Na putu milosti

Spasena od zaborava knjiga Milutina A. Popovića „Zatvorenice“, a sa njom i 35 životnih priča ženskog odeljenja požarevačkog zatvora iz poslednjih četrdesetak godina 19. Veka.
 
Povremeno iz (dalje) prošlosti izbiju na svetlo dana neke stare, davno zaboravljene a vredne knjige. Kakvim slučajem je to uopšte moguće, u današnjoj zemlji Serbiji, teško je reći. Ili je možda i nemoguće.
 
Upravo takva, uzbudljiva knjiga pod naslovom „Zatvorenice, Album ženskog odeljenja požarevačkog kaznenog zavoda (1898)“ iskrsla je među mnogobrojnim izdanjima beogradske Lagune. Autor ovog Albuma je praktično anonimni Milutin A. Popović, a priređivačica je Svetlana Tomić. Sem 35 biografskih priča o zatvorenicama, ilustrovanih fotografijama ovih žena, u knjizi su i statistike koje se bave analizama ženskog kriminala u Srbiji, u poslednjih 40-ak godina 19. veka, te opsežan i podsticajan pogovor Svetlane Tomić Zločin, žene i kazna, zatim dragocena literatura i neki manji prilozi.
 
Zagovornik razuma

Kao što rekoh u „knjizi spasenoj od zaborava“, kako na korici poručuje marketing izdavača, nalazi se 35 priča čije su, obično nevoljne i nesrećne junakinje žene, pretežno sa srpskog sela, najčešće negde između 20 i 40 godine života: žene lopovke, hajdučice, jatakinje, trovačice, čedomorke... Ubice, pretežno. Kako je poznato, srpska kriminalistička literatura rađala se baš u to vreme, a njeni očevi behu pisac Lazar Komarčić i prvi srpski moderni policajac Tasa Milenković, za koga bih ustvrdio da je, takođe, bio i vrlo dobar pisac. Tim pre što se u stilu biografskih, kriminalističkih priča iz Albuma, jasno vidi uticaj Milenkovićevog stila na Popovića: dinamična naracija, atraktivni i brzi dijalozi, jasan etički stav, spremnost da se zloosudi bez ostatka, a dobro istakne, ponekad sa tragičkim, katkad i humornim tonom ili obrtom u naraciji.
 
Milutin A. Popović je realistički pisac, koji najčešće koristi izlaganje tzv. sveznajućeg pripovedača, retko ističući dvoumice ili sumnje, nego se trudeći da jasno i precizno odredi uzroke zločinačkog nedela, da ekspresivno portretiše žene iz požarevačkih tamnica, ali i njihove žrtve ili pomagače. Uspevajući u tome, on uspeva da predoči i okolnosti čitavog slučaja, atmosferu u kojoj su antijunakinje Albuma stasavale, živele, udavale se i činile preljube ili ubijale svoje mučitelje. Pri kraju priče-portreta Popović je vrlo malo prostora posvećivao policijskoj istrazi i još manje sudskom procesu, navodeći koliko je godina dobila, recimo, žena podstrekač, a koliko njen pomagač, izvršilac zločina. Za ubistva su žene u poslednjoj deceniji pretprošlog veka najčešće dobijale smrtnu presudu, koja je „na putu milosti“, kako se tada govorilo, zamenjivana sa 20 godina robije. Povremeno pisac, u kratkim crtama, opiše i zatvorski život i ponašanje osuđenice, navodi da li je još u tamnici ili je preminula od jeftike posle dve-tri godine i sl.
 
Vrlo retko Milutin A. Popović prepušta reč samim ženama, počiniteljkama ubistava ili čedomorstava, da se ispovede i najdirektnije opišu svoj život i uzroke zbog kojih su stupile „na stazu zločina“. Time signalizira čitaocu da je i većinu ostalih priča čuo od zatvorenica i onda ih „obradio za štampu“ – trudeći se da budu dokumentaristički zasnovana štiva, lišena fantazija. Popović se predstavlja kao zagovornik razuma i borac za moderniji zatvorski postupak, pokazujući i time da je učenik ili sledbenik, kako hoćete, Tase Milenkovića.
 
Mučitelji i ljubavnici

Već od prve priče u Albumu odnosno portreta Marije Milovanović, koja je s ljubavnikom načinila plan za dva zločina, između ostalog da pogube njenog mnogo starijeg muža Krstivoja sekirom, pažljivi čitalac će zapaziti Popovićevu nenametljivu istinoljubivost. Mariju je, naime, kao devojčurka, za dva dukata i jedno prase Krstivoju prodala strina Ranđija. Aleksandru Krstić iz Beograda je pak u ondašnjoj trgovini ljudskim mesom, u Vidinu, prodala svodnica Marija krojačica, za šest napoleona. Evo kako Popović slika njenu potonju sudbinu: „Posle kratkog vremena Aleksandra bude prodata u Kalafat a odatle u Kraljevo, gde se zarazi. Izlečena, pomoću jednog Srbina bravara pobegne u Srbiju i dođe u Negotin. U Negotinu se pogodi za sobaricu u jednoj gostionici. Odatle počinje za Aleksandru nov život. Tasa Krstić, zidar ondašnji, zanese se Aleksandrom i naumi da se oženi njome.“
Prateći dalje Aleksandrin vrtoglavi život, Popović čas humorno, čas taksativno određuje odvijanje njene sudbine: „Kao ženi, u užem smislu, Aleksandri se nema šta prebaciti; ali kao ženi u širem smislu isuviše. Mužu svome bila je verna i odana, ali za okolinu podmukla i opasna. Ono što su nekad radili sa njome to je ona sada radila sa drugima...“ Ova istorija zla završiće se tako što naslovna junakinja podvodi jednom negotinskom trgovcu devojčicu od pet-šest godina i potom je udavi da bi sakrila strašni zločin!
 
Inokoština i kazna:

Počinjući, recimo, priču o zatvorenici Stameni Pavlović, iz Krajine, koja je zločin počinila sa 33 godine, Popović ispisuje socijalno-psihološki protest protiv ženidbi malodobnih dečaka mnogo starijim ženama (posledica raspada seoskih zadruga i inokoštine, kako on kaže), pokazujući potom u priči o Stameni do čega to može dovesti. Naime, dotična antijunakinja Albuma je sa ljubavnikom ubila svekra koji ju je uhvatio u prevari. Pisac ne propušta da navede da je Stamena dobila za nedelo 20 godina robije, a da je njen ljubavnik i izvršilac zločina oslobođen, usled nedostatka dokaza! Time pisac vrlo vešto ističe nejednak odnos ondašnjih srpskih sudova prema ženama i muškarcima! (Što ne čudi jer silovanje još uvek nije bilo kažnjivo po srpskim zakonima!)

Evo naredne dramatične priče: posle još jednog povratka s robije, Stamat Rajčić, višestruki ubica i razvratnik, počeo je iz dana u dan da tuče svoju ženu Milojku. Milutin A. Popović opisuje momenat njene očajničke odluke: „Cela joj prošlost izađe pred oči. Ničega dobrog ne nađe u njoj: sve jad i patnju. Dvadeset godina kako je udata a s mužem je svega bila pet-šest godina, ostalo je sve proveo na robiji. Ona se mučila sa starim svekrom i kuću održala i sve to evo kako joj se plaća. U tom joj pogled pade na obešeni pištolj.“

Žestoko ugrožena žena u tom času pomisli: „bolje ja tebe, nego ti mene!“ Obratite pažnju kako pisac majstorski opisuje momenat zločina: „Uzev pištolj ona ponovo pogleda kroz prozor. Stamat je ležao nemarno i pućkao. Milojka zapne oroz i polako otvori vrata, pa kao mačka dopuzi do iza Stamatovih leđi. Podigne pištolj i da mu vatru... Ona je Stamata dobro pogodila: sav mu je potiljak raznela i četiri sačme prodrle u mozak. Smrt je tako brzo nastupila da Stamat ni jauknuo nije.“

Kraj ovog teksta o zločinu nesrećne žene protiče u Popovićevoj analizi presude kojom je robija od 20 godina zamenjena, na apelaciji, za smrtnu kaznu, da bi kralj lično, upoznavši se sa slučajem, Milojkinu robiju sveo na 10 godina. (Verujem da je u ceo slučaj bio umešan i sam Popović, koji je radio u požarevačkom zatvoru i verovatno signalizirao kralju o čemu se radi!)

Knjiga „Zatvorenice, Album ženskog odeljenja požarevačkog kaznenog zavoda (1898)“ interesantna je za različite recentne ženske studije, kako zbog građe, odnosno 35 opisanih kriminalističkih slučajeva, tako i zbog statistika priloženih na kraju, koje omogućuju analitičko razmatranje ovih problema s kraja 19. veka, ali i njihovu komparaciju sa savremenim stanjem. No 35 Popovićevih krimi-priča mogu biti i uzbudljiva lektira za ljubitelje književnosti. Kako ovog leta, tako i u narednom vremenu, koje će na paradigme srpske proze, sasvim izvesno upisati ime tajanstvenog pripovedača Milutina A. Popovića.
 
Autor: Vasa Pavković
Izvor: Vreme