Nepouzdana legenda o Vergilijevom kućnom ljubimcu – mušici

Često se na našim stranicama bavimo raznim „činjenicama“ koje, nakon detaljnijeg ispitivanja, više „ne piju vodu“. Poput one da je Benjamin Frenklin izumeo koncept letnjeg računanja vremena? Nije stvarno (nekoliko starih kultura su sezonski pomerali svoje časovnike i Frenklin se radi zabave premišljao da narod budi ranije. Modernu verziju pomeranja časovnika je predložio 1895. godine Džordž Hadson, entomolog kome je trebala duža dnevna svetlost kako bi mogao da skupi što više insekata). Da li se morski krastavac hrani preko sopstvenog čmara? Neki da, ali ne svi. (konkretno jedna vrsta – P. californicus koristi zadnjicu kao druga usta).

Ostale činjenice su bile škakljivije za raskrinkavanje jer su u istorijskim izvorima spomenute kao tajanstveno i mitsko biće ili u sarkastičnoj formi. Da li je Amerigo Vespući, po kome je Amerika dobila ime, sitni neprilični trgovac? (To je, u stvari, izgovorio Ralf Valdo Emerson, ali on je najverovatnije bio sarkastičan). Da li su ljudi u Francuskoj 16. veka brisali dupe guskama (taj „podatak“ iz „Gargantue i Pantagruela“ Fransoa Rablea bukvalno je uzet kao dokaz a da nikom pritom nije vodio računa o tome da je Rableova satira često bila skaredna).

Pa ipak, jedna od naših omiljenih nestvarnih zabavnih činjenica koja se poput Trojanskog konja se ušunjala u mnoge „verovali ili ne“ stranice – tiče se Vergilija, rimskog pesnika i autora „Eneide“. Priča kaže da je Vergilije držao mušicu kao kućnog ljubimca, a kada je insekt uginuo Vergilije je potrošio 800.000 sestercija – skoro celokupan imetak – na ekstravagantnu sahranu. Razni poznati rimski građani su se sjatili oko pesnikove kuće. Profesionalne narikače su zavijale. Orkestar je zvučao kao da jadikuje. Vergilije je sastavio stihove u čast uspomene na mušicu. Posle službe, telo bube je ceremonijalno izloženo u mauzoleju koji je pesnik sagradio na svom imanju.

Vergilije nije ništa izgubio: sve je to bilo smišljeno da bi držao vlasti podalje od svog poseda jer je u to vreme (a taj deo je istinit) rimska država oduzimala privatne posede i dodeljivala ih kao nagradu ratnim veteranima. Prema legendi, Vergilije je znao da država nije mogla da posegne za imanjem na kojem se nalazila grobnica, stoga je brže-bolje sagradio mauzolej i uselio počivaoca, i na taj način spasao svoju kuću.

Sjajna priča, ali i neutemeljena. Niko od Vergilijevih savremenika ne spominje Vergilijevo rasipanje na raskošnu sahranu ljubimca – naročito ako je u pitanju mušica. Priča najverovatnije vuče korene iz stare pesme pod nazivom „Komarac“ koja je (pogrešno) pripisana pesniku. U pesmi, mušica (ili – u zavisnosti od prevoda – pauk ili komarac) probudi čoveka u trenutku dok ga zmija vreba da ga ujede. Čovek ubija obe živuljke – i komarca i zmiju, ali uskoro zažali zbog ubistva krilatog spasioca. Insektu je podigao mermerni spomenik na kojem je ispisao epitaf:

Mali komarče, tebi po zasluzi posmrtnu počast
Uzvraća pastir kojem si ti poklonio život.
(prevod: Aleksandar Sunko)

Većina naučnika smatra da Vergilije nije napisao „Komarca“. Ali, kao što je Sara P. Maskat, istraživač na Univerzitetu u Pitsburgu napomenula, Vergilije je oduvek bio plen za razvoj mitomanije. Tako su ubrzo po njegovoj smrti, stanovnici njegovog rodnog Napulja navodili da je on osnivač grada (a nije bio). Drugi su tvrdili da je bio gradski guverner (a nije). Do srednjeg veka Vergilije je već uveliko prikazivan kao čarobnjak ili mračni genije koji je imao sposobnost da razgovara sa mrtvima (što svakako nije mogao).

„Ne postoji dokaz, antički ili srednjovekovni, koji bi podržao priču da je Vergilije držao muvu kao kućnog ljubimca i da je udostojio pogrebnog obreda“, navodi Muskat, već „deluje prilično suprotno Vergilijevom uobičajenom ponašanju, što nas samo navodi da vreme stvaranja mitova o Vergiliju još uvek nije okončano.“

Poput naše prijateljske imaginarne mušice, možda je vreme da i ovaj podatak dobije svoj večni počinak.

Autor: Lukas Rajli
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Aleksandra Mišić