Na putu ka uzvišenosti: prikaz romana Darka Tuševljakovića

„Uzvišenost“ je parabola o savremenoj tehnologiji i potrazi za ljubavlju, ukrštena sa recidivima postmodernih toposa o tajnim društvima i odnosu tekst-fikcija-stvarnost.

Da li je danas moguće iskustvo uzvišenog?

U nekim prošlim vremenima, kao što je epoha romantizma, susret sa uzvišenim mogao je da pokrene umetničko stvaralaštvo ili filozofsku misao. Ali da li u našem dobu – kada uronjeni u okean interneta i mrežu medija često poželimo da mišljenja i osećanja mnogih nikada nismo ni upoznali – da li danas slutimo da neko poseduje iskustvo uzvišenog? I šta bi to iskustvo u savremenom trenutku zapravo podrazumevalo?

Ova pitanja podstaknuta su novim romanom „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića. Na koji način je Tuševljaković umetnički pristupio fenomenu kome je dao povlašćeno mesto u naslovu romana? I šta bi taj fenomen podrazumevao u svetu Tuševljakovićeve proze?

Do umetničke obrade uzvišenosti autor dolazi trasom naučnofantastičnog žanra: glavna junakinja, devojka autsajderske društvene pozicije, svedoči o nizu događaja koji su povezani sa aplikacijom Kindred, osmišljenom radi spajanja idealnih ljubavnih partnera, uparenih bez ikakvog neslaganja i nekompatibilnosti. Sve veća globalna popularnost te aplikacije i sledstveno tome ubrzano povećanje broja savršeno usklađenih parova – uzvišenih, kako ih imenuje ostatak sveta – praćeno je i pojavom tzv. „šnenokli“, gotovo neprobojnih zgrada od zagonetnog materijala, podignutih načinom i brzinom koji prevazilaze poznate tehnološke mogućnosti. U tim objektima samoizolovano žive uzvišeni, nevidljivi za društvo u kojem se komešaju nemiri usled dramatičnog uticaja virtuelnog sveta na privatni i socijalni život. Upoznavanje glavne junakinje sa zajednicom poštovalaca književnog dela njenog oca, sa izvesnim Sunčevim plemenom, pokreće još jednu liniju zapleta i ojačava aspekt fantastične motivacije u ravni odnosa empirijske stvarnosti i vizija pojedinih junaka romana.

Šta je dojmljivo u Tuševljakovićevom romanu? Pre svega, izvođenje pripovedanja u manjim narativnim jedinicama, odnosno poglavljima. Gotovo svaka podnaslovom naznačena deonica izvedena je zaokruženo uz visok stepen pripovedne sigurnosti i uz pregledan opis dinamičnih situacija. Glavna junakinja je istovremeno i naratorka te sporadična frazeologija koja prožima jezik „Uzvišenosti“ nije odraz leksičke aljkavosti već načina artikulacije samog lika. Ukoliko izuzmemo pojedine obrte u dijalozima koji su ogoljeno funkcionalni i kao da ciljano čuvaju duh žanra u pripovednom tkivu, može se reći da Tuševljaković, sumarno sagledano, sa uočljivim iskustvom vlada tokom pripovedanja.

„Uzvišenost“ će verovatno biti zanimljiva posvećenim ljubiteljima SF žanra ukoliko budu otvoreni i za primetne ambicije koje nadilaze naučnofantastičnu potku. Jer Tuševljakovićev roman se može razumevati kao (delimično ironijsko-groteskna) parabola o savremenoj tehnologiji i potrazi za ljubavlju, ukrštena sa recidivima postmodernih toposa o tajnim društvima i odnosu tekst-fikcija-stvarnost. Odabir takvih postupaka može naići na odobravanje ako čitalac, nošen pripovedanjem sigurnim u primetnoj meri, bude u njihovom spoju video zahvalno oblikotvorno rešenje za teme koje su u fokusu romana.

Šum u recepciji može da nastane ukoliko nam suviše bude upadao u oči određeni manjak evociranja specifičnosti sveta u kojem se radnja odigrava. Nije reč o preciziranju toponima (u ovom slučaju beogradskog urbanog prostora) – stepen njihovog prisustva, naravno, ne garantuje estetski domet – već je reč o naznakama, sugestiji, inventivnom prikazivanju aspekata života i osobenosti miljea u kojem se ocrtavaju putanje junaka, reč je o markiranju detalja u zaleđu radnje koji se ne zgušnjavaju do simboličke uloge već snagom svoje pojave, životnošću svoje slikovitosti u tkivu teksta, daju poseban začin imaginaciji čitaoca, posredno i smisao paraboličnoj putanji radnje. Budući da je ta, načelno kazano, životna slikovitost pripovednog sveta jednim delom svedena u „Uzvišenosti“, značenja se često oslanjaju na susret visokog i niskog registra (dodir privatnosti i tehnologije koji proizvodi gotovo metafizičko-uzvišene efekte i, s druge strane, neretko groteskna predstava tela i ogoljeno slikanje seksualnosti).

U samom romanu ipak postoje pozitivni primeri kako suptilnije usložnjavanje slike stvarnosti doprinosi umetničkoj snazi. Na primer, u jednom momentu glavna junakinja ugleda prizor koji nema tesne povezanosti sa samim razvojem radnje – živo tele u izlogu mesare („Prekoputa ulice, u izlogu mesare, stajalo je, vezano, živo tele. Tik uz njega, sveže obrađeni komadi mesa visili su na kukama“). Nije samo stvar u tome da takva slika reklamnog prezentovanja životinje u kontekstu koji neosporno najavljuje njenu smrt implicira ironiju i brutalno-pesimističnu viziju života. Takva pomalo začudna scena zapravo i ne mora nužno da bude bremenita značenjima, njena neobičnost, nezavisno od mogućih semantičkih implikacija, već provocira imaginaciju čitaoca. U recipijentu ona može da izazove posebne prelive osećanja (jeze, neprijatnosti, čudnog iščekivanja) i shodno tome da pobudi svojevrsno domaštavanje detalja prizora „preko“ same scene. Moguće javljanje tih detalja u imaginaciji čitaoca odraz je specifične sraslosti književnosti i samog života, znak je da, na način koji izmiče analizama i književnoj teoriji, literatura pobuđuje u nama slike koje su jedinstvena ravan iskustva, imaginativno-afektivno polje našeg osećanja života rođeno upravo i isključivo čitanjem.

Još jedan primer uspešnog nijansiranja i širenja slike stvarnosti (čak preko njenog empirijskog ruba) dat je u sceni susreta glavne junakinje sa uzvišenima („Prvo stvorenje je tek delimično ličilo na čoveka. Bilo je sastavljeno od ljudskih delova – zapravo, od prevelikog broja delova (…) spojenih u nestabilnu masu koja se teturala na izdancima nalik na deformisana stopala ili otečene laktove (…) Golema vreća mesa se nespretno dovukla do mene na patrljcima i ispustila dug jauk (…) to jeste bio čovek, ali ne jedan, već njih dvoje“). Takvo groteskno spajanje partnera nakon upotrebe Kindred aplikacije, njihovo uzvišeno-bizarno ukrštanje do „rađanja“ izobličenog androgina budućih vremena, dobar je primer jezičkog posredovanja rubnog iskustva koje, u svetu Tuševljakovićevog romana, implicira zagonetne metafizičke vibracije, odnosno diskurzivno nesvodive posledice susreta tehnologije i ljudske potrebe za ljubavlju. Uspešno je izvedena i linija odnosa glavne junakinje s majkom koja tone u demenciju: ta relacija ostvarena je u nešto nižem registru, neretko kao funkcionalna protivteža uzvišeno-metafizičkim prosijavanjima u romanu, uz ukrštanje dirljivog sentimenta i bolno grotesknih scena rasapa majčine svesti i propadanja tela. S druge strane, čitava deonica radnje u vezi sa Sunčevim plemenom može da ostavi utisak izvesne konstrukcije i pomalo žanrovski usiljene dopune parabolične osnove u čijem jezgru su posledice upotrebe Kindreda.

Zaista, „Uzvišenost“ je roman koji može da pobudi poštovanje usled ostvarene pripovedne veštine te usled smelosti pri odabiru i osmišljavanju centralne teme, s tim što istovremeno može i da ostavi utisak da bi pisac mogao da pruži više, da njegova imaginacija pokazuje smer u kojem postoji prostor za njeno dalje oslobađanje. Iako su u Tuševljakovićevom romanu posredi parabola koja donekle klizi u apstrakciju i slika sveta koja povremeno iziskuje snažniju sugestivnost, opravdano se može govoriti i o vrednom rezultatu jednog talenta koji će, sluti se, u budućnosti imati svoj uspon.

Autor: Goran Korunović
Izvor: glif.rs