Natali Blojel: Zbog čega hormoni nisu krivi baš za sve što nam se dešava

Koliko malo znamo o sopstvenim telima ne primećujemo sve dok se ne nađemo u situaciji da pomažemo svojim tinejdžerima sa domaćim zadatkom iz biologije. I novinarka Natali Blojel je poželela da sazna više o sebi kao ženi i o hormonima koji se uvek dovode u vezu upravo s nama i našim raspoloženjem.



Na prvi pogled ne zvuči preterano zanimljivo? Bacite pogled kako Natali Blojel piše o ovoj temi i, pre svega, šta piše. Njenu knjigu „To su hormoni – Kako nas vode kroz život, kako utiču na naše raspoloženje... i kako se mi nosimo s tim“ mogu samo od srca da vam preporučim. A i ovaj intervju s njom je poprilično sjajan...

„Dobila si, zar ne?“ Ne znam koliko sam puta čula ovo pitanje, u situacijama kada sam bila nešto nervoznija nego obično. Gospođo Blojel, možemo li stvarno za svoje raspoloženje da krivimo hormone?

Ne, jadni hormoni nisu krivi za sve. Hormoni su biohemijski neurotransmiteri, koji prenose informacije poput: moje se telo u datom trenutku bavi sobom, za to je potrebna energija, tako da ću se malo poštedeti svih napora koje sa sobom nosi svakodnevica zaposlene majke – POD STRESOM SAM! To se, međutim, ne dešava samo zato što je biohemija preuzela kontrolu nad mojim osećanjima, mislima i delima. Kao da sam mašina. Ili monada. Nisam, ja sam ljudsko biće! Ljudsko biće koje živi u okruženju koje, samo po sebi, utiče na nivo hormona i izaziva razdražljivost i loše raspoloženje. U telu se, pri tome, nalaze još i nervi, imuni sistem, srce, stomak, organi i, hej, uz to, još i razum! Razum koji takođe utiče na raspoloženje. Isto se, inače, odnosi i na muškarce. Ni njih ne vodi samo polni organ... odnosno, testosteron.

Šta mislite, zbog čega toliko malo znamo o tim malim zlotvorima po imenu hormoni?

Hormoni su hemija, a iz hemije sam i ja u školi imala dvojku. Nažalost, tek sam se sa punih pedeset godina usudila da postavim pitanje – da li je moguće da hemija stvara moja osećanja? Da li je to istina? Da li je stvarno tako? Hormonski sistem je strašno komplikovan i osetljiv! Postoji nekih hiljadu hormona, o kojima čak i endokrinolozi ne znaju ni približno sve. Objasniti sve to običnim ljudima, za početak, nije uspelo ni mojim nastavnicima hemije. To je, u stvari, skandalozno! Radi se o našem telu, našem životu i klišeima koji se oslanjaju na navodne razlike u hormonima – žene su ovakve, muškarci su onakvi.

Hormoni, pri tome, navodno upravljaju svime, između ostalog i vrlo značajnim stvarima kao što su strast, dobijanje dece, starenje, loše raspoloženje, nedostatak volje ili bolestima, poput dijabetesa, depresije, endometrioze, funkcije štitne žlezde, demencije, ali i mnogim drugim užasavajućim i predivnim stvarima. O tome bi čovek želeo da zna nešto više. Kao i šta istraživači znaju i tvrde. A onda vidite da znaju zastrašujuće malo, a od toga što znaju, nešto je čak i pogrešno.

Kao žene, znamo za najstrašnija vanredna stanja uoči ciklusa, za nagle emotivne uspone i padove. Iako znam da bi sve to trebalo da bude uslovljeno hormonima, ne možemo da se od njih odbranimo. Zašto nas hormoni čine tako iracionalnim?

Upravo je to bilo jedno od pitanja na koje sam želela da pronađem odgovor kada sam počela sa istraživanjem – kako hemija stvara osećanja? Zašto se uvek iznova nalazimo u ovoj užasno paradoksalnoj situaciji – krajnje smo razdražljive, ali neka se neko samo usudi da nas pita da li si dobila... Zbog toga pobesnim, zato što ne želim da me svode na determinističke fenomene, poput „histerične koze koja je upravo dobila“ i zato što je u datom trenutku sve to krajnje ozbiljno – ja sam napadnuta, izuzetno tužna, slaba. Shvati me ozbiljno! Nemoj me ismevati! Nemoj me otpisivati kao ogromnu budalu! A zatim, pošto je to sasvim paradoksalna glupost, kada sve prođe, dan kasnije udarim sebe šakom u čelo i kažem – pa to je samo bio PMS, poremećaj zbog lučenja mleka, razdražljivost zbog promene godišnjih doba, preterana proizvodnja testosterona, pubertet... Sada, posle istraživanja koje sam sprovela, donela bih krajnje provokativan zaključak – nije to uopšte tako iracionalno. Ponekada je čak i logično. Zato što nas život ponekada navodi da udaramo u zidove, plačemo i poludimo od besa. Smatram da se to povremeno može izraziti, vrlo je „pank“. Mnoge žene i mnogi muškarci sa kojima sam razgovarala pišući ovu knjigu ne slažu se, međutim, sa mnom.

Trenutno živim sa troje dece u pubertetu, hoću da kažem – troje mladih odraslih osoba (pri trenutnom stanju njihovih hormona mora se voditi računa o tome kako im se čovek obraća)... kako telu polazi za rukom da pubertet inicira baš u mladalačkom dobu?

Da budem krajnje neotesana – telo nije glupo! Čak je mnogo pametnije od nas samih i u nekom trenutku će poželeti seks ili čak potomstvo. Od omladinaca u svom okruženju sam naučila da su jako radoznali i nestrpljivi kada su u pitanju grudi, maljavost i prvi poljupci. Sve to prati hormonski niski start u pubertetu – to je trenutak u kome fontana hormona počinje da radi i za to je, kažu pojedini endokrinolozi, zaslužan hormon na bazi belančevina simpatičnog imena kispeptin. Čoveka, da tako kažem, dodir ovog hormona prebacuje u stanje polne zrelosti. Za to je potrebno dublje objašnjenje, kako se to tačno dešava, a odgovore možete potražiti u knjizi.

Istovremeno mi okolina uteruje strah u kosti – kada jednom počne menopauza, nećeš više imati nikakav libido, dole ćeš biti suva kao barut itd. Šta nam, kao stručnjak, možete reći što bi nas ohrabrilo u takvim trenucima?

Ah, gluposti! Morala bih da predahnem pre nego što počnem da pričam, jer bi se o menopauzi dalo reći mnogo toga iznenađujućeg, raznovrsnog i kontradiktornog, stoga – knjigu u ruke! Reći ću vam samo jedno – od mnogih sam žena čula da nikada pre toga njihov seksualni život nije bio toliko ispunjen, a lično nikada nisam bila opuštenija u svom telu i svom životu kao u ovim godinama, iako ne pripadam grupi od približno pet posto žena koje uopšte ne osete menopauzu. Trećina žena, kaže Katrin Šaudig, ginekolog i predsednica Udruženja žena u menopauzi, nema nikakvih simptoma, trećina oseti simptome sa kojima se može živeti, a samo trećina ima tegobe koje su toliko ozbiljne da požele nešto protiv njih da preduzmu. Nastojim da prema menopauzi i drugim fazama u aktivnosti hormona gajim sopstveni stav – moje su, kroz njih učim, sazrevam i starim – i tako i treba da bude! Sledi možda još tridesetak godina u kojima ću, tako prekaljena, suverena i mudra, kakav se samo u tim godinama i može biti, biti spremna da započnem nešto novo – to je sloboda koju sebi dajem! U suštini, moj pogled na život je taj koji ga čini lepim. Na neki način stojim pred proviđenjem!

Šta Vas je iznenadilo dok ste istraživali za ovu knjigu?

To što je ljudsko telo tako čudnovato da u meni izaziva euforičnu reakciju. Da se od nauke toliko toga može naučiti, kao na primer da hipoteze naučnika i studije koje pišu, čak i one najcitiranije, često budu potpuno neodržive. Primera radi, da li ste znali da i žene imaju testosteron, a muškarci estrogen? Ili da postoje sjajni novi pravci u istraživanju, poput socijalne endokrinologije, koja čoveka posmatra kao celinu tela, duha i okruženja i stoga razmišlja holistički. To je revolucionarno za sociologa sklonog filozofiji, poput mene. Međutim, pre svega su me iznenadili razgovori sa ženama (i muškarcima), koji predstavljaju osnovu ove knjige. Ljudi mogu biti tako mudri i, stoga, tako lepi! To me je zaista oduševilo – nametnite temu hormona nekoj grupi, pre svega žena, i odmah kreće žustra rasprava: Ko sam? Kako se osećam? Šta drugi misle o meni? Kakva bi trebalo da budem? Šta, kako i kada, u stvari, sama želim? Kroz razgovor o hormonima bi se dali preispitati ne samo ljudi nego i čitave kulture i društva.

Autor: Lisa Harman
Izvor: stadtlandmama.de
Prevod: Milan Radovanović