Nele Karajlić: Kako je rokenrol spasao Jugoslaviju

Dr Nele Karajlić knjigom „Solunska 28 – O seksu, drogi i rokenrolu“ završava trilogiju o jednoj kući, jednom gradu, ali i o svima nama.



„Čekanje se isplatilo – završni deo trilogije Solunska 28 konačno je pred vernom armijom poštovalaca lika i dela Dr Neleta Karajlića. Time je stavljena tačka na priču o sudbini jedne dorćolske adrese i nekoliko generacija koje su tu živele, ali je otvoreno novo poglavlje u stvaralačkoj biografiji čoveka koji već četiri decenije peva, komponuje, glumi, režira i piše li piše. Za sve to vreme Dr Karajlić nam je svojim nepresušnim smislom za humor olakšavao razumevanje i podnošenje sveta u kojem smo se mnogo češće bavili preživljavanjem nego uživanjem u životu. Bio je to ćeif gospođe Istorije. Ali Dr Karajlić ne bi bio Dr Karajlić da nije rešio da u svojoj sagi o jednom gradu i dva i po svetska rata tu istu Istoriju ščepa tamo gde je najtanja i izvrne je naglavačke. Otuda završni deo Solunske 28 možemo čitati i kao neku vrstu obrnutog proročanstva satiričara-proroka koji je video šta će nam se dešavati mnogo pre nego što nam se mnogo toga zaista i desilo. Sada je pred nama moćan umetnički pogled u alternativnu nedavnu prošlost u kojoj je krvavi raspad Jugoslavije izbegnut zahvaljujući poverenju svih njenih naroda i narodnosti u rokenrol. I nemojte da mislite da je u pitanju puka izmišljotina, jer nakon što pročitate poslednju rečenicu završnog dela Solunske 28, shvatićete koliko vam je žao što svet iz mašte Dr Karajlića nije postao stvarnost. Mada, nikad se ne zna.“

Ovako o knjizi „Solunska 28 – O seksu, drogi i rokenrolu“ govori urednik i pisac Vule Žurić, a Dr Nele Karajlić za Bukmarker otkriva kako se oseća sada kada je ova priča završena, do kada planira da piše i koliko muzika utiče na njegovo literarno stvaranje.

Kako se osećate sada kada ste završili priču o Solunskoj 28, a kako dok ste pisali njen završni deo? Kako biste opisali taj trenutak kada ste napisali poslednje stranice, da li je bio emotivan?

Sebe sve više podsećam na onoga neimara iz Andrićeve pripovetke „Most na Žepi“, koji kad završi svoje delo, ode i ne okrene se. Ja nisam baš takav, ali u sebi imam posebnu aplikaciju koja mi sugeriše da nakon nekog završenog dela odmah prelazim na drugo. Kasnije, kad čitam te knjige koje sam ostavio iza sebe, imam osećaj kao da ih je pisao neko drugi. Taj osećaj najviše volim. Njime sam se rukovodio ceo svoj život. Pesma je gotova, osećam da ju je napisao neko drugi. Na nedavno održanoj književnoj večeri u Herceg Novom jedan moj prijatelj mi je citirao mali, lirični deo iz prve Solunske. Nisam prepoznao da su to moje reči. Pomisliću da mi neko zaista šapće dok pišem.

Trilogija Solunska 28 obuhvata različite periode i istorijske događaje. Kako ste istraživali i pristupali pisanju o ovim različitim epohama da biste oživeli prošla vremena?

Za prva dva dela Solunske morao sam da se konsultujem sa istorijom. Imam tu sreću da volim istoriju, pa mi to nije palo teško. Moja ideja je bila da svoju izmišljenu priču stavim u realan istorijski okvir koji bi mojoj priči dao na uverljivosti. Tako sam nailazio na razne iznenađujuće podatke o Beogradu koje ni sam nisam znao. Za ovaj, treći deo nije bilo potrebno da koristim knjige iz istorije. Ja sam bio deo tog perioda, tako da sam na neki način bio i svedok saradnik.

Knjige opisuju sudbine različitih generacija koje su živele u istoj kući. Kako ste razvijali likove kroz ova tri dela i kakvu poruku želite da prenesete kroz njihove priče?

Početna ideja je bila da se napiše saga o jednoj kući na Dorćolu u dvadesetom veku. Taj vek je, nažalost, bio najuzbudljiviji u istoriji ovoga grada. Kako sam shvatio da takva jedna saga zahteva prostora i vremena, odlučeno je da se podeli na tri dela. Likovi iz tri dela su samostalni, imaju svoj životni put i na neki način sazrevaju kroz pripovest. Imao sam veliku pomoć supruge, naročito u prva dva dela, pa je ispalo da su glavni junaci žene, što mi nije bio plan, ali su njihovi karakteri toliko bili autentični i živi da su se čitaoci lako s njima identifikovali.



U trećem delu trilogije stvarate alternativnu istoriju koja se odvija u svetu gde je raspad Jugoslavije izbegnut zahvaljujući rokenrolu. Koja ideja stoji iza ovakvog koncepta?

Da. Jugoslavija je mrtva, a mrtav je, manje-više, i rokenrol. Zanimljivo mi je bilo da pišem delo u kojem će oba ta fenomena koja su najviše uticala na moj životni kredo preživeti. I Jugoslavija i rokenrol u sebi su imali Erosa. Bilo su potentni i uzbudljivi. Zato su bili privlačni, i zato ih se sećamo sa radošću. Ono što ih je nasledilo, i u politici i u kulturi, pripada Tanatosu.

Kako je muzika, posebno rokenrol, uticala na Vaše pisanje i na priču u Solunskoj 28?

Muzika je deo moje ličnosti. Dok pišem, hvatam ritam teksta, pokušavam da sve što je napisano ima određenu harmoniju, melodiju, refren. Iako sam jedan od onih skribomana koji su pod uticajem televizije, pa sve što napiše liči na neku veliku televizijsku seriju, mislim da se više od toga u mojim delima čuje muzika.

Koliko su Vaši doživljaji uticali na likove i situacije u Vašim knjigama?

Sve što pročitate u mojim knjigama na neki način dolazi iz mojeg iskustva. Svako slovo koje je zapisano, svaka dilema kod junaka, svako njihovo iskušenje, odluka, nesreća ili sreća jesu nešto kroz šta sam ja imao prilike da prođem. Često svojim junacima dozvolim da odluče suprotno od onoga što sam odlučio ja. Čini mi se da su sretniji.

Kako ste se razvijali kao pisac tokom stvaranja ove trilogije? Jesu li se Vaše veštine pisanja menjale tokom godina?

Ne znam. To bi trebalo da oseti publika. Ja pišem teško. Jedan sam od onih koji, poput one Andrićeve izreke, merim svaku reč težinom vlastitog tela. Ne mogu da zamislim kako je neko mogao da piše direktno na papir i da to ujedno bude i njegova konačna verzija. Ja do konačne verzije prolazim kroz porođajne muke, menjajući raspored reči, tražeći pravi izraz, osluškujući zvuk pročitanog. Da li sam napredovao? Ne verujem. Čini mi se da nikad neću doseći lakoću pisanja koju su imali Ćopić ili Momo Kapor.

Šta biste poručili čitaocima koji tek planiraju da čitaju Solunsku 28? Kako biste ih inspirisali da istraže Vašu trilogiju?

Nema uzbudljivijeg putovanja od onoga koje čovek započinje sa vlastitim osećanjima. Čitanje je do sada najdublji ulaz u samoga sebe. Nema potrebe da se uvaljujete u velike novce da obiđete svet. Vi ste ceo kosmos. Knjiga je samo plovilo koje vam omogućuje da upoznate sebe i da vas povede na to jedinstveno putovanje.

Koliki je značaj književnosti u interpretiranju istorije i društva?

Ogroman! Čak ni pojava pokretne slike, niti razvoj propagande, niti sila veštačke inteligencije, neće uspeti da nadjačaju silu napisane reči. Ipak, ono što je napisano i dalje je najdublje urezano u ljudski duh.

Nakon završetka trilogije Solunska 28 koji su Vaši budući planovi u svetu književnosti? Zapravo, ima li ih ili možda mislite da ste sve ispričali što ste želeli kao pisac?

Ja sam nemiran duh. Ne mogu da sedim skrštenih ruku. U glavi imam razne teme i ideje, imam čak i gotove slike. Pisaću dokle god budem osećao zadovoljstvo. Videću koja će tema biti sledeća na meniju.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35