Nakon rata: prikaz romana „Dobrota žena“

Kada se japanska flota 1937. godine spremala da napadne Šangaj, Dž. G. Balard se svakoga dana vozio biciklom od Internacionalne četvrti do obale kako bi video da li je počeo rat. Imao je sedam godina, na podu sobe poređao je kineske i japanske armije, znao je tačno šta bi Čiang Kai-šek trebalo da radi i nadao sa da će njegov otac, engleski biznismen, proslediti njegove ideje Generalisimu. Ali njegovi roditelji su retko govorili o situaciji, bar ne pred njim, već su razgovarali o drugim temama i slobodno odlazili na zabave. „Na trenutke mi se činilo da samo ja održavam plamen rata.“

Bio je žestok i opasan mladi ratnik, koliko to jedan introspektivni sedmogodišnjak može biti, ali samo u sigurnosti svoga doma. Mladi Balard ipak nije bio toliko nesavladiv niti bezbedan – njegove igre pretvorile su se u stvarnost kada je u blizini pala bomba i usmrtila hiljadu ljudi. Nekoliko godina kasnije kada su Britanija i Japan zaratili, Balard je, odvojen od roditelja, završio u logoru Lunghua izvan Šangaja.

Na osnovu ovog iskustva koje je ostavilo trajne posledice na njegovu ličnost, Balard je napisao magični roman „Carstvo sunca“. Zatim je stvorio i delo koje je svojevrsna dopuna i nastavak prvom romanu, a delimično i pokušaj da prikaže mnogo ličnija iskustva – govori o svom bolnom i potresnom životu pisca, supruga, udovca, oca i svedoka haosa tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.

„Dobrota žena“ je, poput svog prethodnika, hibrid činjenica i fikcije. S obzirom na mnogo duži period i mnogo više činjenica koje obuhvata, roman ne teče glatko, ali je bez obzira na to prepun snažnih vizija o podeli čije smo nagoveštaje imali u prvoj knjizi, ali su ovde bolje razvijene.

Podela je između nasilja i nežnosti, nehumanog uništavanja tokom velikih istorijskih događaja i upornog zalečivanja koje pružaju mali, lični trenuci. Senke u romanu su oštre, nema prelaznih blažih tonova niti načina da se zaokruže ili pomire ekstremi.

Rat je odvojio dečaka od njegovih roditelja i smestio ga među strance u logor. Ipak, uspeo je da procveta, o njemu su brinule druge porodice Engleza, ali je bio slobodan poput Petra Pana. Noću bi šetao sa svojom šahovskom tablom kako bi odigrao partiju ili malo tračario, podsmevao se pasivnim japanskim čuvarima, krao životne namirnice i – u dečačkoj viziji Robina Huda – delio ih starima i nemoćnima.

Zatim je usledila Hirošima i rat se završio. Zamislio je kako vidi svetlost nuklearne eksplozije što je centralna slika knjige i ponavlja se kroz nju. Reč je o dvosmislenoj svetlosti koja predstavlja bezličnu snagu i ubojitost novog doba. Kako je kasnije saznao, Japanci su planirali da pobiju svoje zatvorenike kada su se povlačili, a ostao je u životu samo zahvaljujući iznenadnom i užasnom čudu tehnologije.

Na Kembridžu je kratko vreme studirao medicinu i obavljao je disekciju starije žene. U duhu naučnog izučavanja – nauka je novo doba i spasila ga je – on seče i seče dok od nje ne ostane ništa. Njegov skalpel je upoznao ženu intimno koliko nauka može upoznati bilo šta; a nauka ne zna ništa. Ona je bila, kako saznaje, veoma voljena doktorka koja je svoje telo donirala kako bi pomogla drugima.

Napustivši medicinu, pridružio se RAF-u i otišao u Kanadu na obuku. Hirošima i dalje ima poguban uticaj na njega i on se nada da će voziti avion bombarder koji nosi nuklearno oružje i biti deo istorijskog sukoba koji je tokom pedesetih delovao gotovo neizbežno. Leteći iznad zaleđenog jezera video je potopljenu olupinu letelice za trening sa mrtvim pilotom. Ova scena ga vraća civilnom životu. Njegova lična mitologija, odlučio je, ne sme poticati iz aviona i svetskih ratova „već iz najmanjih gestova privrženosti i dobrote“.

Oženio se sa Mirijam, zajedno se nastanjuju u predgrađe na Temzi i dobijaju troje dece. Veoma lirski piše o idiličnoj bliskosti tih godina, o svetlosti – drugačijem svetlu, ali i istom – iznad reke. Zatim tokom odmora, Mirijam gubi život u čudnoj nesreći.

Iz tugovanja koje je delovalo poput transa izvukli su ga prijatelji koji su se bavili umetnošću – počeo je da piše – i mediji. Reč je o šezdesetim godinama kada su svi zainteresovani za droge, seksualne slobode i istraživanje uma. Sali, američka hipi devojka, probudila ga je svojim nesputanim sjajem, željom za eksperimentisanjem pa čak i svojim promiskuitetom. Sve to ga je oslobodilo tuge i vratilo u nepredvidivi svet gde ljudi sebe mogu iznova stvoriti i biti sve što požele.

Izvor: articles.latimes.com
Prevod: Dragan Matković