Ne pristaj na kompromise

Dženis Džoplin je vrlo rano pokazala da je mnogo naprednija od malograđanske teksaske sredine, u kojoj je rasla dižući glas protiv rasne segregacije.

„Kad duša može da pogleda svet i tamo vidi i oseti bol i usamljenost, i kad može da posegne duboko unutar sebe i pronađe glas kojim će pevati o tome, ta duša može da leči”, jedno je od najlepših svedočenja o umetnosti Dženis Džoplin, koje je izrekla američka pevačica i gitaristkinja Melisa Eteridž.

I zaista, u biografiji „Dženis, njen život i muzika” autorke Holi Džordž-Voren, u prevodu Gorana Skrobonje i u izdanju Lagune, kao da se sa svakom sličnom izjavom o moćnom talentu ove svestrane muzičarke čuje taj njen glas neverovatnog raspona. On slušaoca ščepa, prodrma, pa ga baci u dubine duha za koje nije ni znao da postoje.

Na početku ljubavi njenih roditelja, otac Set Džoplin savetovao je njenu majku da ne piše o onome što svakodnevno radi već da mu saopštava stvari o kojima misli. Takav otac, „tihi intelektualac”, zaljubljenik u istoriju i Betovena, netipičan za srednju klasu Teksasa, pedesetih i šezdesetih godina, upravo je na taj način vaspitavao svoju kćer – da intenzivno misli. Njihovi razgovori usmeravali su malu Džoplin ka čitanju i slikanju, ka ispoljavanju umetničkog talenta, koji je podržavala i muzikalna majka, prvi glas u crkvenom horu.

Dženis je bila najstarije od troje dece, kasnije je dobila sestru i brata. Otac Set joj se od početka obraćao kao sinu prvencu. U skladu sa tim, ona je rasla kao muškobanjasta devojčica, kao devojka družila se sa muškarcima i izlazila je sa njima u klubove u kojima je svirana crna muzika. Reči i ritmovi koji su je duboko pogodili i inspirisali čitavog života. Prve nastupe i postepeni uspon karijere gradila je sa bendom „Big brader”, kao „jedan od momaka”, ali je njena uloga u grupi bila ključna, njen vokal imao je neverovatan uticaj na ljude. Drug Džim Langdon rano je primetio taj dar i govorio je: „Od samog početka kad je to bilo samo sedenje kraj gramofona, na podu dnevne sobe, ili na zadnjem sedištu sa nas četvoro ili petoro, nikada nisam ni malo sumnjao u to da Dženis ima glas svetske klase i da sa tim glasom može da uradi šta god hoće.”

Pored Odete Holms, čiji će glas kasnije postati jedno od obeležja Pokreta za građanska prava, i Hadija Ledbetera, poznatijeg kao Ledbeli, Besi Smit bila je njen najveći uzor. Da bi kob Dženisinog mladog života bila strašnija, a umrla je sa 27 godina od predoziranja, bilo je to na dan kada je navršeno 33 godine od sahrane njene legendarne heroine. Kasnije je bila očarana Otisom Redingom. Mlada žena, za koju Holi Džordž-Voren kaže da je grlo koristila kao apstraktni slikar, bila je Afroamerikanka u duši, a vrlo rano je pokazala da je mnogo naprednija od malograđanske teksaske sredine, u kojoj je rasla dižući glas protiv rasne segregacije.

Kada je ubijen Martin Luter King, u modernom novom klubu u Vilidžu, zvanom „Generacija”, bend „Big brader” svirao je uz Bi Bi Kinga, Hendriksa, Badi Gaja, Ala Kupera, Pola Baterfilda, Džoni Mičel... koji su ga ožalili svirkom.

Odrastanje u Port Arturu za naprednu Dženis bilo je stresno. Bila je suviše napredna, talentovana i neobična za naftaški gradić i vrlo rano je počela da pravi probleme. Njena bogata individualnost tražila je svoj izraz, lutala je kroz promiskuitet i biseksualnost, upisivala je koledž, pa bi prekidala studiranje, opijala se i lumpovala, a znala je i da se potuče. Droga je došla kasnije. Sve je to uticalo na njenu reputaciju i ubrzo će svoj identitet potražiti u velikim gradovima poput San Franciska, Čikaga i Njujorka.

Osećala je duh bit generacije i verovala da joj do srži pripada. „Na putu” Džeka Keruaka knjiga je koja je imala veliki uticaj na formiranje ličnosti Dženis Džoplin, potomka prvih američkih pionira. Nije ni slutila koliko će kasnije njen život ličiti na ovu avanturističku prozu, jer su turneje bile ključne za njenu karijeru. Živi kontakt sa publikom, njen nastup koji je bivao sve oslobođeniji, odeća i ples, bili su suprotni njenim sve izraženijim osećanjima beznađa i anksioznosti.

Boba Dilana srela je u vreme dok su oboje bili još nepoznati, na folk festivalu u Montereju, i rekla mu je: „Obožavam te, a jednog dana ću i ja biti slavna.” On je odvratio: „Aha, svi ćemo biti slavni.” Upravo je ovaj festival učinio Dženis popularnom, zatim, Hej-Ešberi scena u San Francisku, njujorški klubovi i studiji, Vudstok. Govorila je da je pevanje u njoj proizvodi osećaj prve zaljubljenosti.

Veliki deo njenog tragalačkog života činile su kratke ljubavne veze sa muškarcima i ženama, u njene ljubavnike ubrajali su Leonarda Koena i Džima Morisona, mada je ovaj drugi iz nje izvlačio ono najgore. Ipak, njena biografkinja ističe da je Dženis imala duboku potrebu za stabilnom vezom i porodičnim životom, ali je uporno radila protiv toga. Moglo bi se reći da je imala dve velike ljubavi Pitera de Blanka, koji je uništio njenu viziju kućice sa belom ogradom i cvećem, i Dejvida Nihausa, koji je pak predstavljao obećanje boljeg života i pomagao joj da prestane da uzima drogu. Ali kao svetski putnik nije mogao da bude uz nju. Posle njegovog pisma, koje je konačno posle duže vremena dobila, i u kojem je pozivao da vidi Nepal u oktobru i rekao joj da je voli, uzela je fiks koji ju je dotukao.

Za utehu, njen glas i sloboda uverenja žive u generacijama pevačica kao što su Lusinda Vilijams, Ejmi Vajnhaus, Lejdi Gaga, Ališa Kiz...

„Ne pristaj na kompromise. Samo to ti preostaje”, dobre su Dženisine reči, za kraj jedne i početak nove godine.


Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika