Ne igraj se Boga: Frankenštajn ili Moderni Prometej, još modernija adaptacija [video]

Giljermo del Toro, majstor savremene gotike, ove godine ekranizovao je roman „Frankenštajn ili Moderni Prometej“ Meri Šeli. Iako je uneo dosta izmena u odnosu na knjigu, moglo bi se reći da je ovo jedna od najverodostojnijih adaptacija romana za koji se veruje da je prvo delo naučne fantastike.



Za razliku od, na primer, filma iz 1931. godine, koji čudovište prikazuje kao sablasnu anomaliju sa metalnim šrafovima i četvrtastom lobanjom, Del Torova interpretacija se fokusira na tragičnu sudbinu stvorenja čiji užas ne počiva u fizičkom izgledu. Njegovo lice oslikava bol, jer ono nije karikatura, već biće bačeno u svet koji ga nikada neće prihvatiti. Čudovište, koje je Meri Šeli kreirala, opasnije je i nasilnije i ne ubija samo iz samoodbrane, kao što to radi u novom filmu, ali napada isključivo kako bi se osvetilo svom tvorcu Viktoru. U knjizi je ono daleko zastrašujuće i mračnije, ali meksički reditelj ga je prikazao kao neshvaćeno, napušteno stvorenje koje čezne za toplinom i ljudskom bliskosti. Dao mu je emotivnu dubinu koju nije imao u dosadašnjim ekranizacijama: ono je inteligentno, ranjivo i svesno svoje odbačenosti. Naglašava pitanje koje je Meri Šeli postavila: da li tvorac ima odgovornost prema onome što je stvorio i do koje granice sme da ide? I naravno, ko je zapravo čudovište?

Del Torovo stvorenje u gledaocu budi saosećanje, dok je u knjizi njegova ličnost složenija i dvosmislena, što daje dodatnu kompleksnost i snagu romanu. Ono u početku jeste nevino biće bez znanja ali, kako radnja teče, postaje ubica i sposoban za osvetu, terajući čitaoca da stranu za stranom preispituje sivu zonu između dobra i zla.

Viktor Frankenštajn umire i na kraju knjige i na kraju filma, ali Del Toro bira da i Viktoru i stvorenju podari završetak obojen empatijom i oproštajem. Viktor je duboko svestan svoje greške i kaje se zbog nepravde koju je počinio, ne kao naučnik, već kao otac. S druge strane, u knjizi on oseća krivicu, ali ni u jednom trenutku u potpunosti iskreno. Do samog kraja će tvrditi da stvorenje treba uništiti, a u filmu shvata da čudovište nikada i nije bilo čudovište, već biće koje nije tražilo da se rodi, ali koje sada ipak zaslužuje svoje mesto pod nebeskom kapom. Biće koje će, nažalost, ostati usamljeno zbog ljudske oholosti i želje da se ovlada životom.



Meri Šeli je, izgleda, napokon dobila tumačenje svojih likova koje zaslužuje, iako je na kraju ipak mogao da stoji njen, a ne Bajronov citat (upitno je koliko bi ona sama bila zbog toga srećna).

Giljermo del Toro je 2025. godine oživeo sve ono o čemu je Meri Šeli pisala 1818. godine: čudovišta žive među nama, samo nam na prvi pogled ne deluju uvek tako.
 
Autor: Maša Medić