Motivska analiza sadržaja i junaci romana „Zidanje ambisa“

Branislav Janković, autor bestselera „Suze Svetog Nikole“ i drugih popularnih i nagrađivanih romana, radio drama, priča i pesama, urednik i priređivač, zastupljen u antologijama, pisac pozorišnih predstava i scenarista, 2021. godine nastavio je svoju plodonosnu književnu produkciju u prepoznatljivom maniru, romanom „Zidanje ambisa“.

I ovaj roman, kao i prethodni Jankovićevi romani, kao potku priče sadrži istorijske činjenice koje su manje ili više poznate, a koje autor dopričava, osvetljava iz sopstvenog ugla posmatranja i shvatanja manje poznatih detalja. Naime, svima nam je poznat manastir Visoki Dečani. Takođe, znamo i za franjevačkog opata fra Vitu Trifunova Čuču, arhitektu i neimara ovog manastirskog zdanja. U tekstu je implementiran i sam kralj Stefan Dušan, ktitor manastira, dok je od potpisa klesara Srđa, skrivenog visoko na kapiteli jednog stuba crkve, izgrađen jedan od nosećih stubova romana. O trećem učesniku izgradnje bunardžiji Vidoju nema pouzdanih istorijskih podataka; on je čovek iz naroda.

Roman sadrži devetnaest pojavljivanja trojice junaka koji su spletom okolnosti upućeni jedni na druge, deluju za istu stvar, a dolaze iz različitih provenijencija, sa drugačijim pogledima na svet, ljude i sa različitom verom u Boga ili bogove. Svako poglavlje naslovljeno je imenima ovih junaka: Vidoje – Srđ – fra Vita, da bi se roman završio Srđovim pojavljivanjem, tačnije, pesmom za Irinu. S tim u vezi očitava se uloga pesme i uopšte liričnosti u naraciji, kao i prvi sporedni motiv romana, a to je ljubav. Naslov „Zidanje ambisa“ je oksimoronska, ali još više metaforična sintagma čije značenje podrazumeva, između ostalog, a možda i pre svega – ljubav, ali i sve ostalo što prati izgradnju manastira, a to su nesreće, bolest i unutrašnji svet svakog junaka.

Junaci se sami osvetljavaju sopstvenim govorom, razmišljanjem i postupcima, ali o njima govore i drugi te naposletku čitalac intimno i emotivno razume njihove položaje i ulogu u delu. Vidoje paganin, fra Vita katolik i Srđ pravoslavac potiču iz različitih krajeva: Vidoje iz okoline Peći, iz sela Dečani, fra Vita iz Kotora, a klesar i pesnik Srđ dolazi iz manastira Hilandar na Svetoj Gori. Međutim, uprkos razlikama postaju braća ujedinjena oko istog cilja – uništiti strašnog nevidljivog neprijatelja oličenog u senci zla i bolesti koja ih je snašla, a uzrok je greh.

U karakterizaciji junaka, kao i u samom konceptu priče, uočava se kontrast između dobra i zla, svetlosti i tame, radosti i tuge, vere i osećaja grešnosti. Strah i sumnja su najčešći pokretači njihovog delovanja te oni preduzimaju akcije u skladu sa svojim uverenjima. U toj borbi savladavanja nečistih sila pomaže im njihova vera ovaploćena u želji za pobedom svetlosti duše nad tamom koja ih je okružila.

Tema romana – paljenje crkve i zatrpavanje bunara i iznova izgradnja crkve i kopanje bunara – iznedrila je brojne motive utkane u strukturu ove priče te ponekad kao senka ostaje pred ljubavlju, strahovima i borbom dobra i zla, sumnjom, osvetom i iskušenjima koja se ubrzano prevazilaze do samog kraja, kada je božja pravda zadovoljena. Moralo je doći do žrtava i gubitaka u apsurdu sveta koji je prikazan. Naime, ovi i drugi motivi, zajedno sa glavnim motivom ambisa, povezuju glavnu radnju smeštenu u prvoj polovini 14. veka, a još više predstavljaju sponu između tog doba i našeg, pa radnja postaje aktuelna, savremena i svevremena. Simbolika određenih motiva, od kojih neke možemo tumačiti kao lajtmotiv, takođe je nit koja se provlači kroz vez ove priče.

Već u prvom poglavlju uočava se oblik pripovedanja, a to je prvo lice, stanovište naslovljenog junaka priče. Nešto kasnije, u Srđovom govoru uključuje se neobična sintaksa, obilna rečenica koja na početku deluje zbunjujuće brojnim parafrazama upravnog govora koji se malo i efektno javlja kao takav, a više kao neupravni. Na taj način pojačan je utisak ubrzavanja događaja koji svoju kumulativnu tačku dostižu pred sam kraj i sublimiraju se u Srđovoj pesmi koja smiruje, uprkos saznanju o tragičnoj sudbini junakinje kojoj je pesma posvećena. Pesma odlazi u ambis, jer je Irina ne čuje; ostaje na dnu ambisa koji se ovde predstavlja kao mesto skloništa dvoje koji se vole.

Ključno mesto u razumevanju motiva ambisa predstavljaju trenuci kažnjavanja nevine žrtve Kaline koja je proglašena za uzrok svih nesreća, veštica čijim pogubljenjem gospodar Trivun želi da ukloni povod svih loših događaja i tako opravda sebe pred kraljem. Pošto se devojka izjašnjava kao hrišćanka i staje u odbranu ženskog dostojanstva, objašnjava ulogu žene pozivajući se na Jelenu Anžujsku koja je imala školu u kojoj su se žene obrazovale. Na taj način ukazuje da ona nije veštica, već, naprotiv – svetlost koja svetli u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Možda je u njoj najbolje oličen alterego autora ili je možda u liku fra Vite Kotoranina. Fratar je glas razuma koji se usprotivio velmoži Trivunu: „Ona je drugačija od ostalih žena... ona je blago... svetlost je... istina... ona je staza... ona je stena“, dok Vidoje, koji želi da ga odbrani u ovoj situaciji kao pravi prijatelj, uzvikuje: „ona je pobuna... opasnost mnogima... ne svačija istina... ona je ambis... ona je žena...“

Senka aveti koja od početka romana najavljuje nevidljivog neprijatelja, naposletku se imenuje kao lepa žena, kuma, koju tako zovu da bi je umilostivili da ne odnese mnogo života. Ona je zarazna bolest, kao kazna protiv koje se tri junaka ujedinjuju da je pobede. Svako od njih u toj zveri koja im se smejala video je ono što mu je najdraže: fra Vita kćerku Luciju, Vidoje mrtvu ženu Ljubicu i Srđ plemkinju Irinu. Strašno nevreme prati ovaj pohod na demona kojeg doteruju u centar sela i naposletku uspeli su da pobede neman i vrate u ambis. Pobedili su kugu, inače anahronizam u romanu (25 godina kasnije je proglašena epidemija kuge, ali je i u to vreme bilo kuge u određenim područjima, prema saznanjima istoričara). Svakako, ovaj motiv zarazne bolesti ima univerzalno značenje.

Pretposlednje poglavlje vraća u radnju slepog prosjaka, u razgovoru sa fra Vitom, koji kaže: „Srešćemo se još, meštre. Svet je pun ambisa.“ Taj prosjak-pomoćnik možda je Sveti Nikola, trajna preokupacija autora, pa otuda On zna da će još mnogo puta pomoći slabom čoveku, kao što mu je pomogao sada.

Nagoveštaj zla je i problem sa kopanjem bunara, koji nije mogla samo žrtva jagnjeta da reši; ni žrtvovanje ovce nije pomoglo, dakle, potrebna je bila ljudska žrtva, pa je Vidoje ubio ašovom Radeta koji je rekao da je spreman da ubije čoveka zbog bogova. Pošto je Vidoje, zapravo, prineo žrtvu bogovima i kopanje je nesmetano nastavljeno, on ne oseća krivicu, jer se klanja „starim“ bogovima i nema osećaj grešnosti.

Fra Vita postavlja motiv sumnje i on sumnja u svoju veru, a zamišlja šta bi mu iguman Arsenije rekao: „Ljudi smo pre svega, brate Vito, tu crkve nemaju šta da traže. Tajne naših duša nisu vlasništvo naših religija“. Ne želi da ispoveda svoju najveću tajnu, da ima ženu i kćerku u Kotoru, pa se pita: „Da li svojim koracima pravim put pored puta? I može li se koračati čas jednim, čas drugim?“ Pred kraj romana on govori o promenama koje se dešavaju u čoveku nakon svake bitke koja odnese dane, pa čak i mesece života. O promenama dovršava na kraju romana: „Ne vraćam se isti kao što sam došao – ovo je neki drugi fra Vita. Bolji, ali grešniji. Čudno?... Zidanje Dečana nije puko građenje – to je borba sa demonima. I sopstvenim i tuđim.“

Od ostalih motiva koji pokreću ili usporavaju naraciju i navode na promišljanje i tumačenje izdvaja se motiv ptice. Naime, bunardžiji Vidoju od Potočara nadimak je Ptica te on i bezimenom siročetu, koje mu postaje pomoćnik i kao sin, daje ime Paun. Dalje, roman počinje eliptičnom rečenicom: „Ždralovi“, pa nastavlja slikom: „Lete brzo, krila im se ne vide, pa liče na bele strele što hitaju kroz sumrak ostavljajući ožiljke na nebu te ono počinje da curi kroz poderotine, odnoseći nekud plavu boju. Lepe ptice igraju oko sunca. A ono izmešalo žutu i crvenu, sve nekako teško i bolesno da ga je muka gledati. Stoji na obzorju i drhti kao dete u tami, slepo štene ili vuk pred hajkom...“ Ovakve deskriptivne sekvence romana sugestivne su i žive, upotrebom biranih epiteta, poređenja, personifikacije, kontrasta i gradacije. Pojavljuju se i galebovi, ali i vrane sa svojim simboličkim potencijalom.

Od životinja, u roman se uvode još i pacov i zmije. Pacov je uvek nagoveštaj nesreće i kao da ordinira zamišljenom pozornicom na kojoj se radnja dešava. I zmije zauzimaju karakteristično mesto, ulaz u manastir, sa kojima Vidoje priča i dobija ono što je želeo, zapravo, što su navodno zmije želele, jer zna nemušti jezik. Vidoje je i ovu situaciju iskoristio da se osvetli kao junak, jer je tražio dobrobit za duge.

Motiv slobode najlepše opisuje klesar Srđ, mladi pesnik, siroče ostavljeno na pragu manastira, ali ne želi da se zamonaši. Takođe, i Vidoje se pita: „Može li se čovek naterati na slobodu ako je se plaši?“

Istaknuta je lepota i velelepnost hrama prikazana zajedno sa priviđenjem Radeta Vidoju, nakon čega su zvona zvonila sama od sebe noću kao dobar znak. U prvom delu romana važan za njegovu karakterizaciju je deo kada su Vidoje i kralj u bunaru, kada se govori o tome kako se kopa bunar; kraljevo divljenje Stepaniji čija lepota zaslužuje dvor i njegova naklonost prema Vidoju.

Na problem položaja žene je ukazala junakinja Kalina, ali i Vidoju pisac daje da progovori o tome u svoju odbranu: „Ubistvo je smrtni greh, rekli bi mi oni da znaju, a ja bih rekao da je Dari sad bolje bez njega, jer nema više ko da je bije. Ali moram da ćutim. A rado bi ih pitao puno toga.“ Vidoje na kraju vidi opet čoveka od blata zajedno sa ždralovima: „Iz bunara me, oslonjen na krunu, posmatra čovek od blata i smeši se. Pokazuje mi na poslednje ždralove što kao bela vretena hitaju kroz sumrak, odlazeći ka jugu. Jure, krila im se ne vide. On iskače iz bunara i beži.“ Kao da je sa njim i sa ždralovima odleteo i pobegao strah. A možda je tek sada osvešćen strah od slobode.

Jankovićev dar za vođenje priče i čitaoca kroz priču ne jenjava ni u jednom delu romana. Karakteristična sintaksa, rečenice koje traju i po jedan veći pasus, kao ni paralelni psihološki tokovi junaka priče ne umanjuju povezanost glavne radnje i svakog segmenta sveta junaka. Pesmom se završava ova priča, kao nepresušna potreba za ljubavlju i želja da se ona postavi u centar, gde joj je i mesto. Ljubav je nekada i ambis u koji je autor smestio svoje junake, da nas podseti da je umetnost ono što nam daje utehu i beg od stvarnosti, pa ipak, ostaje tako istinita i stvarna, stvarnija od istorije. Zato se prepoznaje kao trajna vrednost mnogih vekova i u romanu „Zidanje ambisa“ Branislava Jankovića.

Autor: Ana Mitić Stošić
Izvor: časopis za književnost Suština poetike, br. 72