Nenad Racković: Mi živimo horor koji sam opisao u romanu

Kontroverzni multimedijalni umetnik Nenad Racković (Beograd, 1967) je čovek prema kome niko nije ravnodušan, ljudi ga ili vole, ili ga ne podnose. Za nekoga je provokator i neotesana baraba, a za druge je pravo blago i pojava koju mora da ima svaki veliki grad. Svašta je prošao svih ovih godina na beogradskim ulicama, puno toga probao i doživeo, ali i dalje je tu i ne da se. Ima novu knjigu „Sluz i žuč“ u izdanju Lagune, horor roman za sladokusce, u kojoj je glavni junak Džoni Ar Narkomafija. Autorov alter ego je umetnik koji nakon smrti majke preispituje svoj život, dokle je stigao, šta je postigao, šta mu preostaje…

Dolazak na intervju sa Nenadom Rackovićem već je sam po sebi predstava. Na ćošku Strahinjića Bana i Francuske čeka nas Džoni u „elementu“, sa naočarima za sunce i skejtom, spreman da za kameru i foto-aparat izvede akrobaciju ili geg, napravi pozu ili izvede šou. Prolaznici gledaju, svima je zanimljiv, jer svi vole predstavu. Rackovića raduje što se sprema animirani film po njegovom novom romanu, a u režiji strip crtača Alekse Gajića, koji je i uradio korice za knjigu „Sluz i Žuč“. Džonijev tok misli je ponekad nemoguće uhvatiti, ali probali smo koliko je to moguće…

„Inicijalno je Aleksa rekao da bi aplicirao u Filmskom centru Srbije za film, pa smo pričali o tome kod njega na Gardošu. Meni je pisanje scenarija došlo i kao neko moje nadahnuće, posledica te zajedničke saradnje na knjizi, spremajući se za promociju i intervjue, imao sam neki fleš. Roman ima specifičan vizuelni jezik, koji se može adaptirati za animaciju“, kaže Racković.

Zašto je knjiga „Služ i žuč“ posebna?

Ovo je prvi roman u svetskoj literaturi koji otkriva erotiku kod zombija. Džoana je ženska strana Džonija, ja zapravo pričam o incestu, o istopolnoj ljubavi. To je na nekom simboličnom nivou. Niko se ne može identifikovati sa sudbinom glavnih junaka Džonija i Džoane, nego sa psihotičnim autorom u košmarnoj mreži korporacija, pandemijske krize, zatvaranja kulturnih ustanova… Problem ovog romana je da jedno neljudsko stvorenje pokušava da racionalizuje ono što mu se dešava. Ima upornu težnju da objasni šta je smisao života. Želeo sam da glavni motiv moje literature bude žena sa kojom živim već 25 godina. Tako da sam na taj način mogao da opravdam eksperiment koji sam sprovodio nad sobom i Janjom i ona mi je služila kao model različitih ljudskih reakcija na izloženost stresu. Naginjao sam tome da napišem priču koja duguje svoje poreklo ranijem hororu, Hodžisu, Ejkmenu, Širli Džekson, hororu 19. veka. Šta je uopšte taj utvarni svet, da li je to posledica stresa, ili je to posledica vanredne situacije u jednom opustelom gradu? Ova knjiga je istina samo nadjačana užasom.

Fiktivni lik iz romana Srba de Stil zasnovan je na stvarnoj ličnosti iz sveta umetnosti i gradskog života Beograda.

To je hibridni lik. Granice umetničkog dela imaju svoju autonomiju, to je isto kao realnost, samo malo drugačije. Ono što je u realnosti težak smrad, tamo može božanstveno da miriše. Ono gde je bilo bledo, tamo dobija intenzivne boje. To je neka vrsta mistike. Jedna generacija beogradskih umetnika je bila opsednuta misticizmom. Kosta Bunuševac, Peđa Gavrović, Leonid Šejka…

Dosta si surov prema svom ocu, pokojnom piscu Miodragu Rackoviću, psuješ ga i ocrnjuješ u romanu.

Da, nisam voleo oca. Od*ebȏ sam ga na svojoj izložbi „Superstar“ 1994, pred svima sam mu rekao: „Marš u pi**u materinu. Nisi mi više ništa.“ Nisam ni ja bio dobar sin, ni on dobar otac. Prodao je dva stana ovde i otišao u Zagreb da bi umro. Ne znam koja je poenta toga? Da je potrošio na drogu, razumeo bih, ali nije potrošio ni na šta. Inače, dobar deo mog reportažnog načina razmišljanja i opisivanja, u smislu stvarnosne proze, dugujem svom ocu.

Pominješ u knjizi raspusne žurke kod Olivera Mandića polovinom 1980-ih. Otkud ti tamo kao klinac?

Bio sam zgodan mladić, prvak Beograda na „Travoltijadama“, pa 1983. sam objavio poeziju u „Književnoj reči“… Rano sam se otrgao kontroli roditelja, i počeo da izlazim, 1985. sam napravio prvu samostalnu izložbu… Znalo se za mene po gradu. Moj najveći fan je bio Milan Mladenović, koga sam od*ebao. On može biti i dobar muzičar i dobar pesnik, ali u smislu umetnosti on je bio glup kao noć. To je i posledica uzimanja narkotika. Ne znam zašto bih povlađivao društvenom ukusu, to nisam radio sa 16 godina, a kamoli sada. Ja sam žrtva svoje političke nekorektnosti i kad je u pitanju onaj seksualni skandal vezan za mene. Za razliku od mnogih drugih, nemam nikakav problem, ja jesam seksualni manijak, samo pravosuđe to mora da overi, a ne društvene mreže i estrada.



Koliko te je promenio odnos sa psihijatrom koji je jedan od glavnih likova u tvojoj prethodnoj knjizi „Biblija“?

On me je potpuno programirao. Štos je bio oko čašice. Imali smo dogovor da dve i po godine dok traju seanse ne pijem ništa. To je bio naš ugovor. Ako kršim taj dogovor, odgovornost za taj prestup preuzimam ja sam. Ne mogu niski porivi da budu principi životnog elana.

Zanimljivo je da si koketirao sa raznim porocima, čak i sa teškim drogama, ali si opstao. Da li je tvoj sportski duh zaslužan za to?

Mnogi nemaju to čarobno vozilo, taj skejt, koji te izvuče iz svake ideologije, pa i ideologije zdravstvenog fašizma. Drugi nemaju takvu fizičku aktivnost. Imao sam razne poroke, ali mislim da je to više kod mene bio ‘mekgafin’, pokretač radnje u umetničkom delu, više imidž nego stvarna situacija. Sigurno deo performansa. U narko galaksiji – narko performans.

Kada smo pričali pre više od 15 godina, rekao si mi da ti Beograd savršeno odgovara i da ne bi nikad otišao iz njega. Kakva je sad situacija?

Ja sam 40 godina bez zamene na beogradskim ulicama. To je potpuna prisutnost. Bio sam prepušten sam sebi. Moja umetnost je istina o golom životu, bez medija i bez gitare. Beograd se sada deatomizirao. Vremena su se promenila. Jedna je priča u Zemunu, druga priča je u blokovima. Mi prštimo od kinte. Samo „belo“. Klinci od 18 godina već… To je prštanje. Ovde je najniža cena kokaina u Evropi. Pogledaj na šta liči Stari grad, kao stari centar grada, postao je samo jedna od beogradskih opština. Koristeći žanrovski mizanscen, ja sam u knjizi progovorio o stvarima koje se javno prećutkuju i zataškavaju. Beograd je poslednjih godina postao jedan nadrealan svet, mesto zločina. Ti izbacivači sa splavova su postali najmonstruozniji klan. Država ili duboka država koristi narko mafiju u domenu građevinskih investicija i za pranje novca. Sve druge stvari koje imaju kulturološke reference su iščezle. Mi živimo horor i ja sam to opisao u romanu.

Šta se dešava sa vožnjom skejta? Završio si karijeru?

Ovo leto mi je bilo oproštajno, imao sam najbolju sezonu kod Beogradskog pobednika. Ali mislim da je više besmisleno da se privaljujem klincima za „belo“ ili „duvku“, razlika je 40 godina između mene i njih, ne mogu to više sebi da dozvolim. Kraj priče.

Pratiš i dalje novi gradski sleng?

Da, čak me zovu Džoni „Šurjak“, zato što se „šurim“. Bilo je raznih nadimaka, ali sad je „Šurjak“ definitivno. „Šurjaković je stigao“, čuje se kad dođem u klubove u Cetinjskoj.

Mnogi kažu da si sam po sebi umetničko delo, način na koji živiš.

Ludačka je moja priča. Voleo sam Švarcenegera, a nisam voleo Makavejeva, Žilnika i ostale. Ono što uradiš sa svojim telom to je delo. Zato sam i voleo baletske igrače i glumu.

Kad je u pitanju gluma, pričalo se da si izbačen sa FDU-a svojevremeno?

Ne, ja sam izašao sa Akademije onog trenutka kada su Mirjana Miočinović i Arsenije Jovanović otišli sa FDU-a, zato što fakultet nije hteo da se izjasni protiv rata. Pritom, masa profesora je narednih deset godina htela da me vrati na Akademiju. Pazi, ni za sto hiljada evra, ni za milion ne bih igrao u „Južnom vetru“. Zato što neću da igram kriminalca. Igrao sam svakakve ličnosti, ali kriminalca neću da igram. Zvali su me i da glumim jednog haškog optuženika, pa za neke serija tipa „Klan“… Odbio sam i šou „Tvoje lice zvuči poznato“. Ali to nema razloga da navodim, zato što je to priča „imala sam trista udvarača i nisam se udala“.

Čime se baviš u poslednje vreme, kako ti prolazi jedan dan?

Samo pisanje i čitanje. I kako ja to zovem „andrićevska šetnja“. Do Jugoslovenske galerije, pa Andrićevim vencem, pa se malo spustim na Zelenjak, vratim se na Dorćol… Čitam Uvea Jonzona, Handkea, Gorana Babića, „Regtajm“ od Doktorova, Dejvida Morela „Rambo“… To je opasna knjiga, ali za razliku od filma, Ramba ubijaju na kraju.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova