Mislite da imate dobru memoriju? Razmislite još jednom.

U mojoj knjizi „Sećanje je mađioničar“ govorim o mnogobrojnim načinima na koje naše uspomene mogu da nas iznevere i zašto mi možda i nismo oni koji mislimo da jesmo. Kako bih objasnila ovu teoriju, u ovom tekstu iznosim deo koncepata koje knjiga u istražuje potpunosti.

Možete li da verujete svom pamćenju?

Zamislite ovo: nalazite se u sobi punoj stranaca i idete unaokolo predstavljajući se svima. Vi kažete svoje ime desetini ljudi i oni vama kažu svoja. Koliko novih imena ćete zapamtiti? Ili, još važnije, koliko ćete ovih imena pogrešno zapamtiti? Možda ćete osobu koju ste tek upoznati nazvati Džon umesto Džek. Ovakve stvari se uvek dešavaju.

Sada da uvećamo situaciju. Razgovarate sa bliskim prijateljem i otkrivate mu nešto važno, možda čak i traumatično. Možete, na primer, da mu kažete da ste prisustvovali terorističkom napadu u Parizu 2015. godine. Ali, kako možete da budete sigurni da je vaše pamćenje ispravno?

Kao i većina ljudi, i vi smatrate da je to što ste zaboravili nečije ime potpuno drugačije od toga što ste pogrešno zapamtili neki važan životni događaj. Smatrate da nikada ne biste mogli da zaboravite #JeSuisParis, i da ćete uvek pamtiti takve grozote.

Sigurno su to isto mislili i očevici londonskog bombardovanja ili atentata na Kenedija. Međutim, kada se sprovedu naučni eksperimenti, koji se odnose na tu vrstu pamćenja, otkrivamo da mnogi ljudi prave velike greške prisećajući se velikih ličnih ili istorijskih događaja kojima su prisustvovali. Te greške su mnogo više od običnih previda.

Sigurni u greške

Isto kao što možemo lako da zamenimo ime Džon imenom Džek a da to i ne primetimo, podjednako lako možemo da zamenimo detalje mnogo važnijih događaja u našem pamćenju, a da to i ne primetimo. Može nam se dogoditi da se setimo da smo videli ili radili neke stvari koje se nikada nisu dogodile. Ono što je nezgodno je to što u našem umu te greške izgledaju potpuno stvarno kao i one stvari koje su se zaista i dogodile. Ove greške u sećanju se zovu „lažna sećanja“ i one su predmet izučavanja velikog broja studija širom sveta.

Prema nauci o lažnim sećanjima, o čemu sam detaljno pisala u svojoj knjizi, sva naša sećanja, čak i ona nama najdraža, podložna su kvarenju i distorziji. Čak i sada, kada biste pokušali da se setite šta se tačno dogodilo za vreme napada u Parizu, verovatno biste pogrešili oko nekih važnih detalja. Kada bih vam isto pitanje postavila za dvadeset godina, vaše greške bi, gotovo sigurno, bile još i gore. Istraživanje pokazuje da, uprkos eroziji sećanja, veoma je verovatno da ćete biti tvrdoglavo samouvereni u tačnost vašeg pamćenja. Kako naša sećanja blede, mi postajemo sigurni u naše greške.

Da stvari budu gore, neki ljudi mogu da otmu ovaj proces. Kada kažem da ljudi mogu da nam otmu sećanja, mislim na to da mogu da nas ubede da se sećamo stvari koje se nisu desile nama ili se nisu desile uopšte.

Loša terapija

Lažna sećanja mogu prouzrokovati članovi porodice, taktike intervjuisanja u policiji, ili terapeutsko okruženje. Neki popularni psihološki tretmani, poput psihoanalize i regresivne terapije, posebno su problematični.

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka došlo je do erupcije „satanske panike“ jer su terapeuti sa terapija slali pacijente kući sa sećanjima na strašne stvari, kao što je seksualno zlostavljanje dece. Terapeuti su, ne razumejući u potpunosti koliko je naše pamćenje fleksibilno, mislili da su otkrili prave traumatične događaje koji bi mogli da objasne mentalne probleme koji pogađaju njihove pacijente.

Međutim, kako se kasnije pokazalo, mnogi terapeuti su, nenamerno, usadili lažna sećanja svojim pacijentima. Terapeuti su koristili problematičnu mešavinu pretpostavki vezanih za prošlost njihovih klijenata (mora da postoji trauma koja bi objasnila psihozu) i vežbi mašte, prilikom kojih bi zamolili pacijente da zamisle kako bi to bilo da su zlostavljani. Ako bi se ovako nešto ponavljalo nekoliko nedelja, a terapeuti pritom uporno naglašavali neki detalj koji su pacijenti stvorili, ovakva sećanja bi mogla da postanu čudovišna.

Iste tehnike koje dozvoljavaju terapeutima da nam usade lažna sećanja važe i za naše prijatelje, članove porodice i policiju. Vrlo brzo i nesvesno možete pomešati plod mašte sa pravim sećanjem.

Treba da budemo veoma obazrivi kada ljudi žele da nas ubede u svoje verzije stvarnosti. Ukoliko nismo pažljivi, njihova verzija stvarnosti lako može da postane naša.

Hakovanje sećanja

Iako su neka lažna sećanja stvorena nenamerno, neka druga su ipak namerna. One koji se namerno igraju sa našim sećanjima volim da zovem „hakeri sećanja“.

Ja sam jedan od tih hakera sećanja. Nedavno sam sprovela studiju koja ovo objašnjava, a koja je objavljena u naučnom žurnalu „Psychological Science“. Kroz seriju od tri intervjua, moji pacijenti su počeli da veruju da su iskusili veoma emotivne događaje koji se nikada nisu dogodili.

Koristeći magičnu mešavinu pogrešnih informacija, mašte i ponavljanja, rezultati su pokazali da je 70% mojih ispitanika imalo sećanje na to da su počinili neki zločin, a 77% je stvorilo sećanja druge vrste na veoma emotivne događaje.

Pored toga što mi je veliki broj pacijenata ispričao detalje vezane za ta sećanja, ispostavilo se da su ti detalji uključivali i više čula. Učesnici su govorili o tome kako su mogli da vide, čuju, namirišu, osete ili čak osete ukus u tim sećanjima. Moj uzorak je bio sastavljen od mladih ljudi koji nisu imali primetne intelektualne nedostatke ili mentalne bolesti. Čak su i njihova merenja ličnosti bila normalna.

Meni, kao i drugim istraživačima koji su se bavili sličnim radom, ovo govori da se, u odgovarajućim uslovima, veoma detaljna lažna sećanja važnih događaja u životu mogu stvoriti kod bilo koga.

O tome šta znači biti čovek

Bilo da se vaša sećanja pomešaju sama od sebe, kao kada pomešate imena ili detalje istorijskih događaja, ili da se neko igra vašim pamćenjem, izgleda da su vaša sećanja samo iluzija.

Ali ako mislite da ova izjava zvuči mračno, onda me niste razumeli. Ja smatram da je ta fleksibilna i kreativna gomila moždanih ćelija koja predstavlja osnov našeg pamćenja nešto najlepše što posedujemo. Njena plastičnost znači da možemo apstraktno da razmišljamo, praveći asocijacije između stvari koje se u životu nisu dogodile i dozvoljava nam da rešavamo slagalice razmišljajući o mogućim rešenjima.

Bez fleksibilnosti u našem pamćenju, ne bismo mogli ništa novo da naučimo i imali bismo samo stara sećanja. Umesto toga, imamo sposobnost da ponovo beležimo informacije kada naiđu bolje informacije. Redovno možemo da apdejtujemo baze svog pamćenja. Možemo da učimo iz svojih grešaka.

Savetujem vam da prigrlite svoje nespretno, krhko pamćenje, puno grešaka. Ukoliko želite da saznate više o lažnom sećanju, uključujući i to kako društvene mreže utiču na naše pamćenje, zašto tajni agenti moraju da treniraju pamćenje i šta možete da uradite kako biste izbegli greške u pamćenju, onda pročitajte moju knjigu „Sećanje je mađioničar“.
 
Izvor:  blogs.scientificamerican.com