“, rekao je jedan od njih.

„Ona je bolesno debela“, rekao je drugi.

„U redu“, rekla je Ejmi Herman. „Vodite računa o tome kako se izražavate. U komunikaciji morate da mislite o svakoj reči.“

Herman, čija je nova knjiga „Vizuelna inteligencija: Izoštrite opažanje, unapredite razmišljanje“ nedavno objavljena, je do svog poziva došla pomalo zaobilaznim putem. Prvo je radila kao advokat, to joj se nije dopalo, zatim je prihvatila posao u službi za razvoj Muzeja u Bruklinu, a zatim je prešla na posao u muzeju „Frik Kolekšn“. Kada je na Hanter koledžu stekla zvanje magistra istorije umetnosti, u „Friku“ su je postavili za šefa obrazovnog odeljenja.



Dok je obavljala ovu dužnost, dobila je inspiraciju posmatrajući studente medicine sa Jejla, koji su proučavali umetnička dela u cilju boljeg sagledavanja pacijenata, pa je i sama osmislila sličan program za „Frik“. Vremenom je sa medicine prešla i na druge profesije. Od 2011.  isključivo vodi sopstveni program; na listi njenih klijenata nalaze se i pripadnici policije, kako lokalnih, tako i saveznih institucija iz čitave zemlje, kao i studenti medicine i poslovni ljudi.

Stiv Daj, šef policijske ispostave Grand Preirija u Teksasu, nedavno je doveo grupu službenika iz svog regiona na predavanje kod Ejmi Herman. Izjavio je da su njena predavanja od neprocenjivog značaja za službenike da nauče kako da bolje opažaju i nepristrasno dokumentuju svoje nalaze.

„Na nekim umetničkim delima koja nam je pokazala, nismo uspeli da uočimo mnoge detalje“, rekao je. „A mi bi trebalo da budemo profesionalci u opažanju".

„Pripadnici policijskih snaga su veoma otvoreni“, kaže Herman. „Policajac će da vas pobedi u priči svaki put. Lekari i studenti medicine su mnogo sputaniji. Oni ne vole da greše i ne vole da pokažu da nešto ne znaju.“

Njujorkška policijska služba je među najvažnijim klijentima Ejmi Herman. Ona prilagođava svoja predavanja svojoj publici; njena predavanja ulaze u redovan nastavni program na obuci za detektive, kao i na Policijskoj Akademiji; ostale službe koriste njene usluge povremeno. U svakom slučaju, njen program je više na dobrovoljnoj bazi, nije obavezan.

„Ejmi podseća polaznike da razmišljaju izvan okvira“, kaže pripadnica policije Heder Totoro, i dodaje da ovaj program pomaže policajcima na obuci zbog svoje „jedinstvenosti i snage“.

„Ona u polaznicima budi jedinstveno šesto čulo, jer ih uči da govore o onome što vide, a ne o onome što misle“.

Pripadnici policijskih snaga, često umetnost posmatraju kroz svoju profesiju: ko je šta uradio i kome? Gde je počinilac?

„Ponekad kažu: 'Ovde imamo E.P.O. – emocionalno poremećenu osobu“, kaže Herman. Jednom prilikom je grupi policajaca pokazala El Grekovu sliku „Pročišćenje hrama“, koja prikazuje Isusa koji u haosu i opštem metežu proteruje trgovce i zelenaše.



„Jedan policajac je rekao: 'Ja bih uhapsio tipa u roze' – a to je Isus – „jer je očigledno da je on uzrok svih problema“.

Jedno od umetničkih dela koje se pokazalo kao odlično sredstvo za učenje, je Vermirova, neverovatno dvosmislena slika „Gospodarica i služavka“, iz 1666-7, na kojoj dama sedi za stolom, i pruža (ili je njoj pružena) misteriozna ceduljica. „Postoji toliko različitih tumačenja“, kaže Ejmi. „Analiza je donela više pitanja nego odgovora – 'Ko postavlja pitanje? Ko govori? Ko sluša? Policajci će reći, 'Služavka traži slobodan dan'.“

Dopada joj se i slika „Kuća vatre“ Džejmsa Rosenkista koja se sastoji iz tri apsurdne celine: naopako okrenutu torbu sa namirnicama, kofu ispod prozora i gomilu agresivno isukanih karmina. „Zaista je pogodna za dobar dijalog“, rekla je. „Koliko često policajci moraju da stvore red iz haosa? Toliko puta u našem poslu naiđemo na stvari koje nemaju smisla.“

Polaznici kursa uvek deluju impresionirano, kako samom Ejmi Herman, tako i grandioznim okruženjem.

Jedna od policijskih službenica je izjavila da je naučila „kako da sedne sa svojim kolegama i prihvati činjenicu da svi oni mogu opažati stvari potpuno različito“. To je bio njen prvi odlazak u Met, zapravo prvi odlazak u muzej.

„Nisam znala šta da očekujem“, rekla je. „Sve je nekako u fazonu Tomasa Krauna, zar ne?“

Autor: Sara Lajal
Izvor: nytimes.com