Mit Džoni Štulić: Zašto ćuti glas koji je nosio poklič i kako je frontmen Azre doživeo svoj najveći životni poraz

„Pitaju me šta je obeležilo ovogodišnji Sajam knjiga. Uz sve priče o nagradama, jubilarnim izdanjima, sabranim delima i ostalom što čini našu kulturu izuzetno agilnom i pokazuje da stvari i dalje nekako funkcionišu, meni se čini da je Sajam, u stvari, obeležio Dožni Štulić. Da Egipćani nisu počasni gosti umesto Nefertiti i hijeroglifa ‘ladno bi se mogao pojaviti logo grupe 'Azra' jer su knjige o Džoniju i 'Azri' preplavile Sajam“, ovim rečima je podvukao crtu dan pred zvanično zatvaranje 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga Vule Žurić, urednik programa sajma i moderator tribine „Stoj, Džoni, stoj, ili još nekoliko reči o Branimiru Štulić“.


 
Iako je, prema njegovim rečima, sajam ove godine bio bogat novim knjigama i foto-monografijama o Štuliću i „Azri“, povod za tribinu bio je razgovor o knjizi „Između krajnosti“ (Laguna) Ivana Ivačkovića.
 
Razmatrajući kontekst iz kojeg je Džoni iznikao, Dušan Pavlović, profesor na Fakultetu političkih nauka i osnivač benda „Vampiri“, naveo je da je to bilo vreme treće komunističke generacije. Oni koji su izneli revoluciju 1945. bili su pred penzijom, sledeća generacija koja je tražila drugačije političke i kulturne svetonazore dala je šezdesetih prve rok bendove koji su se „ugledali na zapadni svet ali se nisu mnogo bavili politikom“, a onda je treća generacija polovinom sedamdesetih donela veliku političku i socijalnu svest i naboj.

„To su bili bendovi poput 'Prljavog kazališta', 'Haustora', 'Azre', kasnije 'Idola' i 'Šarla akrobate' koji su hteli da kažu: 'Mi želimo nešto drugačije'. U onakvom sistemu nije bilo moguće da napravite političku stranku pa kandidujete svoje ideje na izborima, već ste ih plasirali u nekakav kulturni proizvod. Džoni je deo tog miljea. On je bio najvažniji autor u rokenrolu po značajnosti i uticaju u smislu uobličavanja ideje šta se, zapravo, želi i zašto ovo nije dobro. On je od svih najbolje uspevao da oslika taj trenutak. Preuzeo je na sebe ogromnu odgovornost, pošto je sam u jednom trenutku prihvatio da bude glasnogovornik, a sebe je nazivao revolucionarem. Taj profil kulminirao je pločom 'Ravno do dna' (1982) gde u njegovom glasu vidite poklič, poziv ljudima da razmišljaju svojom glavom, da se osveste, da gledaju na život realnim očima. Kako Ivan piše, mislim potpuno tačno, to je sve trajalo do izlaska ploče 'Krivo srastanje' (1984). Slažem se to je strašno potcenjena ploča, a možda je najbolje odsvirana u smislu poezije koja nije nužno politička. Zaista morate da slušate tekstove i dobro razmišljate šta hoće njima da se kaže. Sve što je došlo nakon toga bio je veliki pad, najviše u smislu tekstualne orijentacije koja se potpuno izgubila i više nije prenosila nikakvu poruku. Šteta, ali je to normalno. Rok je muzika mlađih ljudi, kako starite tako je sve teže da održavate dobar nivo“, konstatovao je Dušan Pavlović.
 
Nele Karajlić je dodao da je prva ozbiljna društvena i politička angažovanost u tekstovima u jugoslovenskom rokenrolu došla onog momenta kada je drug Tito umro.

„Rokenrol je, bez ikakve sumnje – niko me više ne može uveriti u suprotno – bio projekat Saveza komunista, odnosno neke službe da se dâ deci da sviraju. Ne samo što će zbog toga imati neku svoju društvenu aktivnost, nego i zbog toga što je rokenrol sam po sebi leva orijentacija pa je i prirodno da u zemlji koja ima socijalističko samoupravljanje kao sistem rok bude nešto što je dozvoljeno. Drug Tito je to dobro znao. A pustio je rok i zbog toga da pokaže Zapadu da mi nismo Bugarska i Rumunija. Problem je bio što smo mi jako talentovani. Da nismo, ne bi naša rok i pop kultura sedamdesetih i osamdesetih došla do tog nivoa. Taj talenat i naša fascinacija i fantastična veza sa poezijom bila je nešto protiv čega nijedna služba nije mogla da se bori“, ocenio je Karajlić.
 
„Navala bendova koji su ‘79. i ‘80. počeli da pevaju žestoko i aktivno o društvenoj stvarnosti bila je 'nenormalna', kao da je neko otčepio rupu koja je držala ogromnu silinu vode i to se raspršilo po celoj Jugoslaviji i našoj generaciji toliko, da smo jednostavno bili omađijani tom muzikom koju smo zvali pank ili novi talas“, dodao je Nele. „Sve što su slušali pre toga, simfo rok, džez rok i slično, 'iste sekunde smo zaboravili', a ploče 'Tajma', 'Smaka' i 'Bijelog dugmeta' su postale prošlost“, naveo je on.
 
„Važna muzika se konačno pojavila u svom punom obliku. Jedino je Džoni bio potpuno autentičan i sadržajem i formom. Do 'Azre' sve su to bili oblici nekih bendova iz sveta koji su prebačeni i dobro imitirani na našem jeziku. 'Azra' je bila prvi bend koji je imao potpunu autentičnost, jasan stav koji nije bio pamflet. Džoni je o tome pričao kroz poeziju“, završio je svoju uvodnu reč Nele Karajlić.
 
„Koliko god da je pevao, posle 'Krivog srastanja' Štulić je zaćutao“, primetio je Vule Žurić. Njegova sudbina i njegov put su se nakon jedne hiperprodukcije pretvorile u ćutanje i dobrovoljno izgnanstvo. S druge strane, njegove prethodne pesme i ime „Azre“ odjekuju i dan-danas „i to se pretvara u jedan mit koji je, opet, sam po sebi, fenomen“.
 
Ivan Ivačković napomenuo je da je Džoni napustio Jugoslaviju pre njenog sloma i da se njegov odlazak više ticao ličnih razloga nego slutnji da će zemlja propasti.

„Tokom njegovog boravka tamo, a našeg sloma ovde, počeo je da raste mit o Džoniju Štuliću koji je, po mom mišljenju, ujedno štetan, komičan i strašan. Doživeo je ono čega se užasavao tokom svoje karijere – da ga podržavaju oni čije je ponašanje u potpunom neskladu sa najvažnijom porukom Džonija Štulića s početka osamdesetih: da ljudi moraju da misle svojom a ne tuđom glavom, kritički, da se treba držati činjenica. To je jedan od njegovih životnih poraza. Zato je njegova ćutnja sve dublja, zato je njegovo povlačenje sve uočljivije, jer je takva i njegova razočaranost. Zato taj mit, budući da je Džoni tamo gde jeste, i dalje jača“, konstatovao je Ivačković.
 
Nele Karajlić priznao je da nije mnogo razmišljao o razlogu Džonijevog odlaska sa scene, ali je pokušao da ga obrazloži iz sebi najbližeg ugla, ugla jednog frontmena:

„Postoje dve vrste dobrih pevača: sveci i dvorske lude. Svetac je onaj koji samim svojim postojanjem na sceni dovoljno govori, nije mu neophodan nijedan dodatni scenski efekat da kaže to što ima a da ga vi ne gledate zaslepljeni njegovom pojavom. To je Lenard Koen i to je Džoni Štulić. Dvorske lude koriste razne scenske efekte i pokušavaju da dođu do vaše pažnje, da vam prenesu svoju energiju svim i svačim. To je Mik Džeger. Ili dr Nele Karajlić. Druga podela je na one koji izlaze na scenu kao na svoje radno mesto i one koji izlaze na scenu kao da im je to poslednji koncert u životu.

Džoni je neko ko je svilene duše, vrlo osećajan čovek, a koga je istorija izbacila da bude komandant parade. Znam da ta njegova sofisticirana duša, sakrivena iza neke arogantne za*ebane linije koju on u sebi nosi, nije mogla to da izdrži. Nemoguće je da imate onakav koncert kakav ste imali 1980. na Hvaru (nešto najuzbudljivije što sam video u svom životu) a da posle toga ne prsnete.

Nema tog igrača na planeti koji ima tu vrstu psihofizičke konstitucije da može da na kraju izađe kao pobednik sa svim ovim nevoljama. Ja sam prs’o jer nisam znao da držim 100-150 koncerata godišnje i da mi se ništa ne dogodi. Mene je udario infarkt, a Džonija je udarilo nešto u glavu i ja ga u potpunosti razumem. I da sam na njegovom mestu, verovatno bih uradio isto.

On sad ne može da izdrži da je van igre, što je logično jer je čovek napravio jedan toliko temeljan trag iza sebe. Da se ne lažemo, on je jedan od najvećih pesnika na ovom jeziku ikada.

'Sto pedeset ruža i djelić tvog sna / marširalo je sinoć bez prestanka / dao sam svoj najbolji grad / padali su uz put / oznojeni šampioni ugašenih pogleda / dolazim ti kao fantom slobode / i zato pokaži što znaš / dolazim ti kao fantom slobode / da te vodim ravno do dna'. Posle ovih stihova svaka priča o njegovim odlukama i ovom ili onom gubi svaki smisao. On ima pravo na to, ima pravo čak i da se petlja u naše živote optužujući sve nas da se grebemo o njegov sjaj, ima na sve pravo jer je ostavio te stihove i nešto što će ostati stotinama godina. U to sam uveren“, zaključio je Karajlić.

Autor: Miona Kovačević
Izvor: Blic/Dodatak POP&Kultura
Foto: Dejan Gaćeša