Miro Vuksanović: Naša baština je svetska vrednost, samo treba da je pažljivo čuvamo

„Ljudi koji ne čitaju misle da se knjige pišu kao što se spremaju drva za zimu.“ Tako glasi samo jedan od više stotina zapisa iz knjige „Nikad dosta života: Danonoćni zapisi“ književnika i akademika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Mira Vuksanovića.

Ova knjiga, koja je krajem aprila objavljena u izdanju Lagune, puna je komentara, izreka, kratkih priča i eseja, pesama u prozi, sećanja i raznih osvrta. Vuksanović u intervjuu za Kurir kaže da sadašnje vreme nije naklonjeno velikim po obimu romanima, jer ni pisac ni čitalac nemaju vremena, ali to, kako ističe, ne znači da u malim zapisima nema uzbudljivih sudbina i likova.

Knjiga se, kako ste kazali, može čitati redom i na preskok, unapred i unazad, sve je podešeno savremenom čitaocu i brzini u kojoj smo. Da li je to podilaženje savremenim čitaocima? Da li je u svetskoj književnosti prošlo vreme velikih romana?

Da, fragment je moj način književnog kazivanja, i to sam primenio u nekoliko svojih knjiga, i onim koje su najpoznatije, u azbučnim romanima o rečima. Ti kratki spisi mogu da stoje posebno kao što mogu da se ulančavaju. Nema u njima „podilaženja“ čitaocima, jer ne mislim na njih dok pišem. Glavni mi je pritom zadatak da govorim sebi, da razumem sebe i da ostavim trag o onome što mi se dopada, na način koji mi trenutno odgovara. Svaki čovek ima potrebu da nešto saopšti drugima, a pisac ima privilegiju da svoja kazivanja ostavlja u knjigama. Sadašnje vreme nije naklonjeno velikim po obimu romanima, jer ni pisac ni čitalac nemaju vremena, žive u stisci i otimanju, utrkuju se sa sobom i sa drugima. Ali to ne znači da u malim zapisima nema uzbudljivih sudbina i likova. Može i jedna dobro postavljena reč da označi celog čoveka. To zavisi od čitanja. Čitanje je možda važnije od pisanja. Čitanje može da se umnožava, a pisanje je posao jednog čoveka.

Ako je tačna izreka da je pisac uspeo u svom poslu ukoliko su mu to priznali najbliži srodnici, kao što je tačno i to da srodnici priznanje piscu odaju među poslednjima ili nikada – da li ste vi uspeli u svom poslu?

Odgovor bi ličio na prijavljivanje najbližih, ali ne znam pisca kome se njegovi ukućani dive. Oni znaju o piscu sve, i to sve biva smetnja. Srodnost je neprijatelj čitanja. Knjiga je rod samo sebi i svom piscu. Ostali su povremeni gosti. Dođu, vide i odu. Rođaci su uvek tu. U tome se nazire suština.

Početak vaših zapisa poklapa se s početkom pandemije virusa korona. Mi, evo, intervju radimo nekoliko dana nakon što je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ukinula globalnu vanrednu zdravstvenu situaciju zbog kovida 19. Šta je svet naučio tokom trogodišnje pandemije, mislite li da smo izvukli neke pouke? Je li zaista „virus korona porazio i čoveka i svetsku nauku“?

Korona je otvorila istinu da je čovek zapravo sâm sa sobom, da su države same, da su savezi država skupljanje interesa, da nema niko između nevolje i čoveka. Jedno nevidljivo stvorenjce zatvorilo je i porazilo ceo svet. Pred koronom su klonuli moćnici koji galame da im niko ništa ne može. Naučili smo, takođe, da nauka ne može da uspostavlja red u prirodi i, ako to čini, remeti ravnotežu koja je svet stvorila. Nisu mere i zatvaranja pobedili koronu. Ona je postala deo nas i nastavlja svoj posao dok ne dođe neka njena naslednica. Oprez je dobar lek, uvek, sa koronom i bez nje. Za početak bi trebalo zaustaviti veliki „izvoz“ lekara i svih mladih školovanih ljudi.



Zanimljiva je vaša teza da neki narodi u nacionalnu istoriju upisuju sve što se ikada dešavalo na teritoriji njihove države, jer tako hoće da je njihova civilizacija što duža i impresivnija, dok drugi narodi ne umeju da idu daleko u prošlost i ne zanima ih tradicija već za njih sve počinje od trenutka kad su stekli prvu imovinu, a ima pak i naroda koji oponašaju i jedne i druge, tumaraju i gube se, nemajući svest o sebi i vrednostima koje su stvorili. U kojoj grupi je srpski narod?

Odgovor bi mogao da bude precizan tek onog dana kada srpski narod bude jedinstven po osobinama, po odnosu prema svojoj tradiciji i svakom dobu. Nije potrebno nikoga ubeđivati da Srbi deluju, misle i govore istovremeno po različitim načelima, uvek u sukobima i nesporazumima. Srbi su narod u slojevima koji se sudaraju i ne razumeju. Uostalom, ne postoje drukčije nacije, ali neke od njih nađu nešto svima zajedničko i oko toga se okupljaju. Kod nas nema takvog dogovora, jer ne umemo da saslušamo mišljenje drugih. Navikli smo da upadamo u reč čim neko počne da govori. A kada je reč o našem odnosu prema prošlosti, dovoljno je reći da još ne znamo koliko je Srba poginulo u dvadesetom veku, jedinom sa dva svetska rata, jedinom koji je otvorio sadašnju uzburkanu civilizaciju. Takmičimo se u brojevima i svađamo oko zbira žrtava. Tako sami sebe u naivne narode ubrajamo i pomažemo onima koji nam ne čine dobro. Glasni istoričari i političari su vođe u takvim nesporazumima, a mi smo njihova poslušna pratnja. Glavni cilj bi trebalo da nam bude: čuvanje najboljeg iz tradicije i stvaranje dobre tradicije u nastavcima. Sve nam je dato. Naša baština je svetska vrednost. Samo treba da je pažljivo čuvamo.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Boban Karović
Izvor: kurir.rs