Mračna prošlost (i svetla budućnost) Marka Mansona, zvezde na nebu knjiga o samopomoći

Mnogo je razloga zbog kojih treba da poslušate Marka Mansona.



Kada je 2016. godine objavio svoj bestseler „E, zabole me – Suptilna umetnost življenja“, Manson je protivrečio svemu onome što su ostale knjige o samopomoći do tada propovedale. „Ako vam druge knjige o samopomoći kažu da ste posebni, ja ću napisati poglavlje koje će se zvati ’nisi poseban’. Ako vam druge knjige o samopomoći kažu da samo treba da verujete u sebe, ja ću vam reći da ne verujete u sebe. Ako vam druge knjige o samopomoći kažu ’samo kaži da’, ja ću napisati poglavlje ’samo kaži ne’“.

Knjiga „E, zabole me“ do sada je štampana u preko šest miliona primeraka. I dok se knjiga još štampa, i dalje je na prvom mestu najprodavanijih naslova Njujork tajmsa u svojoj kategoriji, a najnovija knjiga Marka Mansona „Ma, sve je sjebano“ je trinaest nedelja zaredom na spisku najtraženijih naslova. Njegov blog mesečno posećuje preko milion ljudi, a pola miliona njih su pretplaćeni čitaoci.

Ipak, tridesetpetogodišnjeg Mansona okružuje aura jednostavnosti i pristupačnosti. Možda zbog toga što izgleda tako prijateljski ili zato što se čini kao da mu je svaka stolica udobna, pa čak i kada na bini drži seminare. Možda je to zbog psovanja. U početku sam mislila da je toliko psovanja isforsirano i u skladu sa naslovom njegove knjige, nešto poput deteta koje psuje jer zna da će to privući pažnju njegove majke. Međutim, primetila sam da su psovke mnogo češće kada Manson strastveno govori o nečemu, a da su ređe onda kada promišlja o svakoj izgovorenoj reči. Jednostavno – on voli da psuje.

U svojim knjigama, Manson je ogolio sebe: „E, zabole me“ se zasniva na njegovim ličnim usponima i padovima. U nekim trenucima je smešna, u drugim vas steže u stomaku, kao deo u kom opisuje kako se njegov prijatelj Džoš udavio dok je Manson bio tinejdžer. „Džošova smrt je bila prekretnica u mom životu. Pre te tragedije, bio sam rastrojen, neambiciozan, zauvek opsednut onim što sam zamišljao da drugi misle o meni“, piše Manson. „Nakon tragedije, ja sam postao sasvim druga osoba: odgovoran, znatiželjan, vredno sam radio. I dalje sam bio nesiguran i nosio sam taj teret, kao što to svi činimo, ali me je nakon toga nije bilo briga za sve te gluposti, brinuo sam za nešto mnogo važnije.“

U pitanju su lična Mansonova osećanja, ali su povezana sirovim pripovedanjem (i povremenim „e, zabole me“). „Ma, sve je sjebano“ je manje vezana za piščeva lična iskustva u odnosu na „E, zabole me“, a u ovom slučaju on svoju filofoziju saopštava kroz metafore – na početku knjige čitamo o holokaustu i ljudima koji su činili herojska dela tokom ovog pogroma. Manson je pre nekog vremena pročitao kritiku knjige „Ma, sve je sebano“ u kojoj je opisan kao „lokalna pijanica koja je u knjižarama provodila previše vremena ispred odeljaka sa filozofskom literaturom“. Nije mu zasmetala ta recenzija. „Pročitao sam je i pomislio da je to prilično tačno viđenje.“

Zanimljivo je da Mansonove knjige čitaju i žene i muškarci, koji su do pojave ovih knjiga bili na različitim putevima kada je industrija naslova o samopomoći u pitanju. Muškarci su išli putanjom koja im je omogućavala da se obogate, a žene su čitale o tome kako da budu bolja verzija sebe kako bi pronašle muževe ili kako da pripreme odevne kombinacije za celu narednu nedelju. Manson procenjuje da na njegovim seminarima u publici sedi dve trećine žena, dok su jedna trećina muškarci. Međutim, on kaže da će muškraci nakon seminara radije prići i reći mu na koje je sve načine promenio njihove živote.

„Moji najvatreniji obožavaoci su uvek muškarci. Ja sam verovatno jedan od četvorice autora koje zaista vole“, kaže on. Objašnjava da, osim knjiga o zarađivanju novca i pored talasa „jezivih knjiga o tome kako da zavedete određenu ženu“, industrija knjiga o samopomoći nije zaista pronašla način na koji se obraća i muškarcima. Manson dodaje da nije u pitanju to da muškarci ne žele da čitaju o emocionalnoj zrelosti ili kako da preispitaju svoje životne vrednosti. Poenta je u tome da se većina pisaca drži teme muževnosti i da ne žele da pišu o osećanjima kada su muškarci u pitanju – i dalje je tabu tema da muškarci diskutuju o svom mentalnom zdravlju i, što je još nebuloznije, o svojim osećanjima.

Manson je neumorno čitao o svojim prethodnicima u ovoj industriji. Može da sažme i objasni čitave tomove ovih knjiga u jednoj rečenici. („On je dobar. On je baš, baš dobar“, kaže Manson o treneru životnih veština i kolegi Toniju Robinsu, „ali kada vas toliko ljudi prati, uz publiku koja je toliko raznovrsna, nekoga ćete morati da za*ebete.“) Manson je proučavao načine na koje je Robins „sahranio“ svaku vrstu saveta o potrebama i vrednostima koje treba negovati na radnom mestu i uspeo je da pronađe paralelu između toga i jezivih knjiga o tome kako smuvati nekoga, bez emotivnog uplitanja.

„Ako su moje knjige na neki način promenile viđenje ovih problema, onda je to svakako dovelo do toga da su ove knjige zanimljive i muškarcima. U redu je da čitaju knjige koje govore o osećanjima i vrednostima i odnosima sa drugim ljudima i svakako ih mogu čitati i žene.“

Ima mnogo autora koji pišu knjige o samopomoći, koji su poznati i koji imaju zanimljive priče, a koje ženama nisu strane, ali nijedan od njih nema Mansonovu publiku. Ono što Mansona izdvaja od ostalih jeste njegova sposobnost da bude glas razuma u industriji čudaka. Učinio je to nedavno u industriji knjiga o samopomoći, a pošlo mu je za rukom i pre nekoliko godina sa „umetnicima u zavođenju“. A to je možda i najsnažniji razlog zbog kog treba da poslušate Marka Mansona: u vreme kada se čini da muškarce ne možemo promeniti, čak da je to nemoguća misija, Manson je uspeo da se transformiše iz „profesionalno lošeg tipa“ u dobrog momka.

Od 2005. godine, Manson je bio, prema onome što je rekao, „jadni početnik koji nije imao seksualne odnose“. Iste te godine otkrio je „Igru“ („The Game“). „Igra“ je svojevrsni manifest o zavođenju žena, a knjigu je napisao Nil Štraus. Manson je postao učenik ove zajednice zavodnika, da bi ubrzo dogurao do mesta visoko kotiranih majstora zavođenja. Tokom svog detinjstva u Ostinu i fakultetskih dana u Bostonu, Manson je često igrao kompjuterske igrice. Kada je trebalo da izabere pseudonim za onlajn forum na kome su zavodnici radili, nadimak pod kojim bi radio, oživeo je svoj gejmerski nadimak – Entropija (Entropy). U narednih sedam godina, Manson je konstantno putovao, davao savete o zavođenju na svom (sada ugašenom) blogu, a radio je i kao „prijatelj za iznajmljivanje“ za momke kojima je trebalo društvo kada bi upoznavali devojke. Tim klijentima naplaćivao je oko osamsto dolara po danu.

Manson ne pokazuje veliko žaljenje za protraćenim vremenom i radom sa „umetnicima za zavođenje“. Dobrovoljno je rekao da je svoju karijeru započeo kao „savetnik za izlaske i odnose“, međutim, tvrdi da on nije bio „umetnik u zavođenju“. Kada sam mu postavila direktna pitanja u vezi sa tim periodom, on na njih, pak, odgovara otvoreno i lagodno.

Međutim, kada sam potražila Mansonov stari blog PostMasculine.com preko keš-memorije, bila sam iznenađena što vidim koliko je uticaja Nil Štraus imao na njegovo mišljenje i na objave na tom blogu. Na svom blogu pisao je o temama kao što su: „Etika: Mlada na svojoj devojačkoj zabavi“ („Sada je kasno, ali nije trebalo da se oženiš njome“) i „Kako smuvati devojke na koledžu“, post koji je Manson na svom blogu objavio 2008. godine. „Čim primetiš da si privlačan nekoj devojci, moraš da napraviš prvi korak. Devojke su na takvim zabavama pijane, neiskusne, pod stresom i mnoge od njih samo žele da se smuvaju sa nekim. U ovakvim situacijama nema prostora za suptilnost“, napisao je Manson. „Nakon samo nekoliko minuta od upoznavanja, možeš je poljubiti. Ako insistriraš na fizičkom kontaktu, i one budu pohotne, biće u tvojoj spavaćoj sobi u roku od trideset minuta.“

Kada sam preko telefona spomenula ovaj post Mansonu, zvučalo je kao da mu je veoma neprijatno, pa sam se izvinila. „Definitivno sam napisao nešto slično tome i definitivno mi se sada malo plače“, kaže on. „Mnogo muškaraca iz te zajednice su mi prijatelji i dan-danas. I svi smo na neki način to prevazišli – niko više ne razmišlja o tome. Ali se povremeno takve stvari spomenu i u priči sa tim prijateljima uvek kažem da ne verujem da smo radili takve stvari. Znaš? A oni onda kažu da smo bili takvi, ali da smo od tada mnogo sazreli i promenili se. Da, sve to stoji, ali takođe smo radili svakakve grozne stvari. Oni se slože s tom konstatacijom, ali definitivno svi na to gledamo sa dozom pomešanih osećanja. Naposletku, mislim da je za većinu tih muškaraca to nešto na šta su ponosni.“

U još jednom obrisanom postu iz 2010. godine, Manson najavljuje povlačenje: „Nakon pet godina u udruženju zavodnika, odlučio sam da odem.“ Ovaj post je napisan na njegovom blogu 21. septembra 2010. godine.

Nakon toga, Manson je sve odlučnije i češće odbijao da sarađuje na zavođenju žena. Na sajtu PracticalPickup.com, koji je nekada bio njegova platforma za treniranje zavođenja, Manson je dao nekoliko saveta na koji način se od „umetnika zavođenja“ možete vratiti normalnom životu. Pisao je za razne blogove, čak je na Redditu odgovarao na poznata pitanja „Ask me Anything“ u okviru intervjua, a jedan od postova bio je posvećen i razotkrivanju „Igre“.

„Važno je da znate da nisam ovde da započnem klevetničku kampanju“, napisao je Manson o Štrausu, nakon uvoda u kom je izrazio svoju zahvalnost Štrausu što mu je otkrio da je za svakog muškarca moguće da poboljša svoje zavodničke osobine. „Međutim, svi koje sam upoznao i koji su živeli u toj kući (projekat Holivud, Štrausovo majstorstvo zavođenja žena), nakon svega izašli su nezadovoljni i otvoreno nisu voleli Štrausa. Sami procenite. Manson dalje nastavlja: „Saveti za umetnost zavođenja su do otprilike 2007. godine bili – a ovde sam brutalno iskreno – očajni. U potpunosti neefikasni, u najboljem slučaju, i potpuno manipulativni i dovodili su ljude u zabludu, u najgorem slučaju.“

Opisao je „Igru“ kao marketinško čudo i kao način na koji su se određeni ljudi lako obogatili. „On je u to vreme pokrenuo jedan od najvećih proizvoda u istoriji interneta, što mu je donosilo zaradu od preko jedanaest miliona dolara. Zatim je lansirao i svoj sajt Stylelife koji ima preko čestrdeset hiljada članova, a mesečna članarina se plaća čestrdeset dolara. Da li ste i dalje sigurni da to nije bio običan biznis?“

Na svom sajtu, Manson godišnju pretplatu naplaćuje četrdeset osam dolara, a sebe opisuje na sledeći način: „Ja sam nezavisni pisac. To znači da nemam ugovor ni sa jednim časopisom ili novinama, ne radim za izdavačke kuće ili njihove urednike, a svakako se nisam prodao nekom velikom medijskom magnatu… Ja imam vas. Svoje čitaoce. Ljude koji vole ono što radim dovoljno da su spremni da mi pomognu da nastavim to da radim.“ na sajtu mu sad stoji nešto drugo, pa ako hoćeš, mogu da prevedem to što inače piše. Ovo je prevod iz članka.

U julu 2011. godine, Manson je samostalno objavio knjigu „Modeli: Sveobuhvatni vodič za privlačenje žena“ („Models: A Comprehensive Guide to Attracting Women“), a prodavao ju je na Amazonu i na svom sajtu. U 2012. godini objavio je revidirano izdanje pod nazivom „Modeli: Osvojte žene svojom iskrenošću“ („Models: Attract Women Through Honesty“). U predgovoru dopunjenog izdanja, objasnio je da želeo da pitanje ženske saglasnosti bude u fokusu knjige. „To se uvek podrazumevalo u ranijim verzijama knjige, ali nakon što sam dobio nekoliko zastrašujućih mejlova od muškaraca koji su knjigu shvatili na potpuni pogrešan način, odlučio sam da se eskplicitnije pozabavim pitanjem pristanka.“

Manson je Entropiju ostavio iza sebe (onoliko koliko nam internet dozvoljava da nešto zaista obrišemo). Na starijim postovima na blogu možete videti mršavijeg, mlađeg Marka Mansona, sa izrazito zelenim, ali tužnjikavim očima i samozadovoljnim poluosmejkom na licu. Sada na Mansonovom sajtu MarkManson.net pod odeljkom „O meni“ vidite Mansonovu fotografiju, a on je u svetloplavoj košulji na zakopčavanje sa prekrštenim rukama ispred sebe. Izgleda zdravo i poslovno i nimalo „entropično“. Živi u Njujorku sa svojom suprugom Fernandom. Da, upoznao ju je u noćnom klubu, kako sam kaže, ali joj je prišao kao „običan momak“. „Nisam je osvojio frazom za zavođenje“, priseća se, „jednostavno sam se predstavio.“ Pored knjiga koje je objavio, često nastupa kao motivacioni govornik i izuzetno je aktivan na svom blogu.

Osim toga što je bio važan sa stanovišta ličnog razvoja, Mansonov odlazak iz zajednice umetnika zavođenja bio je prototip i za ostatak njegove karijere. Manson je serijski uništitelj, a ako postoji makar jedna stvar kojoj nas može podučiti, to je svakako kako da izaberemo pravi trenutak i zablistamo.

Manson je u celokupnoj industriji trenera ličnog razvoja bio dobrodošli novajlija. Dejl Karnegi, pripadnik stare garde, savetovao nas je „kako da pridobijemo prijatelje i utičemo na ljude“ još 1936. godine, a ti saveti se i dan-danas primenjuju. Nežni i produhovljeni Ekhart Tol ohrabrio nas je da ugušimo destruktivne misaone procese koje je predvodio naš ego, a koji nas, takođe, sprečava da pronađemo svoju pravu svrhu. Autorka „Tajne“ Ronda Bern savetovala je samcima da spavaju na jednoj strani kreveta i da koriste samo polovinu prostora u svojim ormanima, što bi trebalo da predstavlja našu vizualizaciju stvarnosti u kojoj već imamo savršenog partnera, a Univerzum će nam takvu osobu i poslati.

„Znam da sam bloger koji piše o ličnom razvoju i da bi kao takav trebalo da vam kažem da sve dolazi lako, da je sve divno i da to zaodenem u vickaste poruke, ali *ebi ga, mrzim to. Ovo je užasna knjiga“, napisao je Manson svoje mišljenje o „Tajni“ 2015. godine na svom sajtu u blogu koji je imao sličan ton kao onaj o Nilu Štrausu i „Igri“.

Njegovo viđenje ličnog rasta i razvoja predstavljalo je radikalni zaokret, a Bernova je u ovom slučaj bila kolateralna šteta. Smatrao je da je njena filozofija stalno-sam-srećan u stvari veoma destruktivna. „Slobodno recite da sam lud“, napisao je 2015. godine, „ali ja verujem da, ako želite da promenite i poboljšate svoj život, to zahteva određena odricanja. Morate uništiti deo sebe i zameniti ga novom, boljom verzijom. U tom slučaju, to je, prema definiciji, bolan proces pun otpora i anksioznosti.“ Niko nije rekao da je lud.

Odbio je sve predloge koje je industrija isticala kao neophodne da bi stekao čitaoce. Nije želeo da njegova knjiga bude predstavljena kao priručnik sa konkretnim postupcima za poboljšanje života. Ti procesi su često proizvoljni i nisu naučno utemeljeni, ali su zato veoma primamljivi. „Izdavač je zaista želeo da knjigu prezentujemo na taj način, a ja sam mu rekao da to ne dolazi u obzir. Rekao sam mu da ti koraci ionako ne funkcionišu i da ja ne želim da pišem o tome“, kaže Manson. „Nisam želeo da određeni konvencionalni ljudi, koji inače čitaju knjige za samopomoć, pročitaju takvu knjigu i da kažu da u njoj nema ničega konkretnog što treba da urade, nisam želeo da za njih čitanje te knjige bude gubljenje vremena. Ako je to njihova reakcija, onda to definitivno nije prava knjiga za njih. I to je u redu.“

Umesto da čitaocima pruži korak-po-korak uputstva kako da ostvare savršen život, Manson predlaže kako da naučimo da prihvatimo nesavršenosti koje život neminovno donosi. Ako su ostale knjige o samopomoći delotvorne kao dijete tokom kojih ćete smršati deset kilograma za nedelju dana, onda je u tom slučaju Manson neumoljivi nutricionista. On će vam direktno reći da prestanete da jedete slatkiše. „Za mene trideset dana nije dovoljno. Vi morate da se pozabavite odnosom koji imate sa slatkišima, ali rad na tom odnosu mora da traje tokom celog života.“

Ova nimalo privlačna filozfija dolazi od čoveka čije se profesionalne kvalifikacije sastoje od: „Blogovao sam s vremena na vreme“. „Ljudi me često pitaju zašto bi trebalo da slušaju ono o čemu govorim. I ja ne znam odgovor. U tom slučaju, nemojte me slušati. Neću izaći na binu i reći kako znam sve  – evo, bacite pogled na mojih osamnaest diploma. Jednostavno sam počeo da pišem o svojim problemima i propustima i o načinima pomoću kojih sam sa njima izlazio na kraj. To se ljudima dopalo i stalno su me nagovarali da nastavim da pišem. Radite to otprilike osam godina i na kraju shvatite da imate napisanu knjigu“, objašnjava Manson.

Međutim, Manson se ne oseća ništa manje kvalifikovanim da propoveda svoju filozofiju od bilo koje druge krupne zverke u ovoj industriji. Štaviše, on svoju sposobnost da uvidi kada se ponavlja i da sve što priča zvuči kao puka fraza smatra prednošću. On je tetka koja će vam dati poneki zanimljivi savet o životu. On zna da uživa u mirnim vodama, može povremeno da vam zameni pelene, ali kada stvari nisu toliko jednostavne, radije će nas prepustiti ljudima koji našim stanjima treba da se bave.

Rekao mi je da pisac knjiga o samopomoći može da bira – ili će biti iskren o stvarima o kojima ništa ne zna ili može da zavarava samog sebe da može da reši bilo koji problem. „Ja se držim plićaka kada su bazeni bola u pitanju“, navodi Manson, „a na svom sajtu sam napisao da sam se specijalizovao za blage životne probleme. Ako ste raskinuli dugu vezu, treba da donesete važnu poslovnu odluku ili se suočavate sa krizom srednjih godina – onda ste na pravoj adresi. Dobijam pitanja od ljudi koji pate od šizofrenije ili koji imaju bipolarni poremećaj ili razmišljaju o samoubistvu. Takvim ljudima kažem da ja nisam kvalifikovan za takve vrste problema i uputim ih na druge izvore, pošaljem im brojeve telefona ljudi koji to jesu.“

Pitam Mansona zašto bi njegova strategija u kojoj se postavio kao protivnik s*anjima mogla da privuče više muškaraca nego žena. Nagađa da su ljudi u eri interneta mnogo skeptičniji, pa čak pomalo i paranoični. „Možda zato što smo bombardovani informacijama sa svih strana i zato što uvek postoji skrivena agenda iza svega. Kada se nečemu usprotivite i kažete da je to s*anje zbog tog i tog razloga, taj potez privlači mnogo pažnje“, smatra Manson. Navodi da su muškarci oduvek imali želju da poboljšaju sebe i svoje odnose sa drugima, ali su osetili da je industrija samopomoći šarlatanstvo. „Jednostavno im se sve to činilo kao gubljenje vremena. Moja kritika, barem ja tako mislim, jesu iste one reči koje opisuju njihova osećanja povodom toga. Štaviše, često mi to i kažu. ’Znaš, ja nikada nisam voleo celu tu famu oko knjiga o samopomoći i nisam znao zašto je to tako sve dok nisam pročitao tvoju knjigu.’“

Manson je nalik prodavcu automobila koji te nasamari tako što ti kaže da te svi ostali momci – svi oni prodavci koji te ubeđuju da će se tvojoj devojci dopasti baš taj auto – lažu. Ne postoji automobil koji će ti pomoći da osvojiš devojku svojih snova, reći će ti dok ti bude zatvarao vrata i ispraćao te iz svoje radnje tek što si kupio novi kabriolet, ali ovaj ima odlične vazdušne jastuke.

Nakon objavljivanja knjige „E, zabole me“, Manson je imao period egzistencijalne krize. Želeo je da nastavi da piše, ali je znao da nikako ne može da nadmaši uspeh svoje prethodne knjige. Uhvatio se ukoštac sa dilemom sa kojom se suočava svako ko uzdrma tle jedne velike industrije, pa bila to industrija proizvođača dušeka ili „industrija sreće“. Kada jednom otkrijete tajne, kako da nadmašite svoje prethodne postupke?

„Mislim da je čitava moja karijera bila neka vrsta uspona u okviru jednog žanra ili zajednice, a zatim istupanje iz nje, nakon čega bi usledio prelazak na nešto ozbiljnije. Osećam da isto to želim da uradim i sa knjigama o samopomoći u jednom trenutku. Na isti način, kao kada sam imao dvadeset sedam ili dvadeset osam godina i kada sam odlučio da ne želim da pišem o upoznavanju devojaka celog svog života, mislim da će doći trenutak u kome više neću želeti da pišem knjige o samopomoći. Smatram da postoji određeni broj stvari koje želim da kažem, a onda kada ih sve budem saopštio, poželeću da se bavim nečim drugim“, kaže Manson.

Ima pisaca u svakom žanru, ali je to posebno vidljivo u knjigama o samopomoći, koji tokom celog svog života pišu jednu te istu knjigu na različite načine. („Neću navoditi nikoga poimence, ali oni bukvalno piše jednu te istu knjigu iznova i iznova i iznova i tako zarađuju brdo novca.“) I zaista, povremene kritike o knjizi „E, zabole me“ čini se da Mansona muče najviše – one uglavnom govore o tome da Manson nije rekao ništa novo, već da se njegova knjiga razlikuje od ostalih jedino po stilu (mnogo psovki) i kritikovanju celokupne industrije samopomoći.

Povodom toga, pitala sam ga da li je imao osećaj da se ponavlja dok je pisao knjigu „Ma, sve je sjebano“. Priznaje da postoje određene paralele među poglavljima u knjigama, ali navodi da je „Ma, sve je sjebano“ komplikovanija računica od „E, zabole me“: složenija, iznijansiranijana verzija principa koji se javljaju u prvoj knjizi. Međutim, svestan je da se mnogo toga može reći o ličnom rastu i razvoju i na mnogo različitih načina pre nego što počnete da se ponavljate.

Manson dodaje da nije svako ponavljanje loše i da pisati nekoliko puta knjigu o sličnoj temi nije nužno pogrešno, vidno se suzdržavajući ovoga puta od kritikovanja. Određeni ljudi uživaju u saznanju da će tokom narednih pet sati koliko im je potrebno da pročitaju knjigu biti fokusirani i usredsređeni.

„Da iz mojih knjiga ne dolazi nešto dobro, ne mislim da bih potrajao ovoliko dugo ili da bih bio ovoliko poznat“, kaže on osvrćući se na industriju knjiga o samopomoći. „Pitanje koje se postavlja jeste – šta je to? A moj argument je taj da se sve knjige o samopomoći svode na jedno te isto – sve one čine da se osećamo dobro.“

Iako Mansonove knjige ne obećavaju čitaocima obilje Univerzuma koje samo njih čeka, kao što to radi „Tajna“, ili nas podučavaju brzim trkovima kako da dobijemo ono što želimo, što čini Štrausova „Igra“, one su svakako napisane sa ciljem da se osećamo bolje. A ništa ne čini da se osećamo toliko dobro kao što je slučaj kada smo mudriji od prevaranata.


Autor: Loren Larson
Izvor: menshealth.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković