Mit o ptici i legenda o pesniku
Kao da je prošlo vreme kad su pesnici iz školskih čitanki bili u očima dece ravni legendarnim božanstvima, jer u vreme kad informacije nisu bile toliko dostupne kao danas, mladi čitaoci imali su mogućnost i slobodu da donekle sami zamisle ko je stvorio stihove što bi ih svako dete i samo reklo – ali ne bi umelo tako da ih uobliči i kroz svega nekoliko reči dočara čitav dečji mikrokosmos.
Međutim, biti uspešan pesnik za decu ponekad je mač sa dve oštrice, jer često pesnikova slava na tome i ostane, pa kad deca odrastu, ponekad se i vrate svojim omiljenim školskim stihovima, ali retko imaju sluha za ozbiljnije stihove onih pesnika s kojima su se sreli u čitankama.
Nije mnogo drugačije ni sa Miroslavom Mikom Antićem (1932–1986), jer koliko god da je teško pronaći nekoga ko se školovao u Jugoslaviji a da ne zna za ime i bar nekoliko stihova novosadskog barda, opet neće biti mnogo onih koji bi mogli da navedu značajna dela Mike Antića koja izlaze iz okvira književnosti za decu, a pritom je sâm pesnik ostavio neizbrisive tragove ne samo u literaturi, nego i u slikarstvu, pa čak i u kinematografiji.
Zahvaljujući novom izdanju poetskog ciklusa „Mit o ptici“ (prvi put objavljen 1979), ne samo što stariji čitaoci imaju prilike da upoznaju svog omiljenog školskog pesnika u nešto drugačijem svetlu, nego i mlađe generacije imaju prilike da shvate zbog čega se Mika Antić smatra jednim od najvećih srpskih pesnika i zbog čega je njegovo delo i danas aktuelno kao što je bilo u trenutku nastanka.
Upravo je u „Mitu o ptici“ Mika Antić pokazao kako pesništvo može dobiti na kvalitetu zahvaljujući prozaičnom zvuku koji izbija iz samih stihova, a koji bi se samim tim mogli čitati vezano, kao prozno delo, čime su izbrisane formalne granice što ih stihovi nameću svojim novim redovima.
Ali, u svemu tome najvažnije je na koje prozno delo stihovi podsećaju, jer nije u pitanju pripovetka ili roman, a nije ni klasičan mit, premda ta odrednica stoji u naslovu, nego je svaki stih prožet dubokim filozofskim i egzistencijalnim pitanjima, tako da se „Mit o ptici“ može okarakterisati kao svojevrsno poetsko-filozofsko delo.
Unošenjem pesničkog ciklusa „Svitac“ ispred i pesničkog ciklusa „Ulepšavanje nevidljivog“ iza stihova koji čine „Mit o ptici“, uz „Basnu“ kao zaključak cele zbirke, sâm je „Mit o ptici“ dobio svoj okvir, a donekle i objašnjenje, jer ako se čitaocu i učini da je u mnoštvu stihova izgubio poentu, neka zna da je ona sakrivena u perju same ptice i da je odletela zajedno sa njom.
Mika Antić je jednom prilikom, obraćajući se mladim čitaocima, rekao da su njegove pesme zapravo pisma svakome poaosob i da predstavljaju ključ za pronalaženje poezije koja je već završena i mnogo puta rečena, ali koja ipak i dalje čeka da je neko oslobodi.
Isto bi se moglo reći i čitaocima „Mita o ptici“, jer sve ono što je Mika Antić tu napisao, oduvek tinja u svakome od nas, hrani se samim sobom, oblikuje bezobličja, gomilom reči dočarava ćutanje, od brojnih istina stvara novu laž – ali, ne može svako da otkrije taj svemir u samom sebi i da, mlađi od svojih uspomena, od toga najpre načini pticu, a potom je pretvori u mit.
A onaj ko može da načini mit i ko sme da dozvoli da taj isti mit odleti sa pticom – taj je sebe pretvorio u legendu.
Autor: Dušan Milijić
Međutim, biti uspešan pesnik za decu ponekad je mač sa dve oštrice, jer često pesnikova slava na tome i ostane, pa kad deca odrastu, ponekad se i vrate svojim omiljenim školskim stihovima, ali retko imaju sluha za ozbiljnije stihove onih pesnika s kojima su se sreli u čitankama.
Nije mnogo drugačije ni sa Miroslavom Mikom Antićem (1932–1986), jer koliko god da je teško pronaći nekoga ko se školovao u Jugoslaviji a da ne zna za ime i bar nekoliko stihova novosadskog barda, opet neće biti mnogo onih koji bi mogli da navedu značajna dela Mike Antića koja izlaze iz okvira književnosti za decu, a pritom je sâm pesnik ostavio neizbrisive tragove ne samo u literaturi, nego i u slikarstvu, pa čak i u kinematografiji.
Zahvaljujući novom izdanju poetskog ciklusa „Mit o ptici“ (prvi put objavljen 1979), ne samo što stariji čitaoci imaju prilike da upoznaju svog omiljenog školskog pesnika u nešto drugačijem svetlu, nego i mlađe generacije imaju prilike da shvate zbog čega se Mika Antić smatra jednim od najvećih srpskih pesnika i zbog čega je njegovo delo i danas aktuelno kao što je bilo u trenutku nastanka.
Upravo je u „Mitu o ptici“ Mika Antić pokazao kako pesništvo može dobiti na kvalitetu zahvaljujući prozaičnom zvuku koji izbija iz samih stihova, a koji bi se samim tim mogli čitati vezano, kao prozno delo, čime su izbrisane formalne granice što ih stihovi nameću svojim novim redovima.
Ali, u svemu tome najvažnije je na koje prozno delo stihovi podsećaju, jer nije u pitanju pripovetka ili roman, a nije ni klasičan mit, premda ta odrednica stoji u naslovu, nego je svaki stih prožet dubokim filozofskim i egzistencijalnim pitanjima, tako da se „Mit o ptici“ može okarakterisati kao svojevrsno poetsko-filozofsko delo.
Unošenjem pesničkog ciklusa „Svitac“ ispred i pesničkog ciklusa „Ulepšavanje nevidljivog“ iza stihova koji čine „Mit o ptici“, uz „Basnu“ kao zaključak cele zbirke, sâm je „Mit o ptici“ dobio svoj okvir, a donekle i objašnjenje, jer ako se čitaocu i učini da je u mnoštvu stihova izgubio poentu, neka zna da je ona sakrivena u perju same ptice i da je odletela zajedno sa njom.
Mika Antić je jednom prilikom, obraćajući se mladim čitaocima, rekao da su njegove pesme zapravo pisma svakome poaosob i da predstavljaju ključ za pronalaženje poezije koja je već završena i mnogo puta rečena, ali koja ipak i dalje čeka da je neko oslobodi.
Isto bi se moglo reći i čitaocima „Mita o ptici“, jer sve ono što je Mika Antić tu napisao, oduvek tinja u svakome od nas, hrani se samim sobom, oblikuje bezobličja, gomilom reči dočarava ćutanje, od brojnih istina stvara novu laž – ali, ne može svako da otkrije taj svemir u samom sebi i da, mlađi od svojih uspomena, od toga najpre načini pticu, a potom je pretvori u mit.
A onaj ko može da načini mit i ko sme da dozvoli da taj isti mit odleti sa pticom – taj je sebe pretvorio u legendu.
Autor: Dušan Milijić
