Nešto iz nečega: Razgovor sa Etgarom Keretom

Poznati književni kritičar i romanopisac Geri Štejngart je nazvao Etgara Kereta „najboljim izraelskim književnim delom u poslednjih pet hiljada godina – bolje od Levatike i skoro toliko smešno“. Keret je možda zaista najvoljeniji i najčitaniji izraelski pisac današnjice. Poznat je po svojim veoma kratkim pričama, koje su često opisane kao „nadrealističke“ i „apsurdne“. Sigurno je samo da ne podležu zakonima fizičkog univerzuma.

U njegovoj zbirci „Iznenada neko pokuca na vrata“ riba koja govori ispunjava želje, žena raskopčava svog dečka samo da bi otkrila nemačkog neznabošca, sredovečnog čoveka kidnapuju i vraćaju u detinjstvo. Ali u srži Keretovog pisanja je duboko saosećanje. Njegovi likovi su možda upleteni u paradokse jedinstvene Izraelu – sa njegovim neodređenim granicama, izdeljenim stanovištvom i od skora drevnim jezikom – ali uvek se ispoljava njihova humanost čovečnost.

Keret je i filmadžija. Sa suprugom Širom Gefen je režirao „Jellyfish“ (2009), film ovenčan Zlatnom kamerom na festivalu u Kanu, i adaptirao je svoja dela u filmove, uključujući „Wristcutters: A Love Story“ (2006). Tokom perioda od dve nedelje, u kome mu je otac preminuo od raka, Keret je velikodušno slao dopise mejlom za ovaj intervju.

Da li je istina da tvoje knjige najviše kradu u Izraelu?

Tako kažu. Čak sam jednom dobio jedan simpatičan mejl u kom su me molili da ne izdajem knjige leti, jer ih je mnogo lakše ukrasti kada nosiš kaput.

Koji pisci su najviše uticali na tebe? Kada si počeo da pišeš veoma kratke priče, da li si imao uzore?

Prvi put sam se susreo sa Kafkinim pisanjem tokom obavezne vojne obuke. Tokom tog perioda, Kafkina fikcija je delovala hiperrealistično. Pročitao sam mnogo dela koja su me dirnula mnogo pre Kafke, ali tek kada sam pročitao njegove kratke priče sam pomislio da bih i ja mogao da se oprobam u pisanju.

Ne mogu da čitam hebrejski, pa sam te čitala samo prevedenog. Koliko toga misliš da se izgubilo u prevodu?

Mnogo. Hebrejski žargon kojim pišem predstavlja jedinstveni jezik, koji je postojao isključivo kao pisani jezik dve hiljade godina, samo da bi se „odmrznuo“ u proizvoljnom istorijskom trenutku. Ovo je stvorilo govorni jezik koji je s jedne strane zadržao svoje drevne biblijske korene, ali je bio i vrlo otvoren za izmišljene i pozajmljene reči zbog nužde – postojalo je dve hiljade godina reči koje nisu postojale u jeziku. Ova napetost između tradicionalnog jezika i onog veoma haotičnog i anarhističnog stvara govorni jezik koji je prepun jedinstvene energije i koji ti omogućava da menjaš jezičke registre usred rečenice. Svi ovi lingvistički aspekti ne mogu da se prevedu. Imao sam sreće da radim sa verovatno najboljim prevodiocima, a ono što najčešće radimo jeste da plačemo zajedno i da delimo utešne zagrljaje jedni drugima.

Opisao si kako se tvoje priče pišu same, da ti ne znaš kako će da završe kada počneš da ih pišeš. Oprosti na smešnom pitanju, ali šta misliš da bi se desilo sa njima da ih nisi ti napisao? Da li bi pronašle nekog drugog da ih napiše?

Ne bih rekao da će naći nekog drugog da ih napiše, jer one proizilaze iz mojih ličnih i jedinstvenih promašaja, ali znam da priče koje ne napišem imaju sklonosti da isplivaju godinama kasnije u drugačijem i često iznenađujućem kontekstu.

„Iznenada neko pokuca na vrata“ sadrži nekoliko priča koje istražuju čin pisanja i pripovedanja. Kakav je tvoj proces pisanja?

Uvek u glavi imam priču koja treba da bude napisana, ili barem mislim da je imam. Ali obično ne nalazim vremena da je napišem. Postoji neka vrsta procesa prirodne selekcije gde priče koje se dovoljno dugo održe i neprestano kljucaju budu one koje napišem, što smatram da je sasvim pravedan sistem. Nemam posebne periode kada pišem. Jednostavno to radim kada mogu.

Koji je tvoj pristup podučavanju kreativnog pisanja?

Za mene su časovi kreativnog pisanja nešto poput sastanka Anonimnih alkoholičara. To je više grupa za podršku ljudima koji pišu nego stvarni kurs gde učite veštine pisanja. Grupa za podršku je izuzetno važna jer postoji neka vrsta velike usamljenosti kod pisanja. Za većinu stvari koje radimo dobijamo podsticaj od nekog spoljašnjeg izvora. To može da bude šef, lekar, porodica ili prijatelji. Niko od nas ne zahteva da pišemo, pa deluje kao da je to uvek poslednji prioritet u našim životima, a časovi kreativnog pisanja mogu da obezbede mesto gde se ova čudna želja za pisanjem smatra važnom i ispravnom i mogu da postanu savršeni prostor gde čujemo svoje tekstove prvi put. Ova mogućnost ne odgovara svima, ali može da bude od velike pomoći nekima.

Da li svoje pisanje smatraš nadrealnim?

Razlika između realnog i nadrealnog postoji samo na objektivnoj ravni. Na subjektivnoj bi značajna razlika bila između istinitog i neistinitog. Naše subjektivno iskustvo može biti  nadrealno i istinito, isto kao što može da bude realno i potpuno neistinito. Pišem subjektivne priče – nikako ne umem da napišem objektivne – i jednom kada ih napišem, zanima me samo da predstavljaju ono što osećam i mislim, a ne da li su naučno ispravne.

Da li su tvoja dela još uvek kontroverzna u Izraelu? U prošlosti, ljudi su bili besni zbog tvog odnosa prema određenim tabuima – na primer, prema holokaustu – ali sada su tvoje knjige uvrštene u lektiru za srednju školu.

Mislim da me neki ljudi u Izraelu smatraju kontroverznim, a drugi me prihvataju, ali isto može da se kaže i za teoriju evolucije. Uzgred, postoji velika uzajamna povezanost u Izraelu između ljudi koji pobijaju evoluciju i ljudi koji misle da sam kontroverzan, što je za mene mnogo prijatniji položaj nego da je obrnuto.

Obožavam anegdotu o tome kako je tvoj doručak sa Deridom rezultirao time da je palestinska izdavačka kuća na arapskom jeziku objavila „Vozača autobusa koji je želeo da bude Bog“. Kako se prodavala? Da li se nadaš da će i ostale knjige ovako stići do arapskih čitalaca?

Imam jaku i stalnu želju da mi objavljuju knjige na arapskom. Živim na Srednjem istoku i želim da imam neku vrstu nepraktičnog dijaloga sa svojim komšijama. Voleo bih da on bude i praktičan, ali sa trenutnom vladom moje zemlje, čak i optimista poput mene ne može da zamisli takav scenario. Što se prodaje tiče, posle prvih nedelju dana, izdavač mi je rekao da ih je priličan broj ljudi kupio, ali nije bio siguran koliko primeraka su kupili znatiželjnici da ih čitaju, a koliko pristalice Hamasa da ih spale.

Da li razmišljaš da se preseliš u drugu državu?

Da. Ali to je kao ona misao da od sutra krenem u teretanu – iako razmišljam o tome, znam da se nikada neće dogoditi.

Autor: Rebeka Saks
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Alessandro Moggi