Momčilo Petrović o novom romanu „Da je duži bio dan“: Lična revizije naše posleratne istorije

Kroz roman „Da je duži bio dan“, koji se bavi istragom jednog kapetana Ozne o nizu silovanja i ubistava od oktobra 1944. do Božića 1949, defiluju istorijske ličnosti Krcun i Leka Ranković, a pojavljuje se i Tito.



Nova knjiga iz pera Momčila Petrovića „Da je duži bio dan“ već krasi police u Laguninim knjižarama. Poznati novinar i dugogodišnji urednik u Kuriru je širokoj čitalačkoj publici najpoznatiji po „Zanimljivoj istoriji Srba u 147 priča“, koja je duže od tri godine na listi 20 najprodavanijh publicističkih dela.

I u novom romanu bavite se istorijom. Da li je „Da je duži bio dan“ na neki način povezan sa Vaših 147 priča iz srpske istorije?

Junak mog romana je kapetan Ozne koji istražuje niz silovanja i ubistava partizanki od prvog dana oslobođenja Beograda u oktobru 1944. do Božića 1949. Ima mnogo detalja iz tog vremena o kojima nismo učili u školi, a zanimljivi su, i mogli su da se nađu i u prethodnoj knjizi. Moj kapetan se, tako, nađe u komisiji koja popisuje stvari u vili na Dedinju koja se sprema za Petra Stambolića i saznaje da će novi stanar, visoki komunistički rukovodilac koji je praktično vladao Srbijom do devedesetih godina, dobiti uz luksuznu kuću i ilustrovane knjige francuske pornografije i zlatni komplet za ručavanje za 24 osobe. Malo kasnije isti taj kapetan hapsiće Beograđane koji pričaju vic o nestašici hrane u radnjama. Ili vic o Titu...

I tada su se pričali vicevi o Titu? Kakvi?

Dobri. U arhivama Ozne sačuvan je i onaj u kojem, kao, stanovnici Topole odluče da telo kralja Aleksandra iznesu iz mauzoleja na Oplencu i sahrane ga na lokalnom groblju. Neko se tada doseti da bi ipak bilo dobro da prvo pitaju već pokopane tamo da li se slažu s tim. I dobiju odgovor: „Nećemo kralja, hoćemo Tita!“ Ta je rečenica, naime, bila popularni propagandni slogan komunističkih vlasti u agitaciji protiv monarhije.

Bilo je mnogo posla za Oznu tada?

Da. Bilo je otpora novom sistemu na svim poljima. Između ostalog, na prvi Praznik rada u oslobođenom Beogradu, dakle 1. maja 1945. godine, s palate na Terazijama omladinci koji su bili pristalice monarhije bacili su hiljade letaka, s parolom „Živeo kralj!“, na narod koji je slavio. Nastala je uzbuna...

I u takvim uslovima strogih podela na „staro“ i „novo“ junaku Vašeg romana, kapetanu Ozne, pomaže bivši inspektor predratne kraljevske policije? Takav tandem predstavlja nešto što dosad nismo imali u našoj književnosti.

Manje je poznato da komunisti nisu odmah sudili zarobljenim rukovodiocima policije koja ih je pre rata jurila, premlaćivala i slala u logor na Banjici. Njima su u ćelije donosili papir i mastilo da napišu sve što znaju o držanju uhapšenih tokom istraga i o potkazivačima među komunistima. Bilo je agenata koji su poživeli i nekoliko godina posle rata. Što su više znali, i duže pisali – duže su i živeli... Ali pomoćnik junaka mog romana se pre rata bavio kriminalcima i ubicama i bio je uključen u istragu ubistava koja je počinio zloglasni Stole Trifunović, najpoznatiji serijski ubica kod nas. On ima i svoje razloge, ali ne bih da otkrivam zaplet.

U romanu „Da je bio duži dan“ Vi čitaoca vodite i kroz beogradsko podzemlje. Kako je moguće da su kriminalci opstajali i u periodu kad se streljalo za pogrešnu reč?

Nije se baš streljalo za pogrešnu reč, pogotovo ne posle rata, ali to je druga priča... Kriminalci su najotpornija grupa u svakom društvu, prilagođavaju se svakom sistemu, a uvek ima ko da se ubije i šta da se ukrade. Uvek je, na primer, bilo i biće onih koji su iz vojnih magacina iznosili stvari poverene im na čuvanje i prodavali na crnoj berzi. A strože kazne su samo uticale na cenu.



Kroz Vaš roman defiluju i istorijske ličnosti: Krcun, Leka Ranković, pojavljuje se i Tito...

Oni su nezaobilazni u rekonstrukciji tog vremena, jer su udarili neizbrisiv pečat zbivanjima. Ranković, Đilas i Moša Pijade, svi predratni robijaši zbog delovanja u Komunističkoj partiji, odlučujuće su uticali i na izgled Centralnog zatvora u beogradskoj Bačvanskoj ulici. Jednog dana došli su na gradilište i iz iskustva dali preporuke kako da se izbegnu propusti u projektovanju koji su zatvorenicima u dotadašnjim kazamatima omogućavali da međusobno komuniciraju.

Zanimljiva je, i možda i hrabra, Vaša odluka da za glavnog junaka uzmete oficira Ozne, docnije Udbe, koja je ozloglašena u narodu.

Ta ozloglašenost je delom dopisana naknadno, u vreme antikomunizma, ali jasno je da nijedna policija na svetu nije omiljena u narodu, a Ozna – od početka 1946. zvala se Udba – delovala je u surovim uslovima neposredno posle rata, koji je bio i građanski. Naravno, i sami udbaši zaslužni su za loš glas koji ih je pratio, nekad zbog brutalnosti, a nekad i ideološke zaslepljenosti. Kad tome dodate da je i među njima bilo bitangi koje su moć koristile za ličnu korist, dobijete ozloglašenost... Ali ubicu i manijaka, koji se (sada moram da pomenem i zaplet romana) možda krio u vrhu nove vlasti, nije mogao tih četrdesetih godina u Beogradu da traži Džejms Bond, nego „oznaš“. A kad je već junak romana, onda je to trebalo da bude jedan od onih pripadnika te službe koji je pošten i iskreno odan komunizmu.

U jednom delu naše javnosti nećete baš biti popularni zbog toga.

Ima Sinan Sakić jednu tužnu pesmu: „Pevaj mi o njoj, prijatelju, jer ti znaš da me boli, nije htela u životu, bar u pesmi nek me voli.“ I ja sam poželeo da partizani pobede bar u mojoj knjizi, kad je već stvarnost poništila sve ono za šta su se borili, kad se danas ispostavlja da su izgubili rat. „Da je duži bio dan“ može se, zato, posmatrati i kao pokušaj lične revizije naše posleratne istorije.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir