Mrtvi ljudi govore

Lično imam vrlinu koju sam skoro detektovao. Umem da komuniciram sa mrtvim ljudima. Nadnaravnu moć posedujem od rođenja, a da toga nisam ni bio svestan.

Rastao sam uz knjige Marka Tvena, Valtera Skota, Branka Ćopića, Karla Maja, Mome Kapora. Kad sam pod stare dane ponovo čitao Andrićevu „Na Drini ćuprija“, shvatio sam da je on odavno mrtav, ali njegov narativ je živ. Naježio sam se. Mrtvi ljudi govore. Kazuju nam svoje priče. Zastrašujuće, zar ne?

Džon Apdajk rođen je iste godine (1932) kad i moj otac. Džon Apdajk mrtav je kao i moj otac. Džon Apdajk napisao je neke romane za života. Oca pamtim po liku, a njegove vršnjake po delu. Kad sam čitao „Zeku“ puno sam razmišljao o čestim očevim odsustvima od kuće. Da li je on kao Zeka bežao ili je stvarno bio na službenim putovanjima. A, ta službena putovanja mogu da budu normalna ili ona „Kusturičina“. Pošto moj otac nije imao dlaku na jeziku, Apdajk mi je „dao macu“, pa sam svakom stranom njegovog romana tonuo sve dublje u sopstvena promišljanja.

Generacijski jaz između mene i Apdajka postoji, beg njegovog Zeke od života na trenutke mi je živopisno simpatičan, ali nekako mi je previše liričan. Zašto bi neko bežao, a ne sredio stvari u svom životu. Da li su takvi likovi heroji ili kukavice. Nemam pojma. Niti sam bežao, niti ostajao dugo na jednom mestu zarobljen trudnoćom i porokom sopstvene supruge. Zamišljam kako su Apdajka dočekali čitaoci i javnost te 1959. kad je ulogu zadriglog alkosa poverio trudnoj ženi, a svog junaka načinio emotivnim bogaljem kome je potreban zagrljaj.

Na početku romana, dvadesetšestogodišnji Hari (Zeka) ulazi u svoj auto, ostavljajući depresivnu, trudnu ženu Dženis, i upućuje se na jug sanjajući o raju na Floridi. Zaustavlja se da natoči gorivo i raspita se kojim putem da krene; umesto da dobije auto-kartu, dobija savet u kojem je sažeta poenta čitavog romana: „Znate, jedini način da se nekud stigne je da čovek, pre nego što pođe, odluči kuda je krenuo“. Ranih 1960-ih u prethipijevsko vreme ovo je zvučalo dramatično. Danas je poštapalica mnogim lajfkoučima. Mojoj generaciji koja je naučena da ismeva sve normalnosti, ovo je nepodnošljivo. Ali zašto bi nešto voleli da bi nam bilo simpatično? Zeka je jednostavno posle jednog basketa sa klinčadijom iz kraja prsao po šavovima, i krenuo – „Ka“. Ima ona Margitina pesma: „Kad krenem ka, da idem na, ja pitam za, da se vidim sa, pa čekam da u, i mislim da je, kažu da, ne prepoznaju me…“ Mene Zekin lom jako asocira na tu pesmu. Želeo je da se oslobodi. Čini mi se da su autori Džeger-Ričards čitali Zeku pre nego što su spevali. „Satisfaction“. Lična sloboda po cenu svega što se kosi sa moralom je zadatak svakoga od nas. To je vezivno tkivo među generacijama. Zato mi je romanopisac, ispisnik mog oca, toliko prirastao srcu, da sam već po drugi put za kratko vreme započeo da čitam „Zeku“. List „Zeke“, list moga života. Knjiga radi kao neka magična pečurka (pričali mi neki ljudi kako ona radi, ne mislite valjda da sam ja narkoman!?), kao crna čokolada, kao pivo i kobaje.

Vrednost ovog romana je u tome da se narativ sto posto ne dopada ženama i dolazi do svađe čitateljki sa autorom, a to me vraća na početak i moju uvodnu priču o razgovoru sa mrtvima. Apdajkova odluka je da pred svog junaka Harija (Zeku) postavi dva stereotipa između kojih treba da izabere. Po povratku kući iz bekstva, Hari ponovo ostavlja Dženis i počinje da živi sa prostitutkom. Dženis je aseksualna, majka, niska, detinjasta i koščata; prostitutka Rut je pohotna, krupna, podatna i plodna. Apdajk je ovaj izbor između dva stereotipa predstavio sa ironijom, pokazujući koliko je to uskogrudo i plitko razmišljanje, a činjenica je da je na određenim mestima u romanu obema ostavio prostora da prikažu složenost svog unutrašnjeg sveta. Apdajk ženskim likovima ne pripisuje bilo kakve želje osim onih koje se tiču porodičnog života i sputavanja muškaraca, bilo da je to zato što su se ludo zaljubile kao što je slučaj sa Rut, ili zato što žele da izbegnu društvenu osudu i poniženje kao u slučaju Dženis.

Ne znam kako su roman dočekale žene kad je prvobitno objavljen ali u današnje vreme nesnosne političke korektnosti on ima sve školske naznake mizoginije, čime mi je odmah drag. Književnost postoji da ruši barijere, i provocira učmale duše. Apdajk je jedan od planetarno značajnih ljudi koji su pisali knjige. Njegov roman „Beži, Zeko, beži“ („Laguna“ 2018), nije direktan pamflet o slobodi i potrebi za saznanjima od kojih je sazdan svet, ali i književnost nije igračka za glupe. Možda sam malo radikalan, ali barem sam iskren. Da je Apdajk nekom čudom živ i da je ovde negde u Srbiji, kad bi video ko sve piše knjige i sa kakvim mlitavim idejama, napisao bi sto posto: „Beži, Zeko, beži, i ne okreći se sine…“
 
Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Danas