Nebojša Jovanović: prva knjiga o srpskom dvoru

Kako i koliko dugo ste prikupljali materijal za knjigu?

– Prikupljanje materijala za ovakvu knjigu podrazumeva dug i mukotrpan istraživački rad u našim i stranim arhivima. Pre toga, neophodno je da o datoj temi – ili barem o okvirnoj temi koju istražujete – imate dobro predznanje na osnovu naučne literature i objavljene građe kako biste znali šta je sve o tome do sada uopšte rečeno i napisano. Tu se zaista ne sme propustiti ni jedan jedini naslov, bilo iz domaće, bilo iz strane naučne literature. Sa takvim predznanjem ulazi se u arhiv. I tu počinje istraživanje, traganje za različitim dokumentima, iz različitih fondova, iščitavanje rukopisa koji su u to vreme još uvek mahom ispisivani rukom, prevođenje na srpski jezik (ako su napisani na stranom jeziku), pa čak i odgonetanje značenja mnoštva reči koje su napisane srpskim jezikom, ali su danas arhaične i nisu u upotrebi itd. U svakom slučaju, posao na ovakvoj knjizi je najlakši kada se dođe do samog pisanja. A istraživanje je posao čija se dužina ne meri mesecima već godinama. Naravno, uz osnovnu temu o kojoj tragate naletite i na izvore koji vas inspirišu i za druge teme, ili na izvore koji su potrebni vašim kolegama za određenu temu. Isto tako, i ja sam neke dragocene dokumente dobio od svojih kolega koji su istraživali srodne teme, pa su mi ponudili da pogledam – i ja sam prihvatio. Ta međusobna saradnja kolega je veoma dragocena u istraživačkom postupku, makar se svodila samo na konsultativnu dimenziju. Duga je to priča. Za nas istoričare je zanimljiva, za druge je, verovatno, potpuno čudan poriv da se neko time uopšte može baviti.

Koliko se srpski dvor može porediti sa evropskim dvorovima tog vremena?

– Srpska država u 19. veku je nastala kao monarhija, pa je samim tim podrazumevala i postojanje dvora – kuće u kojoj živi vladar sa svojom porodicom. Međutim, zbog ratnih prilika, a potom zbog rešavanja mnogo bitnijih stvari za samu državu i narod, naši vladari nisu žurili sa institucionalizovanjem dvora. Prve obrise dvorskog života vidimo kod Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, koji svojoj deci dovodi učitelje i vaspitače iz Evrope, angažuje ceremonijal-majstora za posela i balove koje organizuje u svom domu i slično, ali on nije bio vladar, već vladarev brat. Progonom Obrenovića iz Srbije 1842. godine i dovođenjem Karađorđevića na presto, sada se sve ono što se radilo u kući „Gospodar-Jevrema“ radi u kući pravog vladara kneza Aleksandra. I naravno – podiže se za stepen više, jer je Dvor trebalo učiniti ne samo političkim, već i kulturnim i svakojakim drugim središtem države. Taj period upravo se poklapa sa uvođenjem nove, građanske (kapitalističke) klase, posle ukidanja feudalizma, pa otuda prva evropska odela na srpskim činovnicima, bogatijim trgovcima i privatnim preduzetnicima, otuda i trpeza s potpuno novim jelima koja stižu iz uvoza i pripremaju se po evropskim receptima. Upravo tada, u zapadnoj Evropi nastaju prve fotografije (talbotipije i dagerotipije), pa fotografi stižu i u Beograd i otvaraju fotografske radnje za bogatiju klijentelu. Ali i slikari drže svoje počasno mesto na Dvoru – slikajući vladarski par, njihovu decu, rodbinu. Ambijent dvora kneza Aleksandra mogao se već posle nekoliko godina porediti sa evropskim dvorovima: u nečemu je još duboko zaostajao, ali u nekim detaljima je, prema svedočenjima stranaca, bio mnogo simpatičniji i topliji od svih zapadnoevropskih dvorova. Strani konzuli koji tada prvi put pristižu u Srbiju – dive se lepoti srpskih žena, lepoti njihovih igara, nošnji, te sveukupnoj spontanosti koja vlada na Dvoru, bez krutih i strogih pravila kakva su decenijama i vekovima postojala na zapadnoevropskim dvorovima.

Da li su i u kojoj meri dvorske navike i mode uticale na navike i modu građanstva?

– Najdirektnije su uticale. Ono što se moglo videti na Dvoru, postajalo je obrazac za sve bogatije i otmenije domove u Beogradu i drugim većim varošima u Srbiji. I svaka novina u modelu oblačenja, ponašanja, obrazovanja, ophođenja, prvo je dolazila na Dvor – a sa njega se širila po domovima najbogatijeg građanstva. Naravno, prema imovnom cenzusu, odnosno kupovnoj moći – građanstvo je kopiralo dvorsku modu, protokol i običaje u potpunosti ili delimično. Namera kneginje Perside upravo je i bila da Dvor učini „što više evropskim“, kako bi i Srbija postajala „sve više evropska“, svojom unutrašnjom lepotom, a ne nekakvim političkim rezultatima i tome sličnim stvarima.

Koliko je srpski dvor bio uzor ponašanja i ideja za svoje savremenike?

– U najvećoj mogućoj meri. Tu se „misija“ kneginje Perside potpuno ispunila. I time je i status Dvora kao ustanove ojačao. Na početku vladavine Aleksandra Karađorđevića Dvor nije postojao ni u državnom šematizmu, ni u Ustavu zemlje, nije bilo ni utvrđenog dvorskog protokola niti upravnika dvora i ceremonijal-majstora. Kada je sve to zaživelo na Dvoru i – kako je Dvor bio otvoren svakome – glas o svemu što se na Dvoru moglo videti – brzo se širio. Uskoro su svi imućniji stanovnici Beograda težili da u svojim kućama uvedu dvorske običaje, modu, protokolarne radnje, da za decu dovode posebne vaspitače (po preporuci) i pored redovnih škola koje su pohađala i da kasnije decu pošalju na studije u evropske univerzitetske centre. Tako je nastala i prva intelektualna elita u Srbiji, koja se obavezno vraćala u Srbiju na visoke državne položaje i ženila isključivo Srpkinjama. Osećaj patriotskog duga prema svojoj zemlji kod mladih, školovanih ljudi, čiji su nepismeni očevi stvorili državu u ustancima, bitkama i ratovima, bio je nesrazmerno veliki u odnosu na naše savremenike. Tada su u Srbiju dolazili i školovani stranci da naprave karijeru i ostajali su do smrti u Srbiji koja ih je primala otvorenog srca, da su mnogi od njih, svojom voljom, prelazili u pravoslavlje, posrbljavali svoja imena i čak uzimali krsnu slavu. I svaki stranac je po dolasku u Srbiju prvo dolazio na Dvor, gde je najtoplije dočekivan, uvažavan i otvorenih ruku stavljan pred izbor – čime želi da se bavi. Tako su nikle ustanove koje postoje i danas (Narodna biblioteka, Narodno pozorište, Narodni muzej, Velika škola, Vojna akademija, Inženjerska škola, bolnice, apoteke, Botanička bašta…). I ideja o svemu tome uvek se prvo zavrtela na Dvoru, a potom u celom Beogradu, Srbiji. Prihvatani su saveti učenih stranaca i pružana im je svaka šansa za realizaciju dobrih ideja. Ali prihvatani su i prekori, pa su stvari prvo korigovane na Dvoru, a potom i kod ostalog građanstva. Ukratko, Dvor je bio središnje mesto u celoj zemlji za razmenu dobrih ideja, na svim nivoima, od mode do velikih državnih projekata (urbanizacija Beograda i svih većih varoši, izgradnja fabrika po Srbiji, pisanje nacionalnih programa – jedinih ikada napisanih kod Srba i niz drugih stvari koje su potpuno preobrazile Srbiju u pravu evropsku državu).

Možemo li uskoro očekivati i neku izložbu koja bi nam plastično ilustrovala kulise srpskog dvora?

– Nažalost, Srbi danas manje vole svoju zemlju nego što su je voleli pre sto, sto pedeset ili dvesta godina. Dozvolili su da nam totalitarni režim – komunizam oduzme pamćenje, monarhiju, evropski ugled koji smo tada uživali i da nam protera iz zemlje predstavnike obe vladarske dinastije, čak i njihove dalje srodnike, pod drugim prezimenima. Danas eksponate za takvu vrstu izložbe moramo tražiti po celoj Evropi, tamo gde su u izgnanstvu živeli, umirali ili još žive potomci obe dinastije. U njihovim domovima postoji više eksponata iz sredine 19. veka, nego u svim beogradskim muzejima zajedno. Ostaci eksponata postoje u Zadužbini Karađorđevića u Topoli (Oplenac), u Istorijskom muzeju Srbije (uključujući Konak u Topčideru), Narodnom muzeju (uključujući Konak kneginje Ljubice u Beogradu), ali mnogo ih više ima, recimo, u Sentandreji, Pešti, Temišvaru, Cetinju, Parizu, Londonu. Potomci naših dinastija ostali su do danas veliki darodavci svih ustanova i pojedinaca koji rade u korist Srbije. Oni su bili i ostali najbolji domaćini koje je Srbija ikada imala, a koji su nezasluženo, bez ikakve krivice, ostali bez građanskih prava i prava povratka u zemlju. U njihovim kućama, širom Srbije i Jugoslavije, razbaškarile su se komunističke vođe i uništavale njihovu imovinu, biblioteke, kolekcije slika i umetnička dela. Stoga, nažalost, u bližoj budućnosti ne vidim čak ni dobru volju da se evocira bilo šta što bi nam pomoglo u vraćanju istorijskog pamćenja vezanog za tvorce države u kojoj živimo, pa stoga ni za dvorove u kojima su živeli. Ja sam lično video mnogo više eksponata (zaostavštine Karađorđevića ili Obrenovića) u muzejima po Evropi, nego u samoj Srbiji. Nisu nas stranci pokrali, ne, nego smo mi sami pre pola veka te ljude najurili iz zemlje, kao „državne neprijatelje“! A da su oni sada ovde, u institucionalnom smislu, i mi bismo odavno bili Evropa u institucionalnom, političkom smislu – i to veoma uvaženi član evropske zajednice naroda, ma kako se ona zvala, kao što smo bili i pre sto, sto pedeset ili dvesta godina. Zna se u čijim rukama ključevi otvaraju svaka vrata.