„Ne nauditi: Priče o životu, smrti i neurohirurgiji“ – prokleto dobra knjiga

Neurohirurg Henri Marš je napisao brutalno iskren prikaz svog rada i nekompetentne birokratije zdravstvenog sistema.
 
Zašto niko ranije nije napisao ovakvu knjigu? Ona sa velikom nežnošću, pronicljivošću i samopreispitivanjem govori o izvrsnom neurohirurgu koji je decenijama bio jedan od vodećih stručnjaka u svojoj oblasti a sada, kada se penzija bliži, odlučio je da napiše iskrenu knjigu. Zašto više hirurga nije napisalo knjigu, pogotovo sa ovako lepom prozom? Knjigu o krvi, greškama, odlukama. Da li nisu u stanju da se late pera osim ako to nije prožeto crnim ili, još gore, nastranim humorom?
 
Zato je, hvala bogu, tu Henri Marš. Njegova specijalnost je da buši glave drugih ljudi i iz njih isisava ili kauterizuje razne probleme, obično opasne po život. To je osnova priče, a ispod nje se kriju brojne traume, između kojih nisu beznačajne one koje pogađaju humanog hirurga. On piše sa gotovo egzistencijalnom suptilnošću o samoj činjenici operisanja mozga, navodnom staništu duše koje sadrži nemerljiv kapacitet za emocije, pamćenje, verovanja, govor i, možda, dušu, ali se takođe uglavnom sastoji od sluzave mase i krvi. Često je bio na samo 4 milimetra od katastrofe. „Povrh svega, tu je i faktor sreće, i što imam više iskustva, to mi se čini da je on presudniji.” Ne baš čelično čvrsto samopouzdanje kakvo biste želeli da ima čovek koji će vam kopati po mozgu, ali iskreno rečeno. A on je otklonio toliko problema, filigranski vešto i sigurnom rukom. Jednom je izvršio operaciju dugu 15 časova. „Lobanja je zapečaćena kutija u kojoj ima dovoljno mesta samo za mozak.”

Bio je u Kijevu, nesebično odvojivši svoje vreme da obuči neurohirurge koji su možda radili pod svećama i uz to spasili mnoge živote. Ali ne ustručava se da prizna promašaje. Njegova reč je  „katastrofa”. Odnosi se na krvarenje unutar te zapečaćene ljuske od lobanje kao kada je jednoj pacijentkinji „otvorio lobanju i razdvojio moždanice videvši s užasom da joj je mozak prekriven slojem tamne, crvene krvi koja tu ne treba da bude”. Imao je skršene pacijente, kako žalosno priznaje; pacijente ostavljene da se smrznu, gotovo obogaljene, mrtve. Ali ne postoji izbor. Ili ga možda ima? Jedno od najistančanijih priznanja koje se javilo u ovoj izvanrednoj knjizi je ono o dilemi svakog hirurga, o nemogućnosti da se bude bog. Umesto toga se mora odlučiti, često posle cele noći samoispitivanja, da li je to vredno truda. Sva moralistička uprošćavanja iščile poput jutarnje magle.

Kroz celu knjigu provlače se zajedljivi komentari na trenutne probleme u zdravstvu. Pacijente koje u 3 sata ujutru premeštaju ne u drugu sobu, već drugu bolnicu, ponekad 200 kilometara udaljenu.

„Ni sam više ne znam koliko mi je lozinki svakodnevno potrebno da bih mogao normalno da radim.”

U poslednjem poglavlju, ukratko priča o tome kako mora neprestano da juri stepenicama da bi saznao lozinke za užasno skup računarski sistem koji se koristi u zdravstvu. „Probaj kod gospodina Džonstona“, kažu mu. „To obično upali, on mrzi računare.“ Prošlo je 45 meseci od kako je postavljen najnoviji prokleti sistem. Lozinka je „Odjebi 45“. Marš je pokušao da je upotrebi u svojoj kancelariji, sa velikim i malim slovima, razmacima i bez. Sedi pored policajca koji je imao iznenadni ozbiljni napad epilepsije i njegovih ostarelih roditelja, i pokušava da prodre u sistem da bi našao slobodan pouzdan skener koji bi čoveku verovatno spasao život. Mora ponovo da juri, dva sprata iznad, da proveri lozinku. Prošla su dva meseca pa se ispostavlja da je lozinka sada „Odjebi 47“. Izgleda da je Maršova odluka da se penzioniše podstaknuta pretnjom disciplinske kazne, koju je pokrenuo neki birokrata jer je nosio narukvicu prilikom vizita. Nema dokaza da njeno nošenje može dovesti čak i do beskrajno malog povećanja rizika od infekcije. Kakva prokleta šteta. I kakva prokleto dobra knjiga.
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović