Nebojša Jovanović o inspiraciji za knjigu „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“

Gost junske tribine „Beograd za početnike“ Smiljane Popov u Galeriji ’73 u Beogradu bio je istoričar i književnik Nebojša Jovanović, autor upravo izašle knjige „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868“.



Nova knjiga istoričara i književnika Nebojše Jovanovića „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“ izuzetno je štivo koje, pored istorijskih činjenica o drugoj vladavini kneza Mihaila, donosi i brojne podatke o njegovom prethodnom vladanju, o ljudima koji su ga okruživali, o precima i potomcima.

„Važno je napomenuti da ova knjiga nije romansirana već su sve činjenice koje imamo oko nas!“

Govoreći o inspiraciji za svoje delo, Nebojša Jovanović je kazao da ga je privukao dvor kao ustanova i njegova uloga u doba monarhije: „Rizično je upustiti se u veliku temu kakav je život Mihaila Obrenovića, i zato nisam želeo da skliznem u nešto što bi knjigu opteretilo. Dvor je bio središte, ne samo političkog nego i kulturnog života zemlje. Vladari su držali do toga da dvor bude slika i obrazac po kojem dela celo društvo. Dvor se trudio da bude iznad proseka kako bi se društvo ugledalo i popravljalo. Dvor ne sme da kuburi sa sistemom vrednosti.“

U kvalitativnom smislu kneza Mihaila je, kako je naglasio autor, definisalo to što su se Obrenovići kao vladari okruživali najpametnijim ljudima u zemlji.

„Mihailo je bio okružen ljudima koji su diplome stekli na stranim univerzitetima, čija imena i danas nalazimo u bibliotekama. Vladari tog vremena su cenili njihovo mišljenje i nisu se pravili pametniji nego što jesu. Knez Mihailo je veoma dobro pisao, bio je talentovan za umetnost, ali bio je veoma povučen. Nije voleo da se ističe pred narodom, to je prepuštao svojim ministrima. Kulturni obrazac je odredio i državnu politiku Srbije i začetak stvaranja modernog srpskog društva. Mnoge stvari nisu ostvarene za njegova života jer je ubijen, ali jesu pola veka kasnije. Tada, 1912. godine, Srbija oslobađa stare zemlje, što je bio san Mihailove generacije. U kulturološkom smislu društvo dobija ideje koje će slediti kasnije, kao što je Vukova reforma“, naveo je Jovanović.

Ljudi koji su došli nakon Mihaila znali su kakvi treba da budu da bi bili na vrhu političke scene –intelektualci, ljudi za primer, Srbi od reda u svakom smislu, pogotovu u odnosu sa javnošću, kako ne bi bilo ko bilo šta rekao. Jer, dodaje pisac, jedna slučajna opaska ili mišljenje, sumnja ili greščica, značila bi momentalni gubitak pozicije.

„Zanimljivo je sve to sagledati iz ove perspektive… Dovoljno je bilo da se priča o nekom pogrešnom postupku da se izgubi ministarska pozicija.“



S druge strane nalazila se Mihailova unutrašnja politika koja je i stvorila njegove neistomišljenike: „Iza atentata i procesa koji je vođen stajali su liberali, odnosno njegovi politički protivnici koji su sticajem okolnosti bili zaslužni da se Obrenovići vrate na presto jer im je Karađorđević bio krut i kukavica da ostvari velike ideje. Doveli su Obrenoviće koji su hrabri i odlučni u nacionalnom pitanju.“

Bio je tih, obrazovan i uporan. Knez Mihailo Obrenović (1823–1868) verovao je da se sloboda ne osvaja samo mačem već i pregovorima, zakonima i kulturom.

Upamćen je kao vladar koji je iselio iz Srbije poslednje turske garnizone i 1867. postavio srpski barjak na Beogradsku tvrđavu jašući na pobedničkom konju s „ključevima grada“ u ruci. Podigao je zgradu Narodnog pozorišta, pored srušene Stambol kapije, i pripremio teren za proglašenje pune nezavisnosti Srbije (1878), koju, nažalost, nije dočekao. Pao je kao žrtva zavere u Košutnjaku, koja ni danas nije sasvim rasvetljena.

Treći vladar suverene Srbije rođen je u Kragujevcu kao mlađi sin kneza Miloša i knjeginje Ljubice. Prvi put je postao knez 1839. posle smrti starijeg brata Milana. Mlad i neiskusan, nije se najbolje snalazio na vlasti, svrgnut je 1842. i ponovo doveden posle Miloševe smrti 1860.

„Knez Mihailo je bio ‘najmarkantniji gospodin’ među vladarima. Knjige, stihovi, notne sveske i klavir u kući, a konji, lov i trke napolju bili su mu najveća opsesija. Upamćen je kao izvanredan igrač valcera u bečkim salonima i odličan kolovođa srpskih igara na poselima. Čovek velikog stila koji je od svog dvora napravio zvaničnu državnu instituciju i u njemu organizovao evropske prijeme i balove. Napisao je veliki broj pesama, a neke od njih su prisvojili drugi“, rekao je istoričar Nebojša Jovanović.

Dvor kneza Mihaila nalazio se na Terazijama, između Starog i Novog dvora. Nije izlazio direktno na ulicu. Poslednji vladar koji je u njoj stanovao bio je kralj Petar Karađorđević.

„Zabluda je da je ova zgrada srušena odmah posle Majskog prevrata 1903“, kaže Jovanović. „Srušena je godinu kasnije. Ta kuća je postojala i u vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, kada je na Malu Gospojinu krunisan kralj Petar Prvi Karađorđević. Trebalo je da se podigne reprezentativnija zgrada, ali nema preciznih podataka o tome.“

Njegov dvor na Terazijama bio je u državnom vlasništvu, a koristili su ga vladari. Nameštaj su plaćali „iz svog džepa“. „Knez Miloš često nije razlikovao svoju i državnu kasu, pa je nameštaj platio državnim novcem. Kada je to saznao, Mihailo ga je iskritikovao, vratio državi te dukate i dao svoje“, otkriva naš sagovornik.

Knez Mihailo je prvi uveo red u dvorsku službu. Postojao je priručnik sa pravilima kojih su morali svi da se pridržavaju.

„Uticaj zapadne kulture na beogradskom dvoru je prevladao, čak i u ishrani. Na srpskoj trpezi prvi put se pojavio paradajz: plavi i crveni, morska so i torte. Tada je nastao i izraz ‘bečka mustra’ za nekoga ko se pravi nevešt i naivan“, kaže Jovanović.

Iza atentata i procesa koji je vođen bili su liberali, odnosno njegovi politički protivnici koji su sticajem okolnosti bili zaslužni i da se Obrenovići vrate na presto.

„Lični arhiv Mihaila Obrenovića je spaljen, a ko je začeprkao po svemu tome, video je da su umešani ljudi sa tadašnje političke scene. Niko nije smeo predaleko da kopa po procesu. Likvidirani su ‘izvođači radova, a pozadina atentata ostala je nerasvetljena“, priča Jovanović.

Izvor: galerija73.com