Mirjana Đurđević: Nisu nam potrebni spoljni neprijatelji, umemo mi sve i sami

Beograd je kraj Drugog svetskog rata dočekao razrušen i unakažen bombardovanjima, što nemačkim 1941, što savezničkim 1944. Danas je unakažen gradnjom, što divljom što divljačkom. Dakle, nama nisu obavezno potrebni spoljni neprijatelji, umemo mi sve i sami.



Kazala je to književnica Mirjana Đurđević u razgovoru za Glas Srpske govoreći o novom romanu „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ koji se bavi Beogradom nakon Drugog svjetskog rata, a u tim redovima nailazimo na brojne zanimljive likove, ali i na priču o Rezoluciji Informbiroa, o Golom otoku i o još mnogo toga.

„’Moj’ Beograd koji dobro pamtim, negde od početka šezdesetih, nestaje. Najbolje pamtim sedamdesete, kada se puno i pametno gradilo. Osamdesetih sam već radila u Urbanističkom zavodu i svedočila začecima onoga što danas nazivamo ‘investitorski urbanizam’ u najgorem smislu te reči. Tada je to još bilo naivno, ali meni već previše, iz tog doba potiču moje profesionalne frustracije koje su završile prelaskom u prosvetu, a kasnije u romanu ‘Jacuzzi u liftu’. Interesantno, taj roman se po ko zna koji put ponavlja uživo kako u Beogradu padne neka jača kiša“, dodala je ona.

Mica Đurđević u Vašem novom romanu „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ živi u doba nakon Drugog svjetskog rata u Beogradu. Zašto ste se baš opredijelili za ovaj istorijski period? Znamo da o njemu nije mnogo pisano, ali šta Vas je privuklo tim godinama srpske istorijske i političke scene?

„Mica…“ je nekakva vrsta nastavka romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ napisanog pre 13 godina. Zbog toga je ovde epilog „Kaje“ ponovljen kao prolog – da podseti stare čitaoce gde smo Micu ostavili 1946, a uputi nove u Micinu predistoriju. Taj period neposredno posle oslobođenja odista nije našao mesto u savremenoj književnosti, osim u tragovima, kod Selenića i Velmar-Jankovićeve, a mene je oduvek intrigirao. Iskreno, i zaželela sam se Mice. Ima doduše mnogo romana koji se bave IB, ali su svi ideološki obojeni, ovako ili onako. Za mene to nije istinska slika života u jednom vremenu, iz njih se ne može ništa naučiti o privatnom životu tihe i ogromne većine ljudi za koje su i posledice ratnih razaranja i nagla i neočekivana promena društvenog poretka bile manje-više sporedna tema. Glavna je bila kako preživeti i snaći se u novim okolnostima. Utoliko mi je istraživanje za ovaj roman bilo najteže do sada. Objektivnih pisanih izvora nema, kao ni „živih jezika“, očito sam se kasno setila da pišem o tome. Štampu sam čitala između redova, prisećala se ponečega što su mi babe i dede pričale, čitala „Službene glasnike“, zakone, propise… I negde ostala pomalo nezadovoljna time koliko sam saznala.

Da li je odvratni Britanac iz naslova možda metafora za odnos Velike Britanije prema Srbiji ili je aluzija na nešto drugo?

Nije mi to bila namera, ali, u pravu ste, roman se može i tako čitati. Nismo baš imali sreće sa Englezima. S druge strane, ne znam ko je sa njima imao sreće. Moj junak Lorens Darel, u tom času samo nižerazredni diplomata, a tek budući veliki pisac, odista je iz dubine duše mrzeo Beograd i Beograđane. O tome svedoče brojna pisma koja je slao prijateljima, tako da se njegov fikcionalni lik može čitati i kao neka moja mala privatna i zakasnela osveta. Čak mi ni to nije bila namera. Prosto, našao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dešava se to u životu, pa može i u romanima.

Zanimljivo je kako nam knjige omogućavaju putovanje kroz vrijeme. Ponekad nam se učini da smo neke stvari koje nam se dešavaju već nekad ranije doživjeli. Kako posmatrate protok vremena i to da nam se mnogi događaji ponavljaju?

Pošto me „protok vremena“ već i lično dotiče, previše mi je doživljene istorije za samo jedan život, mogu samo da zaključim da je naša civilizacija prilično glupa i nadobudna jer nije savladala veštinu da na greškama uči. Koliko god tehnologija napredovala, ljudski rod nazaduje dotle da se već gađa i ubija virtuelnim kamenim sekirama. O pravim i da ne govorimo.



S obzirom na to da živimo u vrijeme burnih dešavanja na političkoj sceni, jeste li razmišljali da napišete knjigu smještenu u noviju istoriju? Ili je možda postupak smještanja likova u prošlost slika onog što nam se dešava u sadašnjosti?

Svaki od mojih romana sa detektivkom Harijetom smešten je u poslednjih dvadeset godina i bavi se nekim od društvenih problema koji me je doticao ili iritirao u vreme kada sam ga pisala. Korupcija u zdravstvu, javašluk u upravljanju urbanom infrastrukturom, potraga za ratnim zločincima… da ne nabrajam. Danas je sve to pretvoreno u jedan ogroman, sveobuhvatan problem u kome se više ne zna ko pije, a ko plaća, sve da sam stoglava aždaja ne bi mi uspelo da ga složim u jednu suvislu priču. Zato je se ne dotičem, samo je trpim, kao i svi ostali.

Kako gledate na žanr krimića u današnjoj književnosti i kako posmatrate njegovu popularnost u svim vremenima?

Po teoriji, krimići imaju najveću popularnost u sredinama u kojima je pravda dostižna. Pisac je razotkrio zločinca pomoću detektiva, policije, dobrih momaka i devojaka svake vrste, pa čitalac koji se bavi postavljenom zagonetkom na kraju oseća olakšanje i zadovoljstvo. I sama sam kao vrlo mlada puno čitala krimiće, zabavljala se i verovala da je pravda dostižna. Odavno ih uopšte ne čitam, glupi su mi i dosadni. A za mene se često govorilo, i govori, da pišem krimiće. Valjda zbog detektivke Harijete, koja je to uistinu bila samo u prvom romanu „Ubistvo u Akademiji nauka“. Raznim smo se zločinima i „zločinima“ bavile ona i ja, ali nikada nismo stigle do razrešenja iz pravih krimića – zločinac je raskrinkan i dobiće pravičnu kaznu. Radi se, dakle, o nekakvom „hiperrealizmu“ vezanom za naše područje, a ne o klasičnom krimiću. Ovde svi znamo i ko su lopovi, i ko su ubice, silovatelji, secikese… ali katarza izostaje. Iskreno, ne znam koliki su tiraži krimića kod nas. Ukoliko su zaista vrlo popularni, verovatno još ima naivnih ljudi.

Liječi li humor rane našeg doba?

Mojim čitaocima izgleda da pomaže, inače ih valjda ne bih imala. Uostalom, ne umem drukčije nego da se smejem. Da sam skroz ozbiljna, do sada bih sto puta pukla od muke.

Autor: Ilijana Božić
Izvor: Glas Srpske