„Nepristojni advokat“ Peter Čeferin govori o pozadini svog romana „Sudnji dani“

Dr. Peter Čeferin, advokat sa najdužnim radnim stažom u Sloveniji, koji u devetoj deceniji života i dalje radi, vratio se svojoj velikoj ljubavi, pisanju, pre sedam godina.

Nakon što je napisao oko 400 kratkih priča, odlučio je da svoju književnu avanturu zaključi romanom. Nije se usudio da se samostalno oproba u ovom žanru, pa je iz izdavačke kuće dobio preporuku da sarađuje mladim novinarem Vasjom Jagerom. Nastao je triler „Sudnji dani“, a pozitivne kritike javnosti su obojicu iznenadile.

Sunarodnici vas znaju kao pravnika, a to što u poslednje vreme pišete knjige i nije tako neobično. Posle fakulteta ste radili kao novinar, a pisali ste i drame.

U životu sam imao nekoliko zanimanja. Počeo sam u agenciji za zapošljavanje kao pravni savetnik. Pošto sam položio samo ispit iz Rimskog prava, više sam delio savete iz prirodnog, nego iz pozitivnog prava. Nastavio sam kao sudski pripravnik u Idriji, ali sam vodio veoma dinamičan život, pa se to brzo završilo. Otac me je poslao u vojsku, kao poslednji pokušaj da me nauči pameti. Pitao je svog školskog druga, generala Erjavca, da li postoji neki kazneni bataljon u koji bi mogli da me pošalju, te sam tako završio na rumunskoj granici, u Kučevu. Posle vojnog roka sam postao novinar Gospodarskog vesnika, ali mi je urednik predložio da napišem neki pozorišni komad, jer je uvideo da sam više umetnik nego novinar.

Da li ste počeli da pišete sebi za dušu, jer vas je sudski posao opterećivao?

Imam 57 godina radnog staža, od kojih sam 51. godinu advokat. Imao sam 50.000 klijenata i puno puta sam se uverio da su događaji iz stvarnog života mnogo dramatičniji i neverovatniji od najšokantnije literature. Kad god bih doživeo neko dirljivo iskustvo, napisao bih kratku priču. Najviše su me šokirali slučajevi gde sam bio uveren, kao što sam i danas, da je nevina osoba osuđena. Na noćnom stočiću sam držao olovku i beležnicu, kako bih mogao da zapišem svaku ideju koju dobijem u toku noći.

U periodu kada sam branio Lončariča, optuženog za trgovinu ljudima, pokojna supruga me je pitala dokle će Josip Lončarič spavati sa nama u krevetu. Ponekad sam se maksimalno trudio, crpeo sam sva moguća pravna sredstva, a klijent bi bio nepravedno osuđen, pa sam odlučio da ću da napišem knjigu sebi za dušu, ali i kako bi te stvari ostale upamćene.

Tu na scenu stupa Vasja Jager, koji je vaš tekst preoblikovao u roman „Sudnji dani“.

Želeo sam da se romanom oprostim od književnog stvaralaštva, ali sam se specijalizovao za kratke priče i nisam imao vremena da se izveštim u ovom književnom obliku, pa je izdavačka kuća predložila da se uortačim sa talentovanim mladim novinarem, Vasjom Jagerom.

Jager je rekao da je prvo poglavlje katastrofa i da mora ponovo da ga napiše. Kako ste sarađivali?

Bio sam oduševljen tekstom koji mi je poslao posle toga. Mogu da kažem da je Vasja izuzetno talentovan pisac, koristi divan jezik, fantastične metafore... Kada se pojavi tako talentovan mladić, trebalo bi da ga podrže izdavačka kuća ili država dok ne izda roman, jer kao novinar ne može da izdržava porodicu i da uporedo piše romane. Znam da je počeo da piše novi roman i treba ga podržati.

Koje ste priče iz sopstvene prakse saželi u „Sudnjim danima“?

Slučaj Lončarič, slučaj Perić, delimično kosovski proces i još neke slučajeve.

Mediji su vas proglasili opscenim advokatom, navodeći da žestoko branite klijenta čak i ako je kriv. Da li advokat uvek zna da li mu je klijent nevin ili ne?

Meni u praksi to pitanje nikada nije bilo najvažnije. Ukoliko je klijent želeo da mi kaže istinu, to je bilo u redu, kao i ukoliko nije. Pravna teorija nas uči da je krivični postupak sukob između ogromne moći države, koja drži monopol nad fizičkim nasiljem i slabe moći pojedinca. Između ovako nejednakih suparnika, advokat predstavlja jedinu odbranu, pa je njegov posao da za svog klijenta učini sve što može i mora. Prvenstveno tražimo oslobađajuću presudu, a ukoliko to nije moguće, najpovoljniju moguću kaznu.

Neki profesor me je nazvao nepristojnim kada smo u jednom poznatom slučaju Aleksandar i ja izdejstvovali ukidanje pritvora za stranku jer sud nije doneo presudu dve godine od podizanja optužnice. Napisao je rečenicu koju nikada neću razumeti: „Advokat koji u ime klijenta koristi sve zakonske mogućnosti kako bi sprečio da ovaj bude osuđen, tereti se za neetično ponašanje.“ Takav advokat je „nepristojni advokat“, kako je Tadej Golob sa oduševljenjem naslovio i moju biografiju.

Poznati ste kao advokat koji u životu nije odbio klijenta.

Zakon o advokaturi predviđa da advokat može da odluči da li će prihvatiti odbranu klijenta koji mu se obratio ili ne. Ja imam drugačiji stav. S obzirom na gorepomenutu definiciju krivičnog postupka, smatram da je dužnost advokata da primi svakog klijenta, uz izuzetak ako je odnos advokata prema klijentu ili krivičnom delu za koje se tereti toliko negativan da može nepovoljno da utiče na njegovu odbranu. Ja sam jedan od retkih koji se zalagao za pedofile, mafijaše, šefove kriminalnih organizacija i druge.



Da li ste zbog toga imali problema?

Jasno je da njihovim protivnicima, tj. kriminalnom podzemlju, nije bilo svejedno ko ih je branio niti šta je znao o njima. Kada sam postao advokat, shvatio sam da me neće svi voleti, kao i da će me osuđivati, jer bih zbog nekih informacija nekoga mogao da dovedem u neprijatnu ili opasnu situaciju. U svojoj pedesetogodišnjoj karijeri, doživeo sam da me svakako etiketiraju u medijima. Kada sam se vratio sa Kosova, bio sam narodni heroj, sve stranke su me želele u svojim redovima, ali čim sam prihvatio Grubeličevu odbranu, bio sam advokat mafije, čak je jedan tužilac napisao da sam državni neprijatelj broj 1. To me zabavlja, život mora da bude živopisan do samog kraja.

U „Sudnjim danima“ mnogo pažnje posvećujete poligrafu. Poligraf je uređaj koji beleži fiziološke reakcije koje dokazuju da li ispitanik govori istinu ili ne. Kakvo je Vaše mišljenje o poligrafskom testiranju?

Poligrafija je širom sveta visoko cenjena metoda uspostavljanja kredibiliteta, kako u građanskim i privrednim stvarima, tako i u kandidaturama za najodgovornije pozicije ili u krivičnom postupku. Pre nekoliko godina, FBI je tražio od deset američkih univerziteta da utvrde tačnost rezultata poligrafa i utvrdili su da je pouzdan barem 90%. Rečeno mi je da su samo pojedini pripadnici Mosada, izraelske obaveštajne službe, sposobni da svesno regulišu znojenje, disanje itd. Obični ljudi nemaju takve sposobnosti.

Veoma lepo ste se poigrali imenima. Ubijeni mafijaški bos se zove Karel Maron. Karel je ime čitavog niza monarha, kraljeva, istorijskih ličnosti, a njegov osuđeni mladi ljubavnik se zove Tomi Klajn, što na nemačkom znači mali. Kako ste izabrali imena za svoje junake?

Jedan urednik je takođe primetio da su imena veoma zgodno izabrana jer ukazuju na vrstu osobe. Karel Maron je moćan, Edvard Melik zvuči dovoljno svečano za advokata (advokat, dr. Melik, bi trebalo da budem ja), Tomi je mali, Klajn još manji. Tu je i Igor Udbovec, postojalo je dosta spekulacija oko toga, jer su neki od ovih Igora još živi, iako nisam mislio ni na koga određeno. Vasja je ubacio poslovnu sekretarku Irenu i čak je upleo u romantičnu vezu sa advokatom. Poslao me je u penziju, što sam izmenio u poslednjem trenutku pre objavljivanja knjige... Nismo se usaglasili samo oko nekih sitnica, inače smo sjajno sarađivali.

Mnogi kažu da svako može biti uspešan, da svi imamo iste mogućnosti i da su ljudi sami krivi za svoje neuspehe. Ali postoje ljudi kojima su neke mogućnosti bile uskraćene, jer jednostavno potiču iz porodica gde nije sve kako treba.

I sam poznajem izuzetno uspešne ljude koji su uspeli sami, čiji su roditelji, recimo, bili alkoholičari. Ako u čoveku postoji genije, on će ukloniti sve prepreke na putu do uspeha. U životu svako može da postigne ono što želi, ukoliko je ta želja dovoljno jaka. Moj život je pun uspona i padova, u vreme kada sam pijančio zbog rođenja deteta družio sam se sa ološima, ali mi je to koristilo, stekao sam nova iskustva, pa danas razumem svakog čoveka koji dođe kod mene.

Da li ste za sve ovo vreme oblikovali profil ljudi koji skreću sa pravog puta...?

Primera radi, pljačkaš banaka mora da poseduje fantastične kvalitete – debele živce, izvanrednu inteligenciju... To su ljudi kojima malo nedostaje da budu premijeri država. Možete da napravite lakši prestup i odmah ste kriminalac, ne postoje dva ista primera. Ubistva su različita, dešavaju se zbog ljubomore, pijanstva, ambicija, sebičluka, osvete, psiholoških trauma... Ali zanimljivo je da ćete biti kažnjeni ako ukradete manju sumu, a ako ukradete sto miliona, protiv vas se najverovatnije uopšte neće voditi krivični postupak; ako ubijete jednog čoveka, dobićete dvadeset godina robije, ako pobijete sto hiljada ljudi, prikačiće vam medalju na grudi.

Iskustvo sa ovom relativnošću sam stekao kao dete; na Vikipediji piše da sam rođen u kraljevini Jugoslaviji, u Dravskoj banovini, 28. juna 1938. U prvoj polovini prvog razreda je trajao rat, a u drugoj polovini godine je zasijala zlatna sloboda. U prvom polugodištu smo časove započinjali molitvom Oče naš; ja sam često grešio, pa sam uvek bio u ćošku. U drugom polugodištu, časove smo počinjali pozdravom „za otadžbinu, napred uz Tita“, a ja i sa Očenašem, jer sam ga konačno savladao, pa sam opet boravio u ćošku. Tako sam shvatio da su mnoge stvari na svetu relativne.

Da li je kriminal kod nas u porastu, s obzirom da kapitalizam, za razliku od socijalizma, na duge staze više ne pruža ljudima nikakvu materijalnu sigurnost?

Povećava se ekonomski kriminal, što obuhvata i bankarstvo, a zbog socijalnih slučajeva ima sve više porodičnih sporova, koji vuku ozbiljne posledice. Zbog neoliberalnog kapitalizma ima sve više kriminala, koji će samo rasti. Za vreme socijalizma sam dobio stan, posao, kredit koji sam usput otplatio jer je novac izgubio vrednost. Problem je, međutim, bio u tome što smo svi, bez obzira na doprinos i sposobnosti, imali istu platu, a danas je trka za profitom već bolesna.

Na kraju knjige kažete: „A i knjiga mi je ponestalo. Ova mi je bila poslednja.“ Da li postoji mogućnost za nastavak, iako ste ranije rekli da ovim romanom završavate spisateljsku karijeru?

Kratke priče sam pisao brzo, pisanje romana je dug proces, a krimić je, povrh svega, prokleto precizna stvar. Sada se svakodnevno sam ili sa koautorima Vasjom Jagerom ili Tadejem Golobom vozim po Sloveniji i promovišem knjige. Veoma je zamorno i najviše bih voleo da se odmorim.

Izvor: govorise.metropolitan.si
Prevod: Đorđe Radusin