Necenzurisano detinjstvo u romanu „Četiri kiše“ Ljubice Arsić

Odrasli će lako razumeti da je lakše ako se za neke neprijatne stvari uopšte ne zna da su se dogodile, jer onda se s vremenom stvori utisak kao da se nisu ni dogodile, ali deci je mnogo teže da razgraniče o čemu treba a o čemu ne treba govoriti, čega se treba a čega se ne treba sećati, šta treba a šta ne treba ovekovečiti u svom dnevniku.

Deca su znatiželjna i kad treba i kad ne treba, pamte sve i govore o svemu i kome treba i kome ne treba, pa se može zaključiti da deca to rade bez zazora i stida, ali neće biti pogrešno ako se kaže da ona to rade – bez cenzure, odnosno bez onih sputavanja koja ograničavaju odrasle.

I upravo zbog toga što je dat iz dečje vizure, roman „Četiri kiše“ Ljubice Arsić ne oskudeva u detaljima i momentima koji zadiru duboko u naturalizam, a sasvim je prirodno što se tu i tamo provuče pokoji vulgarni izraz, jer dečje oči i uši upijaju postupke i reči svoje okoline bez razlikovanja pristojnog i nepristojnog, mada je posebno pitanje dokle idu granice pristojnosti i da li su iste u svim vremenima.

Sa druge strane, roman možda nije toliko prožet naturalizmom i vulgarizmom upravo zbog toga što se radnja dešava u jednom prošlom i prohujalom vremenu, kada najmlađim članovima porodice ipak nije sve bilo dostupno i kada se pred njima nije sve govorilo.

Mada se radnja u romanu nigde ne određuje navođenjem tačnog datuma, ipak je spominjanje samo jednog događaja, koji se iznenada zbio u srednjoj Evropi, dovoljno da čitalac sâm shvati o kojoj je godini i kojim mesecima reč, a osim toga, može se i kroz izvesne razgovore odraslih proceniti koja je epoha u pitanju i koja je ideologija dominantna, tim pre što se tu i tamo uočavaju detalji koji na pravi način predstavljaju dotično vreme i način života u kome je porodično višemesečno letovanje bilo obavezno i kada je svako imao rođake gastarbajtere koji bi dolazili samo da ispričaju kako je negde drugde mnogo bolje.

Ono što roman „Četiri kiše“ čini još zanimljivijim i dinamičnijim, to su četiri različita pripovedača čija se svedočenja relativno brzo smenjuju, a ako se strogo formalno gleda, možda je bolje reći da su to četiri ugla gledanja, jer deluje kao da se jedan isti pripovedač stavlja naizmenično u pozicije četvoro glavnih likova, pošto pripovedanje nigde nije u prvom licu, nego u trećem, ponekad i u drugom, s tim što bi drugo lice moglo značiti kao da se pripovedač obraća samom sebi, a ne da sluša glas sa strane – u svakom slučaju, i to je još jedna prednost romana, što se problem pripovedača može sagledati i shvatiti na nekoliko načina.

Najzad, ono što je u tom neobičnom ukrštanju priča još neobičnije, to je četvrti pripovedač, koji ni vremenski ni prostorno ne pripada svetu i vremenu ostalih pripovedača, ali čiji je dnevnik dopao u ruke jednom od troje preostalih glavnih likova, pa se čitaoci na posredan način upoznaju sa zapisima jedne devojke koju su, premda je živela u drugoj polovini XIX stoleća, tištili isti oni problemi koji skoro stotinu godina docnije tište neku novu decu tokom odrastanja, sazrevanja i spoznavanja lica i naličja okolnog sveta.

I pored raznolikosti i osobenosti koju poseduje svaka od četiri priče, ipak je određena starosna dob, kao i nedoumice koje je obavezno prate, ono što knjigu drži kao celinu i čini od nje svojevrsni roman odrastanja, i to odrastanja tokom kojeg je najvažnije spoznati da će sve ono što se događa imati da se dogodi bar još jedanput, te da će se isti zanos ponoviti i u odraslom dobu, ali će ludilo sigurno biti još jače.

Autor: Dušan Milijić