Mirjana Mitrović, intervju: Kako je vera pobedila moćno carstvo Rima

U najnovijoj knjizi „Helena ili o nemiru“ (Laguna, 2017) Mirjana Mitrović bavi se životom Helene (oko 249-329), majke rimskog cara Konstantina Velikog, koja je tri decenije živela na tlu današnje Srbije, a pred kraj života, prema predanju, pronašla Časni krst na koji je bio razapet Isus Hrist.

Knjiga je nedavno dobila nagradu „Biljana Jovanović“ Srpskog književnog društva.

„Ovo mi je treća knjiga u kojoj se bavim istorijom našeg tla s kraja trećeg i početka četvrtog veka. Bila sam vrlo iznenađena kada sam saznala koliko je naše tlo bilo važno u tom periodu kraja Rimskog carstva. Ta saznanja mi je u jednom od svojih poslednjih intervjua preneo prof. Dragoslav Srejović. Sa toliko strasti je pričao o tome da ja na to više nisam mogla da zaboravim. I onda sam krenula sama da istražujem, da obilazim lokalitete...“, ovako počinje svoju priču Mirjana Mitrović.

Posle knjiga „Mesečari iz Magruma“ (Laguna, 2009) o Juliji Mas, ženi vojnog zapovednika Kornusa Masa i „Emilija Leta“ (Laguna, 2010) o supruzi rimskog vojskovođe Galerija Maksimijana, spisateljica je htela da izađe iz svega toga, ali se nekako nametalo da se ispriča i priča o Heleni kojom se taj turbulentni period od nekih pedesetak godina zaokružuje.

„Tu se u osnovi radi o burnim vremenima u kojima se dešavaju radikalne promene a da pri tom mi s početka nismo baš ni svesni koliko su radikalne. U tom dalekom periodu ja sam prepoznala i iskustvo svoje generacije. Rimski svet nije bio svestan koliko je radikalna promena bila ona koju donosi hrišćanstvo, kao što ni mi od početka nismo bili svesni tehnološke revolucije koja će radikalno promeniti svet, zabavljeni ratovima i tranzicijom i svim što smo doživeli. Tu negde vidim paralelu sa Heleninim svetom“, objašnjava autorka.

U osnovi romana je, međutim, sudbina pojedinca, ističe ona, citirajući Crnjanskog koji je za „Seobe“ govorio da to nije istorijski već roman o čoveku koji stari i kome je žena dosadila a onda to ima svoje posledice na ceo nacion. Na sličan način „Helena“ je priča o samohranoj majci u tim burnim vremenima koja ne pristaje da bude žrtva, koja se uprkos svim tim turbulencijama bori ne samo za opstanak, „što je prvo, nužno i možda najteže i najmučnije“, nego za to da ostane autentična osoba koja ima ispunjen život u različitim segmentima.

Autorki nije bilo toliko teško da se poistoveti sa ženama toga vremena.  

„Često mislimo da stvari počinju od nas i da su se mnogo promenile. Jesu tehnološki i jesmo mi u nekoj emancipaciji možda i napravili korak napred, mada to ne ide pravolinijski... U tom periodu u rimskom svetu nastaje kraj jedne civilizacije, kada pucaju okoštali sistemi i žene drže Rim, drže malu privredu. One već stotinak godina mogu da nasleđuju i budu vlasnice, one su u velikoj meri iznele i sačuvale rano hrišćanstvo u vreme progona, pre Milanskog edikta i Konstantinove amnestije. Žene nisu pasivni činioci. Na kraju krajeva, o tome govori i Helenina biografija. O njoj nema tako mnogo podataka ali znamo da je bila maloazijska Grkinja iz Drapenauma gde je upoznala mladog oficira iz Naisa, Konstancija Hlora. Kad je prekomandovan rekao joj je: 'Dođi u Niš' i ona je to učinila“, ističe Mitrovićeva.

U knjizi se navodi da je Helena bila vlasnica gostionice u Nišu. Koliko je od podataka izmaštano a šta je zasnovano na istorijskim podacima, pitamo književnicu.

„U Helenino vreme hrišćanstvo nije bila jedina religija, naprotiv. I grčki i rimski pisci, filozofi i intelektualci bili su vrlo skeptični prema njoj i njenom poreklu, prema poreklu cara i pretpostavlja se da su neki od tih nezadovoljnih ljudi ostavili podatak da je bila krčmarica, želeći da kažu da je bila žena niskog porekla i lakog morala. Ali tada su postojale brojne krčmarice, pekarke, žene svih mogućih zanimanja... Ja nisam ništa konkretno pronašla, a mislim da ni nauka do sada nije potvrdila da li jeste ili nije to bila, (sumnjam da je to sada i moguće) ali letnjikovac u Medijani koji i danas možete da vidite, na mestu gde je Konstantin napravio svoju palatu i carski je ukrasio a svojoj majci hrišćanki napravio dve hrišćanske crkvice, to mesto i danas deluje impozantno. Nije imao drugog interesa sem što je bio lično i emotivno vezan za to mesto. To jeste bio porodični letnjikovac i porodično imanje, sve dalje je izvesna rekonstrukcija koja se meni činila logičnom. Kada se razvela, ostala je sama sa sinom pubertetlijom i bila bez prihoda. I šta sad da radi? Kada pregori taj prvi period depresije, stresa, preispitivanja sopstvenog života, onda mora da stavi u funkciju to što ima. Na osnovu onoga što sada postoji kao zaostavština, ona je taj letnjikovac sačuvala te sam ja tako došla do zaključka da je uradila ono što je uradila u knjizi: da se bori za svoju i egzistenciju svoga deteta“, objašnjava autorka.

Bez holivudskog spektakla

Priča o Časnom krstu - što je i dovelo do Heleninog uzdizanja u sveticu - nekako je opisana usput, bez igre na tu kartu, „holivudskog spektakla“, kako to Mirjana opisuje. Iako crkva Konstantinovu majku slavi kao Svetu Jelenu, Mirjana je ostavila njeno ime Helena jer govori o njoj kao stvarnoj, živoj ženi.

Nagrada

Nagradu „Bilјana Jovanović“ Srpsko književno društvo dodeljuje za prozno, dramsko ili pesničko delo, objavljeno prvi put. Ustanovlјena je 2005. godine u znak sećanja na književnicu i antiratnu aktivistkinju Biljanu Jovanović i radi afirmacije književnih vrednosti koje su bile deo njenog autentičnog književnog govora - modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih.
 
Autor: Miona Kovačević
Izvor: blic.rs