Nastavak razgovora sa Rodžerom Zelaznijem: Rodžerova vizija Ambera

Teo Krulik, biograf i prijatelj Rodžera Zelaznija, govori  o svojim zapažanjima i anegdotama o piscu.

U knjizi „Oberonova ruka“, četvrtom nastavku serijala „Hronike Ambera“, princ Korvin se spušta stepeništem palate Amber ka kraljevskoj tamnici. Tamo susreće jednog od stražara, koji ga pozdravlja na sledeći način:

„Dobro veče, lorde Korvine“, reče mršava, kao smrt bleda prilika oslonjena na ispust u zidu; pušila je lulu i kezila se oko nje.
„Dobro veče, Rodžeru. Kako podzemni svet?“
„Ovde pacov, tu slepi miš, tamo pauk. Bogzna šta drugo se i ne miče. Mirno je.“
„Voliš ovaj posao?“
On klimnu glavom.
„Pišem filozofsku romansu prožetu elementima horora i morbidnosti. Na tim delovima radim ovde dole.“
 
Kada sam u intervjuu iz 1985. pitao Rodžera Zelaznija o ovoj sceni, rekao je : „Volim da budem lik u svojoj knjizi. Ne znam da li ću se u nekom trenutku ponovo pojaviti. Bilo mi je zabavno da to uradim.“ Bila je to zanimljiva epizoda i za sve njegove obožavaoce; pisac je zakoračio na stranice sopstvene knjige i susreo se sa svojim junakom! Predivno!
 
Osim što je u tom romanu ušao u izmišljeni svet Ambera, Rodžer je učinio da Amber postane značajan deo njegovog života. Kada se 1969. potpuno posvetio pisanju, zahtev za registraciju delatnosti je podneo pod imenom „Amber korporacija“.

Krajem šezdesetih godina počeo je da beleži ideje o Amberu, i nastavio je da mu se vraća do kraja života. 
 
Prve ideje
 
U arhivama biblioteke Univerziteta u Sirakuzi, pronašao sam jedno od najranijih pominjanja Ambera u pismu Rodžera Zelaznija, koje je 8. septembra 1967. uputio piscu fantastike Andreu Nortonu:

„Zamislio sam Amber na dva nivoa. Smešno. Jedan nivo je upravo ono što ste opisali – pojedinci zaustavljeni u bezvremenom vakuumu, u nekoj određenoj strasti ili životnoj fazi, kao da su učaureni poput onih insekata. Na drugom nivou je grad Amber, koji vrši neku vrstu uticaja na svoje sinove i ćerke. Čini mi se da postoji dvostruka simbolika u naslovu 'Devet prinčeva Ambera'“.
 
Neka vrsta porodične prepirke

Rodžer je prvi roman iz serijala „Devet prinčeva Ambera“, započeo sa namerom da Korvinovu priču ispriča u jednoj knjizi. Evo kako Rodžer opisuje način na koji je roman koji nije trebalo da ima nastavke evoluirao i izrastao u nešto više od toga:

„Nisam unapred isplanirao 'Devet prinčeva Ambera'. Nisam bio siguran u kakvoj će se tačno situaciji naći Korvin kada se probudi u bolnici. Amnezija mi je poslužila kao dobar trik jer je on tako upoznavao stvari zajedno sa čitaocima. Otkrivanje identiteta je od suštinskog značaja. Smatrao sam da će priča uskoro početi da se pomalja, i samo sam sedeo razmišljajući šta bi sledeće moglo da se desi. Dok sam pisao epizodu u kojoj odlazi u bolničku administraciju i saznaje da ga je sestra tamo dovela shvatio sam da to zaista jeste njegova sestra, a ne deo neke smicalice u zapletu. U tom trenutku mi je sinulo da verovatno postoje i drugi članovi porodice. To je bila neka vrsta porodične prepirke. To je morala da bude prilično velika porodica u kojoj je trajala borba oko toga ko će dobiti nešto.

Onda sam pokušao da vizualizujem ostale članove porodice. Učinilo mi se da bih morao da izvedem mnogo likova na scenu kada bi došlo vreme da sa njima nešto uradim. Svaki put bih morao da zastanem da opišem svakog ponaosob, i to bi bilo prilično konfuzno sa tolikim brojem likova. Pomislio sam da bi bilo lepo da postoji nešto poput galerije porodičnih portreta, koju bi Korvin otkrivao dok luta po kući svoje sestre. Posmatrajući portrete, Korvin bi shvatio da su na slikama njegova braća i sestre, i svakog od njih bi on sam opisivao, dok ide od jednog do drugog. Kasnije, kada bih ih uvodio u priču, njihovi opisi bi već postojali i čitalac bi mogao da se vrati na taj deo.

Međutim, nije mi se u potpunosti dopala ideja o galeriji portreta; činila mi se previše nezgrapno. Palo mi je na pamet da iskoristim špil karata. Karte bi mogle imati posebnu ulogu koju sam mogao da uklopim u priču. Ljudi obično nemaju špil karata na kom su odštampane slike svih članova porodice. Tada sam došao na ideju da ih upotrebim kao sredsta za komunikaciju i transport. Onog trenutka kada se javila ta ideja, shvatio sam da se to neće dešavati samo u svakodnevici ovog sveta; morala je da postoji situacija sa paralelnim svetovima i da će kartama komunicirati na različitim nivoima stvarnosti.

Odjednom sam u glavi imao narednih stotinak stranica. Korvin će otići u Amber, svet koji je arhetip za sve ostale paralelne svetove. Na ovoj našoj običnoj Zemlji pronalazi saosećajnog rođaka Rendoma, koji će mu pomoći da tamo ode. Korvin će morati da odigra igru, u kojoj neće smeti da oda da zapravo zna šta se dešava. Moraće da se pretvara.“

Princeze Ambera

Kada sam intervjuisao Rodžera na Stoni Bruk Univerzitetu 1992. fokusirali smo se na serijal o Amberu. U to vreme sam radio na knjizi „The Complete Amber Sourcebook“, tako da sam pitao Rodžera o nekim detaljima koje nije objasnio u romanima, dok smo sedeli ispred publike sa koledža.

Pitao sam o jačini i moćima Korvinovih sestara. Ovo mi je odgovorio:

„Dirdre i druge princeze iz Ambera su snažne poput muškaraca. Svako ko je rođen u Amberu jači je od normalne osobe.

Fiona, kao i Blejz i Brand, ima formalno obrazovanje iz magije i oni su na višem nivou čarobnjačkih veština. Njih troje su pored interesovanja imali i talenat za magiju. Fiona je u svom znanju otišla mnogo dalje od ostalih.

Luela je posedovala moć da kontroliše vodu. Budući da je živela u Rebmi, mogla je da se kreće kroz vodu gde god da poželi. To nisam pomenuo ranije. Ona je mnogo upućenija u intrige iz palate nego što sam nagovestio. S vremena na vreme ona otkrije nešto o Brendu ili nekom drugom što nismo znali pre toga.

Sposobnosti mojih ženskih likova mi omogućavaju da vodim priču onako kako inače ne bih mogao.“

Bil Rot, prijatelj sa Senke Zemlje

Jedan od motiva koji se često pojavljuje jeste odnos između njegovih junaka i starijeg muškarca. Kao na primer između Korvina i Bila Rota, koji živi u Njujorku na Senci Zemlji. U prvih pet knjiga, Bil je manje važan lik, to je sigurno. Ali njegova uloga je mnogo veća u drugih pet knjiga o Merlinu, Korvinovom sinu.
 
Rodžer je to ovako objasnio:

„Bil mi se donekle dopao, ali sam ga nekako ostavio po strani u prvih pet knjiga 'Hronika Ambera'. Korvin mu je obećao da će ga jednog dana odvesti da vidi Amber, ali nije uspeo da održi to obećanje. Tako da sam to ostavio da uradi njegov sin. Želeo sam da mu dam veću ulogu.

Kada imate posla sa junacima poput onih koji nastanjuju Amber, tj. sa nekom vrstom polubogova, pokušavate da pokažete njihovu ljudskost, sposobnost da imaju prijatelje kao i svi ostali. Bilovo postojanje je doprinelo karakterzaciji Korvina u tom smislu što je pokazalo sa kakvom osobom bi se on osećao prijatno. Osim toga, gledano sa određenog stanovišta, trebalo bi da Korvin bude potpuni mizantrop, pa da ne bude čudno što nije ostvario nikakvo prijateljstvo nakon svih godina koje je proživeo tamo. Korvin zapravo nije nedruželjubiva osoba, iako može da deluje kao gad. Bilovo postojanje mi je pomoglo da opišem Korvina.

O Senkama i Amberu

Ideja po kojoj Amber baca sopstvenu senku predstavlja jedinstven način na koji je Rodžer obradio temu alternativnih univerzuma. U „Hronikama Ambera“, Grad Amber baca progresivno sve izopačenije sopstvene odraze u vidu Senki, tj. alternativnih svetova.

Rodžer to objašnjava na sledeći način:

„Ako postoji beskonačno mnogo paralelnih svetova u kojima sve može da postoji, i ukoliko prihvatimo postojanje rase inteligentnih bića koja imaju sposobnost da prelaze iz jednog u drugi svet samo zahvaljujući sopstvenim moćima, iz toga sledi da mora da postoji jedan svet na kom je sve zasnovano, arhetip.

Zamislio sam ih u formi radijalne simetrije, i taj svet sam postavio u središte u odnosu na druge koji se šire u koncenričnim krugovima. Upravo u trenutku kada mi se u glavi pojavila mentalna slika svega toga, iz nekog razloga mi se javilo i ime Amber.“
 
Telefonski poziv od Rodžera
 
Nedelja, 1. jul 1990. Gledao sam televiziju kada je u 10:10 zazvonio telefon.

„Halo, Ted? Rodžer ovde.“

Bio sam zapanjen. Bacio sam pogled na sat i zapamtio vreme; i dok smo razgovarali, trudio sam se da zapamtim sve što je rečeno, znajući da moram da zabeležim čitav razgovor čim se završi.

„Rodžere“, rekao sam. „Drago mi je da te čujem.“

„Pregledao sam pitanja koja si mi poslao i rešio sam da te pozovem da ti odgovorim. Pitao si za Blejza. O tome kako je preživeo pad sa planine Kolvir u borbi protiv Erika.“

„Tačno. Da li je iskoristio adute koje mu je Korvin bacio?“

„Možda i nije iskoristio adute koje mu je Korvin bacio“, počeo je Rodžer da objašnjava. „Likovi poput Merlina i Luka u novom serijalu, Blejz, ali i sva druga crvenokosa deca Oberona, imaju moć da bace čini koje aktivira jedna jedina reč ili fraza.

Nagovešteno je da je Blejz upotrebio jednu od svojih čini da bi izbegao pad, a onda se pridružio jednom manje poznatoj rođaki, odnosno, Send, u Senci u kojoj je ona obitavala.“

Govorio je o tome nadugačko i naširoko, dok sam ga ja podsticao mrmljanjem: „A-ha“ i „Razumem“.
 
Pričao mi je o raznim aktivnostima u koje je bio uključen: počeo je da trenira borilačke veštine i tri puta nedeljno držao je večernja predavanja; završio je audio verziju romana „Eye of Cat“ za lokalnu firmu koja se zvala „Lotus Light“, i nastavljao je rad na Amber serijalu.

„Imam dovoljno materijala za Amber“, rekao je, „mogu da napišem još tri romana o Amberu kad završim deseti deo, ali to ću uraditi u nekom trenutku, neću uskoro.

Ove nedelje počinjem da pišem desetu knjigu – nazvao sam je prosto 'Deseta knjiga', još uvek nemam naslov. Verovatno će mi trebati oko šest meseci da je završim.“

A onda je Rodžer rekao nešto što me je oduševilo.

Rekao je: „Kada završim, poslaću ti kopiju.“

Autor: Teodor Krulik
Izvor: tor.com
Prevod: Maja Horvat

Za one koji žele da pročitaju početak ovog druženja sa Rodžerom Zelaznijem, tekstove možete pročitati ovde i ovde.