Ne samo za klince: „Prizori budućnosti“

Uz izuzetak onih uvrnutih, većina ljudi bi volela da im budućnost ostane nepoznata, iz straha da bi ono što otkriju moglo da utiče na sadašnje izbore, pa bi kao rezultat dovelo do drugačijih ishoda i izmenilo ono što je trebalo da se desi.
U osvežavajućem novom romanu za tinejdžere, „Prizori budućnosti“, dvoje pensilvanijskih tinejdžera nema takav izbor.

Ema Nelson je sasvim obična šesnaestogodišnjakinja koja trenira gimnastiku i svira saksofon u Lejk Forest srednjoj školi. Njen otuđeni otac, koga grize savest zbog razvoda, poklanja joj polovni kompjuter. Godina je 1996, računari su i dalje glomazni kao televizori (pre ravnog ekrana), dok se internetu i dalje pristupa biranjem broja preko telefonske linije.

Fejsbuk još godinama neće biti izmišljen, pa ipak, ovaj sajt se sam otvori na Eminom računaru nakon što je skinula program sa AOL CD-roma, koji je obećavao 100 stati besplatnog interneta. Na sajtu je pisalo da Ema Nelson ima 31 godinu i da je udata. Iako ta starija Nelsonova ima isti rođendan, voli iste filmove i slatkiše, Ema je iznenađena ovom starijom Emom Nelson, koja duboko promišlja da li da posvetli kosu i pita se zašto njen muž nije došao kući celog vikenda. I to sve preko objavljenih statusa na profilu.

„Zašto bi iko govorio ovakve stvari o sebi na internetu?“ upitala se Ema, pre nego što je sve otpisala kao neku čudnu šalu. Kada pokuša da svog komšiju koji joj je pozajmio disk optuži za podvalu, otkrivamo da i on ima svoj profil na Fejsbuku, i budućnost u kojoj je oženjen najlepšom devojkom iz škole.

I tako počinju avanture Eme i Džoša, prvih komšija, nekadašnjih najboljih prijatelja, a sada i neispunjenih simpatija, bar što se tiče Džoša. Oboje su pod uticajem obilja privatnih informacija koje otkrivaju na Fejsbuku, u ovom neobičnom trileru koji kroz priču o paralelnim svetovima istražuje moć ličnih izbora i važnost duboke međuljudske povezanosti u stvarnom svetu i društvu koje je sve više obuzeto tehnologijom.

„Prizori budućnosti“ je roman za tinejdžere, ali će se možda čak više svideti njihovim roditeljima koji će, čitajući ga, poći u nostalgičnu šetnju kroz sećanja. Godine 1996, kada se priča odvija, identifikacija telefonskih poziva je tek izmišljena, maturska proslava nije mogla da prođe bez plesanja „Makarene“, Sindi Kraford je ukrašavala zidove tinejdžerskih soba, a atlete su sebi za ruku vezivale diskmene pre nego što krenu na trčanje.

Priču su zajedno napisali Džej Ašer i Kerolin Makler, a skupa su sjajan dvojac. Ašer je autor romana „Trinaest razloga“ koji govori o vršnjačkom nasilju, i koji je proveo 65 nedelja na Njujork Tajmsovoj top-listi. Makler je napisala roman koji je 2015. dobio Princ Honor nagradu, „Zemlja, Moja Zadnjica, i druge Velike Okrugle Stvari“, i u njemu govori o porodičnim očekivanjima.

Postoji i dikensovski aspekt, jer se, kao u „Božićnoj priči“, glavnim junacima pokazuju delići budućnosti koji kasnije utiču na njihova dela u sadašnjosti.

Činjenica da je njegova buduća supruga, zanosna plavuša Sidnej Mils, pozitivano utiče na Džoša ohrabruje ga da se oslobodi i priđe i naprivlačnijim devojkama u školi. Nasuprot njemu, Ema vidi samo depresiju i nesreću u svojoj budućnosti, pa pokušava da promeni odnose koji bi je na kraju doveli do nesrećnog braka u kome je zarobljena.

Rezultati promena su istog trenutka vidljivi, jer se i njihova budućnost viđena Fejsbuku takođe menja. Menjaju se i Emine i Džošove porodične situacije, karijera, a na svaku promenu oni utiču  najobičnijim svakodnevnim interakcijama, običnom prepirkom ili usputnim komentarom.

Roman ima neodoljiv zaplet i nosi moćnu poruku – svaka akcija ima svoje posledice stoga delajte promišljeno i mudro.

Izvor: articles.latimes.com
Prevod: Dušica Novaković