Na ručku sa Miroslavom Miškovićem kakvog ne poznajete

Ovo je dopisano danas, 12.04.2018. godine, 4 godine nakon ovog teksta i intervjua. Ovaj tekst je dosta usmerio moj dalji razvoj i poslovni put, definisao prijatelje, razotkrio neprijatelje, zatvorio puno vrata ali i otvorio neka koja nisam ni znao da postoje. Mnogi su me osuđivali, mnogi mi aplaudirali, no malo njih je shvatilo poentu poteza i teksta. Sa ovim intervjuom ja sam izazivao svoje mogućnosti, ego, stavove. Sa ovim intervjuom ja sam komunicirao sa biznisom, više nego sa javnošću. Sa ovim intervjuom ja sam shvatio da su ograničenja tu da bi se rušila i crtala nova. Kažu da sam malo podigao lestvicu i poziciju blogera u Srbiji. Ne znam da li je to tako, no ovo je bila moja luda ideja koju sam sproveo u delo.



Uskoro izlazi knjiga Miroslava Miškovića „Ja, Tajkun“, i danas sam dobio na poklon jednu od prvih primeraka sa ličnom posvetom. Kažu da je knjiga top. Hvala.

Ova knjiga me inspirisala da se podsetim ovog teksta još jednom. Uživajte.

Beograd, jul 2014. godine – Postoje trenuci u životu kada morate da budete hrabri, kako bi neka vaša ideja ugledala svetlost dana, jer lucidna ideja bez smelosti da se izvede ostaje samo to, ideja. Vrlo verovatno je da može i još nekom da padne na pamet, pa se posle baš smorite. Zašto vam ovo kažem? Zato što sam jednu svoju ideju sproveo u delo,  ni manje ni više nego sa jednom od najtraženijih osoba od strane medija u Srbiji, a mislim i u regionu. Da, uradio sam jednu vrstu intervjua sa gospodinom Miroslavom Miškovićem, predsednikom Delta Holdinga, ali i ocem, dekom, drugom, strastvenim pecarošem, vizionarom, šaljivdžijom, mentorom, savetnikom… sa onim Miroslavom o kom nisam znao ništa, a nisam imao ni gde da pročitam. A kako je došlo do ideje?

Pre izvesnog vremena pozvan sam kao jedan od blogera i strastvenih tviteraša na izlet u Čelarevo, kako bi obišli i videli HiTech voćnjak, jedinstven takve vrste kod nas. Ono što sam video je stvarno bilo sjajno, pa sam pod utiskom napisao blog post pod nazivom: „Južni Tirol na severu Bačke“. Ljudi iz Delte su bili krajnje prijateljski nastrojeni, pa sam sa pojedinima ostao u kontaktu. Nakon objavljivanja tog teksta usledile su lepe reakcije, a ona koja me je posebno iznenadila jeste da je upravo gospodin Mišković nakon čitanja tog posta, kažu, išao po kancelarijama sa ištampanim tekstom i mahao zaposlenima uz reči kako je to jedan od najboljih tekstova koji je neko napisao a da nema veze sa Delta Holdingom. Bio sam iznenađen.

Krajem 2013. godine usledilo je otvaranje Crowne Plaza-e gde sam takođe bio pozvan, jer pored toga što pišem na razne teme, po obrazovanju sam najviše vezan za turizam, pa otuda i ja u novom hotelu. Oduševljen onim što sam video usledio je drugi tekst „Beograd je dobio svoju krunu“. Na samom otvaranju bilo je baš dosta medija. Tada sam prvi put uživo video gospodina Miškovića, ali ga i upoznao. Do toga je došlo tako što su me ljudi iz Delte predstavili kao momka koji je napisao onaj blog post o voćnjaku, na šta je on kao iz topa reagovao: „Marko Cvetković je l?“, rekoh „Da“, „Hvala puno Marko na objektivnosti i sjajnom tekstu koji na pravi način pokazuje šta je Delta“, rekao je. „Nema na čemu“ bio je moj odgovor, i to je to, nastavio je dalje. Međutim nekim čudnim spletom okolnosti, od svih fotografija koje su tamo uslikane, od svih medija, jedna slika je završila u novinama, na portalima, i to baš ona na kojoj je gospodin Mišković u prvom planu a ja u pozadini. Telefon mi je nakon te slike non-stop zvonio i svi sa istim pitanjem: „Otkud ja tamo?“ Ali, pitanje koje mi je nekako ostalo urezano jeste ono koje mi je postavila keva: „Sine, kakav je Mišković?“ moj prvi odgovor je bio „Pa normalan, opušten, kao i svi“…

Upravo u ovom pitanju koje mi je keva postavila se krije i moja ideja da sa gospodinom Miškovićem uradim ovakav intervju, jer zapravo ja ga ni ne poznajem, ne znam kakav je kao osoba kad nije pod lupom javnosti, a sve informacije koje imam su one koje nam serviraju drugi mediji. Sam problem medija po meni jeste što svi žele da popričaju sa njim, ali svi na istu temu. Zapravo kada malo razmislite on nema šta više da kaže na teme koji oni žele, niti želi, jer da želi ja ne bih bio tek druga osoba koja sa njim ruča i priča o nekim životnim temama, nakon novinarke jednog francuskog lista, a to je bilo pre 24 godine. Zapravo ja sam hteo da sa njim pričam o svemu, osim o politici. I to je donekle bila jedina moja želja kada sam predlagao ovu vrstu intervjua. Tema koja nema veze sa svim navedenim je tema koju neće odbiti, pomislio sam.

Nakon skoro 6 meseci od otvaranja Plaza-e u meni je još postojala ta luda ideja da baš ja uradim intervju. Na pomisao koliko samo vrsnih novinara ima kod nas, koliko emisija, malo sam posustao, jer zapravo treba da kao anonimus ubedim i uverim gospodina Miškovića zašto baš meni da izađe u susret i uradi nešto nesvakidašnje. Mnogi će me pitati zašto baš Mišković, zašto baš sada i zašto baš o toj temi. A zašto ne? Zapravo, kada god da se desio ovaj intervju i sa bilo kim pitanja bi bila ista.

Našao sam se pred vratima Delte pre nekoliko dana i odlučio da moram da probam. Ušao sam i kulturno predstavio ideju pred 6 ljudi koji čine jedan sektor Delte, na šta su me oni u prvi pogled pogledali krajnje iznenađeno. Međutim kako se moje izlaganje puno entuzijazma odvijalo, tako su i oni uvideli da je ideja simpatična i da je još niko nije predložio. Izlaganje sam završio uz dogovor da ćemo se čuti ukoliko to bude odgovaralo gospodinu Miškoviću. Nakon 2 dana zazvonio mi je telefon sa jasnim informacijama: „Marko, gospodin Mišković vas je pozvao na ručak, u utorak u 13h. Molimo vas pristojno se obucite i nemojte kasniti.“… U prvi mah nisam znao šta sam čuo kao ni da li sam tačno čuo. Dok sam došao sebi skontao sam da je moja inicijativa usvojena, da će možda moja ideja uroditi plodom. Bio sam uzbuđen zbog same činjenice da ću možda nakon dugo  vremena ja biti taj koji je uspeo da uradi jednu priču sa njim.

Došao je utorak… i krenuo sam na zakazan ručak. Sama ideja se odnosila na to da ja doživim gospodina Miškovića na svoj način kroz neka pitanja i priču koju bih pokrenuo. I tako je sve počelo… eto mene na vrhu Delta zgrade, pod belim baldahinima, s ličnom poslugom i brancinom koji je ulovljen jutros na moru, a na mom tanjiru je par sati kasnije. Cela organizacija je tekla pod konac. Kako me je gdin. Mišković prepoznao i znao o kome se radi, tako je i meni bilo lakše da se aktiviram u razgovoru. Pitanje koje ga je zanimalo je bilo otkud mi ideja i otkud ja tu… verujem da je znao, ali eto odučih da mu ispričam priču sa mojom kevom i odakle se rodila ideja. Bio je iznenađen a ujedno mu je bilo i drago što je tako sve krenulo, iz porodice. Na pitanje kada ga je poslednji put neko pitao „Miroslave kako ste danas?“ uz osmeh mi je odgovorio da ga svaki dan pitaju najbliži saradnici.

„Zapravo kada si na ovoj poziciji ti jako malo radiš jer tvoji saradnici vode računa o svemu. Ja mahom brinem da li je pokošena trava, da li su wc-i čisti itd…“, našalio se.

Uvek se sam se pitao da li su ljudi koji su toliko uspešni u poslu kojim se bave, ostvarili svoju viziju sa samog početka. Znate ono, krećete u biznis i imate neki cilj. Kakvu je viziju imao gospodin Mišković veoma mi je lako objasnio: „Kada sam kretao u biznis, svoje tadašnje saradnike sam okupio i pitao ih: Hoćete da radimo kako treba, ozbiljan posao ili ne? Jer ako ne, nema smisla ni da krećemo!“, a zatim je nastavio… „Ja zapravo živim svoju vizuju. Ovo je ono što sam maštao, što sam zamišljao. To mi je dalo fokus da uspem u biznisu. Kod nas je problem što dosta kasnimo za drugima. E baš tu sam ja brzo shvatio da umesto da izmišljam novo, treba da se ugledam na sisteme koji već donose prihode i koji su uspešni u drugim zemljama. Jer ako imate sistem koji funkcioniše zašto ga ne preslikati i kod nas? Delta je tako krenula i danas smo to što jesmo.“

Dok mi je to objašnjavao uhvatio sam sebe kako razmišljam o tim stvarima na šta se on nadovezao: „U životu kao i u biznisu najvažnija je logika. Kad god me saradnici nešto upitaju vezano za život ili posao, ja im uzvratim potpitanjem: 'Koliko ti je to logično?' E upravo u tim odgovorima se krije sva filozofija poslovanja.“ Naravno, hteli-ne hteli, kada vam kaže neko ko je uspešan u poslu, morate da se zamislite.

Sama Delta ima preko 4.000 zaposlenih. Naveo sam primer osnivača Virgin Atlantica, Ričarda Brensona, koji  je jednom prilikom rekao da kada dolazi na posao vodi računa da se pozdravi sa svima. Naravno to je u Delti nemoguće, jer nisu svi na jednom mestu, ali zanimalo me da li on poznaje sve svoje zaposlene i koliko je to bitno. „Nažalost ne“, počeo je odgovor…„To nije moguće. Ima ih jako puno. Ponosan sam na njih jer su vredni i odani kompaniji. I kad ja nisam bio tu sistem je funkcionisao. Ono o čemu vodim računa jeste da dobro poznajem svoje prve saradnike, da prenesem kvalitetne sisteme vrednosti same kompanije prvo na njih, a onda oni dalje na ostale. To je jedan sistem gde vlada poverenje sa prvim krugom saradnika, pa saradnika sa njihovim zaposlenima itd. Svi koji rade imaju slobodu da mi se obrate ukoliko imaju problema. Ukoliko su baš ozbiljni vrlo brzo ih rešavamo“, naveo je. „Ljude koje biram za prve saradnike biram isključivo na osećaj ‘iz stomaka’. Taj osećaj me nikada ne prevari. I oni tako funkcionišu, jer ako nemaš taj osećaj, džaba ti sve znanje i umeće koje poseduješ. Naravno da su znanje i umeće potrebni, ali bez osećaja, kada, šta, kako, nema uspeha. Zapravo kako se neko oblači, kako se žene šminkaju, kako vode razgovor, sve se to da naučiti, ali osećaj se ne može naučiti, ili ga imaš ili ne“,  zaključio je.

Znajući celu priču koja se odvijala u poslednje vreme, nisam mogao da ga ne upitam kako izgleda njegov dan, da li se i gde kreće, ima li telohranitelje itd.

„Izlazim retko, a kada se to desi volim da prošetam pored reke, sednem u neki restoran na vino i opustim se sa prijateljima. Telohranitelje nemam, šta će mi? Pa ja sam normalan i slobodan čovek koji nikoga ne ugrožava“, zaključuje.

Upitao sam ga da li primećuje i da li je svestan kako ljudi reaguju kada ga vide negde javno, u restoranu, na ulici… „O da, to je uobičajeno. Primetim sve ali ne reagujem. Mahom se domunđavaju, gurkaju, gledaju znatiželjno“, vrlo svesno mi je odgovorio.

Nekako se kroz priču pokrenula tema oko njegovog pritvora… i pitao sam ga jedno prosto pitanje: Koliko ste izgubili sebe u pritvoru?

„Znaš Marko, kada provedeš 2 dana zatvoren mnogo je. Kada provedeš preko 200 dana to je previše, pogotovo ako nemaš šta da kriješ. U pritvoru sam pročitao preko 400 knjiga, sada su mi se smučile. Jednom prilikom nisam imao šta da čitam pa sam zamolio osoblje da mi donese neku novu knjigu. Nakon pročitane trećine te knjige sam skontao da sam je već pročitao nekoliko dana pre…(osmeh)… prosto ni oni nisu znali šta više da mi daju, pa su vrteli u krug. To mi dosta pomoglo. Ja sam onaj isti Miroslav.“

Nedavno je postao deda po treći put. Uz čestitke, zanimalo me je koji su to sistemi vrednosti koje je on kao otac pokušao da prenese na svoju decu, pa danas i na unučiće, jer zapravo ta deca treba da znaju prednosti i mane koje uspeh donosi. Odgovorio mi je vrlo jasno: „Ja svoju decu ne mogu da ubedim kako da se ponašaju, ali ih vrlo savetujem. Jako im je teško da žive ovde, zato i žive van Srbije. Sva ta pompa oko svega dosta otežava njihov život i to im ne treba. Zato im je bolje tamo.“

S obzirom da još uvek nema mogućnost da putuje, zanimalo me koje je to mesto koje će prvo posetiti kada mu se ukaže prilika. Znao sam da je verovatno dosta toga obišao, ali odgovor je bio krajnje jednostavan…

„Sada je juli mesec i baš u ovo vreme ja sam na pecanju sa prijateljima na moru. Obožavam da pecam. Znaš pecanje je jedna vrsta kocke, jer ne znaš šta ćeš uloviti. Tako ponekad kada zabacimo bove i čekamo ulov, sa prijateljima pogađamo šta će se desiti. Ali nikad ne znaš…“, rekao je, pa sam ga upitao: „O čemu razmišljate u tim trenucima dok ste na pecanju i čekate ulov?“

„Ni o čemu posebno… uživam u iščekivanju samog ulova i to su posebni trenuci.“

Kako smo u Srbiji nisam uspeo da ne pitam kako mu se čini sadašnje stanje. „Znate ono kad ste u osnovnoj školi, tada je učiteljica naša najlepša žena“, rekao je. „To zapravo znači da drugih žena nema, e tako se mi ponašamo ovde.“ Uz moj osmeh na poređenje, naveo je da postoji dosta toga što se može promeniti, ali da ljudi koji se bave privredom treba da promene stav i viziju, i da prestanu da se ponašaju kao matrapazi. Kako je to otvorilo neka nova pitanja koja bi više vukla na stručne teme, upitao sam ga kako bi me posavetovao: U šta da uložim novac ukoliko bih sada ima neku određenu svotu? Imao je krajnje zanimljiv odgovor: „Marko zavisi da li želiš da zaradiš odmah ili da radiš ono što voliš?“ Na trenutak sam se zamislio jer to i jeste poenta… kažu da kada radiš ono što voliš ti nećeš raditi ni dana. „Prava privilegija je da radiš posao koji voliš. Ali to je i prava retkost. Ljudi mahom ne teže tome iako bi trebalo. Milan Panić je jednom rekao da je morao da ode iz Srbije, jer da je ostao ovde bi bio sekretar“, kroz osmeh je prokomentarisao. „Ako me baš konkretno pitaš, sada i samo u ovom trenutku najbolje je u obradivu zemlju i nekretnine. Međutim to je promenljiva kategorija i treba se pratiti tržište“, zaključio je.

Uz desert sam ga upitao ima li problema kao i svaki čovek? „Naš najveći problem je što smo uspešni i što dobro poslujemo.“

Nekako dok se nalazite oči i oči sa nekim s kim nemate baš svaki dan prilike da klopate, uvek se pitate možete li vi biti na tom mestu jednog dana. Šta je potrebno za uspeh je verovatno pitanje koje mnoge muči, pa sam odlučio i to da pitam, ali ne bukvalno, već kroz razgovor. Zanimljivo je da g. Mišković odgovorno tvrdi da je njemu njegovo obrazovanje donelo samo 5% uspeha i to je to. Sve ostalo je bila vizija, zalaganje i trud, pažljivo birani potezi, rizici i preuzimanje odgovornosti u krucijalnim trenucima. Kaže da je najveće odlikovanje koje je dobio ono od AVNOJ-a i da se time ponosi.

Šta sam hteo da pokažem ovim ručkom?

Nije bitno odakle ste, kako se zovete i prezivate. Bitna je vaša ideja i smelost da ideju sprovedete u delo. Ukoliko je ideja prava neko će je prepoznati. To što niste poznati je promenljiva kategorija. To što niste uspešni je takođe promenljiva kategorija. Ali sve zavisi od vas. Ukoliko se trudite, radite, zalažete i usavršavate sve je moguće. Ovo nije bio intervju za nekakvu promociju Delte, za povećanje posećenosti sajtu… ovo je bio dokaz da je moguće, da pojedinac može da postavi cilj i ostvari ga!

Za kraj upitao sam gdin. Miškovića da li je čuo za trend zvani selfie? Rekao je: „Da, kad se sam slikaš je l?“ Baš tako, rekao sam… hajmo da napravimo jedan. A onda iznenađenje, kaže meni g. Mišković: „Hajde, nasmejmo se!“ Bio sam malo zatečen ali oduševljen reakcijom. OK, nije neki uspeh, ali meni na kraju razgovora je baš to bio utisak dana.

Ovom prilikom se zahvaljujem Miroslavu Miškoviću što mi je izašao u susret i pokazao neku drugu stranu svoje ličnosti, što nema predrasuda, što veruje u mlade sa idejom. Iako ga i dalje ne poznajem, upoznao sam osobine jedne javne ličnosti na svoj način.

Ja sam ostvario jedan svoj mali cilj. Koji je vaš?

Originalno objavljeno na blogmagazin.rs, koji više nije u mom vlasništvu.

Autor: Marko Cvetković
Foto. Matko Cvetković
Izvor: donmarkoc.com