Nemački autor Vilhelm Šmid: „Sreća je danas precenjena“

Vilhelm Šmid piše bestselere o umetnosti življenja. U ovom intervjuu on govori o tome šta je dobar život, kako naći smisao života i prihvatanju istine da su bol i patnja deo života, odnosno umeća življenja.  
 
Šta je to dobar život?

Dobar život je život u kojem  katastrofe, koje će u nekom trenutku neizbežno nastupiti, mogu da se prihvate. To bolje polazi za rukom ako od života ne očekujem da će me katastrofa poštedeti. Ako očekujem život bez bola, kad mi se dogodi nešto loše, što se ne poklapa s mojom slikom o sebi i onim što mislim o svom životu, to ne mogu da prihvatim. U takvim situacijama čovek je sklon da se prepire i buni. Počinje da optužuje život, i da drugim ljudima pripisuje krivicu za sopstvenu nesreću. To nikad nije dobar stav. Dobar život je život koji bar donekle možemo dobro da podnesemo. To je daleko od onoga što danas mnogi očekuju od dobrog života,  naime od trajne sreće.

Loš život se ne može potpuno izbeći. Ljudi su u velikoj meri određeni svojom prirodom, svojim genima, na koje zasad nemaju uticaja. Određeni su svojim društvenim okruženjem. Tih određenja ne mogu  da se oslobode po želji. Radi se o tome da se pronađe neki mali slobodan prostor za mogućnost uobličavanja sebe.
 
 
Gospodine Šmid, Vi pišete da je sreća precenjena. Jeste li vi mazohista?

Nisam mazohista, ja sam realista. Kad sretnem ljude koji su neprestano dobro raspoloženi, to mi deluje nekako daleko od života. Bojim se za takve ljude. Oni mogu samo još da dožive strmoglav pad. Nisu pripremljeni za to da život ima mračne strane. Svako ima pravo na svoju sreću. Ali život se ne sastoji samo od srećnih trenutaka. Velika je zabluda verovati da se umetnost življenja sastoji u tome da se život sebi olakša. Umetnost, pa i umetnost življenja, zapravo je nešto naporno.
 
A ne može li i neuspeh da nas učini ogorčenim i nesposobnim za učenje?

Kroz iskustva sazrevamo, a naša iskustva su, ne tako malim delom, upravo i loša iskustva. Naivna predstava o sreći propada već u porodici. Porodica i deca nas čine srećnim. Ali to nije nikakva jednodimenzionalna, neprestana sreća koja čini da se osećamo dobro bez sukoba. Ko to očekuje, brzo će postati preopterećen i osećaće se razočarano. Moramo da shvatimo da ispunjen život čine suprotnosti ‒ tu su radost i ljutnja, sreća i bol. Tek ako te suprotnosti prihvatim i ako su one u ravnoteži, u porodici mogu da budem srećan.
 
Šta je sa društvenim pritiskom koji nameće pojedincu da bude srećan, ili da se bar pravi da jeste?

Možemo veoma mnogo da učinimo da bismo se povremeno dobro osećali. Ja se, recimo, dobro osećam kada ujutro pijem šolju espresa. Ali protiv sam predstave da se taj osećaj može proizvoljno povećavati, po modelu: ako budeš još više radio za svoju dobrobit, zdravlje i osećaj prijatnosti, život će ti se sastojati samo još od sreće. To je laž o sreći. Ne znam nikoga ko je uvek srećan. Ali znam mnoge koje upravo taj pritisak čini nesrećnim. Poplava savetodavaca koji preporučuju kako da se postigne sreća je, uostalom, relativno nova pojava, bar u Nemačkoj. Sredinom devedesetih s tom temom još niste mogli da postignete uspeh na tržištu knjiga, ili na predavanjima. Tek negde od početka dvehiljaditih zavladala je potražnja za potragom za srećom.
 
Ako na Amazonu u pretrazi za knjige unesete odrednicu „sreća“, dobićete više od 25.000 rezultata. Navodno je svaka deseta knjiga koja se u Nemačkoj proda posvećena potrazi za smislom, samopomoći, putu do sreće, ili ezoteriji. Da li je to pojava dekadencije?

Ja u dekadenciju ne verujem. Ali izgleda da je u bogatim društvima prisutno svojevrsno zaboravljanje egzistencijalnih datosti. A u egzistenciju spadaju i one njene ružnije strane. Ljudi po pravilu ne stiču duboke uvide ako dobro pojedu i uz to popiju dobro vino. Pre bi se moglo reći da duboke uvide stičemo ako nešto u našem životu pođe užasno naopako, neka veza, odnos, situacija na poslu, a možda čak i ceo koncept života. U takvim krizama smo prinuđeni da razmišljamo na nov način. Naravno da takve krize nikome ne bismo poželeli. Iskustvo nam, međutim, pokazuje da se one i tako ne mogu sprečiti. Čovek, dakle, mora da nauči da ih koristi, kako bi krenuo sasvim novim putem. Mislim da je besmislica ako želimo da te prilike isključimo.
 
Kako je došlo do takvog buma branše savetodavaca za postizanje sreće?

Pretpostavljam da određenu ulogu igra i slom velikih ideologija nakon 1989. Tada slom nije doživeo samo socijalizam, već i obećanje kapitalizma da će zahvaljući tehnici, inovacijama i efikasnijoj privredi raditi na najvećoj mogućoj sreći za što više ljudi. To je bio određeni horizont smisla. S krajem nadmetanja među sistemima, kapitalizam je smisao video samo još u samome sebi, kapitalizmu kapitalizma radi. Napušteni od velikih ideologija, ljudi su shvatili da sada sami moraju da se pobrinu za sebe.
 
Šta je tu tako loše?

Ništa, ali to je naporno. Žrtve smo svoga nastojanja da budemo slobodni. Hoćemo da budemo slobodni od dosadnih veza. Hoćemo, recimo, da budemo slobodni od toga da roditelji odlučuju s kim će deca stupiti u brak, ili kojom profesijom će se baviti. Ta sloboda je bila cilj prosvetiteljstva, a ona ima svoju cenu. Moramo da se lišimo smernica koje nam govore kako treba da živimo. Religija, tradicija, političke ideologije, svi oni više nisu obavezujući, toga smo se oslobodili. Za mnoge ljude odatle proizilazi neophodnost da sami pronađu odgovore na pitanja zbog čega sam zapravo ovde, šta radim sa svojim životom. Veoma dobro razumem nevolju koja stoji u pozadini potražnje za savetodavnom literaturom. I ja sam to iskusio. Do teme umetnosti življenja došao sam samo zato što u jednom trenutku u svom životu nisam znao šta ću dalje. To je trajalo čitavu godinu, tokom koje sam lako mogao i da sebi oduzmem život. Mnogi mogu da vam ispričaju takve priče. Ovu krizu je izazvalo osnovno savremeno iskustvo da možda ama baš ništa nema smisla ‒ pa zašto onda još živeti? Takva iskustva su obeležje savremenog doba. To moramo ozbiljno da shvatimo. Ako hoćemo da živimo, potreban nam je smisao. To je jedan od najvrednijih resursa za koje znamo.
 
Možemo uživati i u nečemu besmislenom - u dobrom jelu, dečjoj igri, posmatranju lepe slike…?

Ali sve to uopšte nije besmisleno. Deca koja se igraju kreću se u punoći smisla, koju su odrasli izgubili i koju samo svesno mogu ponovo da nađu. Ja sam siguran da bez smisla ne možemo da živimo. Jasno je da ne moramo neprestano u svemu da nalazimo neki veliki smisao. Naravno da lepo možemo da živimo i sa trenucima lišenosti smisla, sa trenucima besmisla, ali ne trajno. A uživanje u dobrom jelu je sve drugo samo ne besmisleno. Trenuci uživanja su trenuci ispunjenosti smislom, reč smisao je povezana i sa rečju čulnost.
 
Gospodine Šmid, vi se zalažete za „rad na sebi“. Gde leže granice tog samopoboljšanja? Nije li iluzija da od sebe možemo da načinimo sve, samo ako hoćemo?

Umetnost življenja znači i to da vidimo granice sopstvenih mogućnosti delovanja. To štiti od iluzija. Još uvek se nije pročulo da u umetnost življenja ne spada samo delanje, već i dopuštanje da stvari idu svojim tokom. Manija sposobnosti da svojim delanjem nešto postignemo, primenjena na sopstvenu ličnost, prirodno će postići neuspeh. Voleo bih da poštedim ljude takvih razočaranja ‒ recimo time što ih u svojim knjigama ohrabrujem da prihvate i periode kada se osećaju nesrećno.
 
Ne mogu to statistički da potvrdim, ali moj utisak je da je veoma mnogo ljudi svakodnevno nesrećno. Pre svega, ne znaju kako da se s tim stanjem nose. To sam veoma jasno doživeo kada sam više od deset godina radio kao filozofski dušebrižnik u jednoj bolnici. Osim terapija i lekova, za to nema mnogo pomoći, a malo je i literature koja se bavi tim periodima u kojima se čovek oseća nesrećno. Uvek nas pozivaju samo da razmišljamo pozitivno, kako bismo se iz tog ponora ponovo izvukli. Ali u ljudsku egzistenciju spada i sposobnost da se bude nesrećan.
 
Ne suočava li se optimizam vaših knjiga, koji potvrđuje život, sa svojim granicama baš u tom iskustvu s teško obolelima?

Pitanje je na čemu zasnivam svoje potvrđivanje života i optimizam ‒ na tome što prinudno ne dopuštam ništa drugo, ili na znanju da je to samo jedna opcija. A druga, apsolutno legitimna opcija, jeste pesimizam koji negira život. S ljudima koji se nalaze u očajnom položaju uvek sam mogao dobro da razgovaram ako sam u principu priznavao njihovo stanje. Jedna od mogućnosti je i očajanje, sve do želje da se više ne živi. Ne postoji nikakva moralna prinuda da se život potvrdi. Ima dobrih razloga i da se on negira.
  
Gospodine Šmid, delite li averziju nekih vaših kolega prema obećanjima pozitivnog mišljenja?
 
U jednoj od knjiga imam poglavlje „Protiv pozitivnog mišljenja“. Time sam na sebe navukao baš lepu averziju. S vremenom sam naučio da mnogo ljudi najiskrenije veruje u pozitivno mišljenje, kao u neku religiju. Ko god kaže nešto protiv toga, navlači na sebe agresivnost.
 
Autor: Peter Laudenbah
Izvor: magazin Brand ajns
Foto: Jürgen Bauer