Nasilje i nelagoda. Na strani nasilnika

Ako razotkrivanje loših momaka pomaže da se oslobodimo strahova, njihovo demonizovanje predstavlja još jedan od načina da se opravdaju sopstvene greške. Ali, ovo se ne dešava samo sa čudovištima iz bajki, i postoje osobe koje svakog dana na poslu sa mladima u školama pokušava da pogleda u oči tim „zlim prinčevima“ koji iza namrštenog lica i stisnutih pesnica kriju carstvo nezamislivih patnji. To, već više od deset godina, radi Đuzi Parizi, nastavnica i spisateljica iz Palerma, koja je, na osnovu svog iskustva predavanja književnosti u višim razredima osnovne škole, napisala knjigu „Ja, nasilnik“ o lošim momcima i o teškim situacijama, pokušavajući, kao pedagog, da istraži ko su nasilnici i zašto se tako ponašaju. Ali ako književnost danas još uvek može da posluži kao „putokaz za čitanje sveta, drugih i nas samih“, to može da uradi jedino učeći čitaoca da gleda svet iz persektive drugog.

Upravo zato, glavni junak ove knjige postaje jedan nasilnik.

Alesandro ima trinaest godina, bačen je na ulicu, a otac mu je u zatvoru zbog ubistva.

„Priča koju sam napisala se zaista desila pre deset godina i za mene je postala skoro opsesija. Već godinama pišem školske knjige za Mondadori, ali sam ovaj roman, rođen iz istinite priče, poslala čitaocima kao apel, pun poverenja“, priča spisateljica, trenutno zaposlena kao pomoćnica u nastavi u gimnaziji u Palermu. A njen loš momak dolazi sa margine. Dečko van stereotipa, drug iz razreda kao i svi drugi, iako ga svi zovu nasilnik, traži da ga saslušaju.

„Nasilnik je uloga koju žrtva pripisuje nasilnom vršnjaku u kojem prepoznaje zlikovca. Radi se samo o igranju uloga, ali nasilnik i žrtva su dve suprotstavljene i komplementarne figure: oboje imaju zaleđe puno teškoća u odnosima sa drugima. Može se reći da je različita samo reakcija, jer dok se žrtva zatvara u sebe, nasilnik odgovara nasiljem, uništavajući sve ono lepo što ga okružuje.”

Ne demonizovati nasilnika, naprotiv, dati mu ljudske obrise, čini se da je rešenje koje predlaže spisateljica, koja nam, kroz svog junaka, daje mogućnost da uđemo u misli jednog dečaka koji se štiti nasiljem, da bi kasnije našao način koji će mu pomoći da utiša svoj bes. „O bulizmu je do sada napisano mnogo toga, ali iz perspektive žrtvine patnje. Ja istražujem patnju nasilnika, koja je u korenu problema. Verujem da je najveća greška praviti jasnu podelu, kao što je podela između dobrih i loših, kada se analizira problem. Nasilnik nije čudovište i način da se on umiri isti je kao i kod žrtvi, tj. razumeti ga i približiti ga nama.“

Ali nastavnici su često prepušteni sami sebi ili nisu pripremljeni na odgovarajući način: „U mom romanu, nastavnica unosi pometnju u čitav razred, doneseći u školu bullibox, kutiju koja objašnjava učenicima šta je bulizam. Reč je o sceni koja se ne razlikuje mnogo od onog što radim u razredu, koristeći metodologiju circle time koja mi pomaže da saslušam moje učenike. Nastavno osoblje svakog dana mora da iznalazi nove načine komunikacije sa decom, ali je dijalog jedino oružje za borbu protiv bulizma.”

Jer je često nasilje prema drugovima iz razreda samo promukli urlik kojim nasilnik traže da ga saslušaju. A osim toga, ima i onih koji to nasilje podržavaju kao da je u pitanju igra. „Nasilnik nije samo fizički jak, već je i lukav jer prepoznaje uloge unutar razreda. Nikada ne deluje sam, već oko sebe ima drugove koji se slažu sa njegovim ponašanjem, koje ja zovem ‘pasivni nasilnici’. Nikada nije lako razotkriti ove uloge, i ovde je potrebno iskustvo.“

Ali kada se mehanizam odobravanja zapne, nasilnikove slabosti počnu da izlaze na videlo, kao što se dešava sa likom Katerine, devojke koja u sebi nosi bol još veći od Alesandrovog, i čiji je jedini cilj da je poštuju da ne bi završila kao njena majka, potčinjena i nesrećna. I tako odnos među drugovima iz razreda možda često doneti rešenje, ali adolescenti imaju sve više teškoća da se otvoreno suoče jedni sa drugima, a društvene mreže sve više liče na stub srama.

„Iskustvo mi je do sada pokazalo da mladi sve češće imaju teškoće da zasnuju odnose sa drugima. Ne uspevaju da iskažu svoja osećanja, da nađu pozitivne kvalitete u vršnjacima, već, naprotiv, opravdavaju nepotrebne smicalice sopstvenim strahovima.

Sve to je, između ostalog, ali ne isključivo, posledica interneta. U svojoj knjizi ne govorim o sajberbulizmu, ali verujem da je to najopasniji oblik agresivnosti jer se oslanja na anonimnost, kao što pokazuju slučajevi, koje sam lično doživela, mladih koji su žrtve anonimnih poruka na Thiscrush-u i Sarahah.”

Istinsko zlo ovog veka ostaje dakle, nedostatak komunikacije, koji se, bez razlike, tiče odraslih i mladih. Nasilnik je sledeći oblik ovog problema, i da bi se borilo protiv njegove crne moći, jedina oružja koja nam ostaju jesu vaspitanje i apel na humanost što ih koriste prosvetljeni nastavnici i pisci koji pobeđuju u svojim bitkama.

Autor: Marta Okipinti
Izvor: ricerca.repubblica.it
Prevod: Laguna