Neotesane zatvorenice

Dok je Glenon Dojl posmatrala kroćenje pasa u parku, odjednom je osetila nelagodu u stomaku. Proces joj je poznat. Odreći se onog životinjskog (iskonskog) u sebi radi odreska iz supermarketa i odsutnog aplauza prisutne publike. Njena devojčica je pita da li psu Tabiti nedostaje divljina. Šta autorka ovih memoara može da joj odgovori, kad je i sama, celog života, prodavala jedan delić sebe za odsutno odobravanje nepoznatih ljudi kojima zapravo – i nije stalo? Oni upiru prstom i jednako odsutno tapšu.



Probudila se jednog dana, dok je još bila u braku sa ocem svoje troje dece, i shvatila da je zaljubljena u ženu. Da možda nikad nije ni želela svog muža. Ta privlačnost prema ženi navela ju je da preispita sve svoje prethodne izbore i dođe do zaključka da nijedan njen dosadašnji izbor nije „njen“. Ona je birala tuđe izbore, mislila tuđim mislima, sigurno igrala na tuđe. Sada, četrdeset godina kasnije, samu sebe je iznenadila željom koju ne prepoznaje. Odakle to dolazi, ako ne iz sveta kojem je oduvek polagala i isplatila sve račune?

I još gore, kako da odgaja svoje ćerke? Šta da im poruči o životu, kako da ih „oblikuje“? Da li i ona njih da kroti, kako se krote životinje i male devojčice?

Kada ju je pred njenim roditeljima njena sadašnja supruga zaprosila, njena majka je izgovorila: „Nisam videla svoju ćerku tako živu od desete godine.“ Nije li to tužna rečenica? Znači li to da je mala Glenon znala bolje da živi od one odrasle, koju je upravo ona, njena majka, naučila da živi?

Postala je bulimičarka. Žena koju vara muž, a ona ne zna šta da uradi. Zavisnica od opijata. I još jedna nedovoljno diferencirana osoba sa sitnim ženskim patnjama. Nedovoljno posvećena, i porodici i poslu, uvek napola srećna. Rastrzana između svih zahteva koji se pred nju stavljaju, i njenih intimnih strahova i želja. I još gore, žena koju više definiše sve ono što se oko nje dešava nego ono što ključa u njoj.

Kada je jednom prilikom upala na druženje svojih sinova, videla je dečake razbaškarene na kauču i devojčice šćućurene kraj njihovih nogu. Pošto joj je trebalo opravdanje za prisustvo, pitala je da li je neko gladan. Dečaci su prirodno uzviknuli „da“, a devojčice su se pogledale. Među njima usledilo je nemo većanje, zagledale su se da pronađu glasogovornicu. Konačno je jedna među njima rekla: „Nismo gladne“.

Momci su sebe pitali da li su gladni. Devojke su pitale druge. Glenon Zaključuje:

„Zaboravile smo kako da dođemo same do odgovora kad smo naučile da udovoljavamo drugima. Zato smo ceo život gladne.“

Danas, makar danas, stanite. Prvo odahnite, a onda pogledajte unazad. Čak i ako nemate jezičke i mentalne resurse da iskažete šta vas muči, čak i ako vas ništa ne muči nego naprosto niste dovoljno srećne, stanka nije na odmet. Pročitajte knjigu Glenon Dojl „Neukroćena“. A onda polako počnite svoju avanturu nevaljale devojčice. Jer sve devojčice koje se otisnu u nepoznato uvek će biti označene kao neposlušne, divlje, predmet žudnje i nepoverenja, i omražene i obožavane. Ne treba da vas iko romantizuje, ne čekajte odobrenje da ste dobre devojčice, a potom, prave žene. Ne čekajte, osedeće ta devojčica u vama dok čeka odobrenje za svoje postojanje. Neka ona bude ta koja, po (samo malo izmenjenim) rečima jednog drevnog pesnika, kad je mesec nisko, baca ključeve neotesanim zatvorenicama. Neka bljesne na mesečnici kao što ne sme na svetlosti dana. I neka konačno pronađe u sebi sjaj koji je izgubila.

Autorka teksta: Nevena Milojević