Monika Vud o pisanju

Rođena sam u Meksiku, u Mejnu, u porodici posvećenih irskih katolika, u porodici radnika u fabrici hartije. Roditelji mojih roditelja su došli sa Ostrva Princa Edvarda, pokrajine u Kanadi, i sa sobom su doneli tradiciju pripovedanja tog ostrva. Iako smo moje sestre i ja bile prva generacija koja se školovala na fakultetu, o svom obrazovanju razmišljam kao o književnom obrazovanju. Moj otac je imao specifičan akcenat i zanimljivu gramatiku; od malih nogu sam shvatila da je način na koji se nešto pripoveda vrlo bitan. Moj deda je imao običaj da peva duge, tužne, epske balade koje su deo još jedne ostrvske tradicije. Nisam od onih pisaca koji tvrde da su sazreli uz Prusta, ali jesam puno čitala, što je dobra navika kod dece, bez obzira na to koje štivo čitaju.



Moja proza nije autobiografska, osim što je tema porodice veoma važna za moja dela, baš kao što je bitna i u mom životu. Moja porodica je obična u svakom pogledu, osim, možda, u pogledu sledećeg: moji stariji brat i sestra su čitavu generaciju stariji od moje druge dve sestre i mene. Moja sestra Ana mi je predavala engleski u skoli, a moj brat Beri je otišao u vojsku one godine kada sam rođena. Roditelji su mi umrli mladi; jedna moja sestra je mentalno obolela pa smo se tako svi držali zajedno kroz njenu potrebu za nama; moj voljeni ujak, katolički sveštenik, oduvek je predstavljao jednog od najbitnijih muškaraca u mom detinjstvu. Kao posledica svega ovoga, moje priče čine porodice ljudi koje spaja zajedničko iskustvo iako su različiti.

Trudim se da stvorim likove koji su stvarni, bez obzira na okolnosti, kao i da nateram čitaoce da se vežu za likove kao da su u pitanju njihovi rođeni braća i sestre. Kao pisac imamo samo jednu opsesiju: da ukažem na važnost naše prve porodice, porodice u kojoj smo rođeni; važnost te grupe ljudi koja nas prati, u dobru i u zlu, kroz proces učenja i nalaženja našeg mesta u svetu. Porodica je ta koja ostaje uz nas čitav život, na svaki mogući način – i bolan i utešan. U tom začaranom krugu, od te porodice bežimo i njoj se iznova vraćamo.

Svakog dana radim u svojoj maloj kancelariji u dvorištu, koju mi je napravio moj muž Den. To što postoji fizička granica između kuće i posla je veliki podsticaj za pisanje. Čak i tih nekoliko koraka koje napravim od kuće do kancelarije daju mi utisak da „idem na posao‟. Više vremena provodim u pisanju nego ranije kada sam obično gubila vreme na nebitne stvari. Hobi su mi ptice i muzika. Strastveni sam posmatrač ptica i tokom nekoliko godina pevala sam u jednom baru. Sada mi je dovoljno samo da posedim sa svojim prijateljima iz benda. Takođe, čitam svakog dana; to je vrlo važno za moj rad. Uglavnom čitam savremenu književnost, ali se s vremena na vreme vraćam klasicima. Pretplaćena sam na mnoge književne časopise i imam brojne antologije, kao i sabrana dela pojedinih pisaca. Čitam i romane, naravno, i mnogo volim da čitam kriminalističke romane – kad upadnem u stvaralačku krizu onda vrlo brzo čitam. Kod misterija su najbitnije zavere i začudili biste se kako podsticajno mogu da deluju.

Najbolji savet koji bih mogla da dam piscima u usponu jeste da čitaju, puno. Čitajte sve: vaša je pronađite jednog pisca koji (kao da) piše samo za vas, a kada da pronađete, to iskustvo će vam promeniti život. Ja sam otkrila mnogo takvih pisaca, koji kao da pišu samo za mene, i veoma sam im posvećena iako ih nikada nisam upoznala. Moji omiljeni pisci kratkih priča su Ron Karlson, Andre Dubs i Antonija Nelson. Stalno mi se menjaju omiljeni romanopisci, uglavnom zbog toga što kada naletim na neki roman koji me toliko očara, zaboravljam sve što sam ranije pročitala. To je upravo slučaj sa Raselom Benksom pošto sam pročitala njegovo delo „The Sweet Hereafter‟; prošle nedelje, na primer, za mene nije bilo nikog važnijeg od En Tajler i njenih očaravajućih likova iz romana „Saint Maybe‟. Pre toga je to bio Andre Dubs III, čiji  me je roman „Kuća peska i magle‟, doslovno, ostavio bez daha. Zaista ima mnogo dobrih autora, samo se nadam da će moj životni vek biti dovoljno dug da ih sve pročitam.
 
Izvor : http://www.monicawood.com/back.html