Mirjana Bobić Mojsilović – Ples sa muzama

Najlepši dani u životu jednog pisca su oni u kojima im knjiga ne dopušta da ustanu od stola, jer uz pisanje se raste, uči, živi i prašta, priča nam Mirjana Bobić Mojsilović u pauzi rada na novom romanu.

Romani Lagunine bestseler autorke Mirjane Bobić Mojsilović čitaocima su uteha i nada, nude im smeh i suze (one katarzične, naravno), ljubav i sreću. Dok čitamo još aktuelnu knjigu „Ono sve što znaš o meni“ i podsećamo se „Azbuke mog života“ i „Muške azbuke“, po kojima rediteljka Jelena Bajić Jočić snima seriju „Azbuka našeg života“, željno iščekujemo i novi roman, koji će, kao i svi prethodni, nastati iz autorkine duboke unutrašnje potrebe, zadovoljstva i ubeđenja, jer su to ključni činioci njenog stvaralačkog putovanja.

Šta za Vas kao pisca znači snimanje serije „Azbuka našeg života“?

Ideja rediteljke Jelene Bajić Jočić bila je da od oba romana napravi seriju, i to je bio jedan veoma težak i ozbiljan zadatak, ne samo zato što su u pitanju dve verzije jednog života, jednog braka i jednog raspada porodice, nego i zato što je struktura mojih romana komplikovana; imamo pojmovnik, azbuku, dva prva lica jednine. Ali na kraju, uz njeno pametno vođstvo, scenaristi su napisali sjajan scenario i mislim da to može da bude jedna moderna savremena serija sa pričom koja se tiče svih nas. Malo sam strepela u početku, ali kada se ekranizuje već postojeće delo, pisac može da bude miran zbog činjenice da su romani objavljeni – u principu više muke stvara onome ko ih ekranizuje. Jer svi onda mogu da prave poređenje između onoga što je originalno i onoga što je ekranizovano. Ali Jelena je to fenomenalno uradila i mislim da će i gledaoci biti zadovoljni i da će voleti seriju. Mnogo sam srećna zbog „Azbuke naših života“.

Dobili ste zanimljivu rolu psihoterapeutkinje kod koje dolazi glavna junakinja. Kako ste pristupili tom zadatku?

Dobila sam jedan mali „kameo“, odigrala sam psihoterapeutkinju svojoj glavnoj junakinji. Bilo je uzbudljivo upravo zato što pisac igra sebe i razgovara sa svojim književnim junakom koji je odjednom i bukvalno od krvi i mesa i sedi ispred vas.

Po Vašoj priči snima se i serija „Tajna vinove loze“. O kakvoj priči je reč i postoji li mogućnost da ta priča preraste u novi roman?

To sam radila na predlog Dejana Karaklajića. Reč je o potpuno drugačijoj vrsti serije. Ima 36 epizoda, i tu sam osmislila likove, njihove sudbine, i radnju – to jest priču, ali u zadatim okvirima. Ne verujem da će to biti novi roman, jer sam se, pišući 36 priča koje se nastavljaju jedna na drugu, nekako zasitila te teme, a u međuvremenu pišem nešto sasvim novo.

Koje priče su Vas podstakle na novi roman?

Postoje trenuci kada pomislite da ste skoro sve već rekli i da vam nijedna priča nije dovoljno zanimljiva da biste joj udahnuli književni život, da se oko nje trudite, da je proživite. A onda se desi neko malo čudo. Ona je sad došla sama, krhka, i nekako neugledna, kao Igoova Kozeta, i ščepala me za srce – dobra priča koja je u meni probudila sve važne teme koje me ionako zaokupljaju na nekom esejističkom nivou.

Uz Vaše ime stoji i sintagma „pisac bestselera“. Koliku to odgovornost nosi? Da li je teret kad počinjete sa pisanjem nove knjige ili i uopšte?

Odgovornost imam samo prema sebi. Želim da svaka moja sledeća knjiga bude drugačija od prethodne, zato se poigravam stilovima, temama, pristupom, i to jeste veliki zalogaj. Uz to, želim da bude bolja od prethodne. Zanimljivo, neke moje knjige koje su objavljene pre desetak godina tek sada nailaze na opšte odobravanje publike. To je u stvari najbolje za pisca. Da ga neprestano otkrivaju. To me čini, da se našalim, neprestano mladim piscem. Inače, Laguna uskoro reizdaje knjigu „Srce moje“, ljubavni roman o pisanju ljubavnog romana. Dobra priča. Na neki način, to je moja autobiografija.

U kojoj fazi pisanja ste najranjiviji i imate li i posle toliko napisanih knjiga nedoumice da li je pravac u kome idete sa pisanjem dobar ili nije?

Najranjivija sam kad se približavam stotoj strani teksta. To je već dosta obavljenog posla, a kraj se ne vidi. Uvek kriziram. Nikada nisam uspela da napišem ništa u jednom dahu. Krize služe da napravim distancu, da se preispitujem, da odem od priče i da se radujem kad joj se vratim, i kad me uhvati onaj divni stvaralački džez, da plešem s njom. Najlepši su oni dani kad mi knjiga ne dopušta da ustanem od stola. To se zove muzika, ples sa muzama.

Koja literatura je Vaš izbor?

Volim savremene pisce poput Uelbeka, ranijeg Begbedea, Elenu Ferante, Amanitija, Kurejšija. Ali najviše od svih romana volim „Ljubavnika“ Margerit Diras. To je roman koji sam mnogo puta pročitala. Genijalno je napisan, ali i genijalno preveden. Taj prevod Nade Bojić je takođe jedno veliko ozbiljno umetničko delo.

U izazovnim vremenima, kao što je ovo u kome sada živimo, ljudi se više okreću knjigama – u kojim su sve situacijama Vama bile spas?

Uvek kažem ovo: knjige su najbolji, najdelotvorniji, najkreativniji i najjeftiniji način da popravimo vlastite živote, bez obzira na to da li ih samo čitamo ili ih i pišemo. Mene su knjige uvek spasavale od očaja. Čovek koji čita ne samo da nikada ne može biti sam, nego nikada ne može biti jadan. A moje knjige omogućile su mi da kroz pisanje rastem, učim, živim i praštam.

Kada se u Vama rodila pesnikinja?

Pesnikinja je verovatno oduvek čučala u meni. Nemojmo zaboraviti da je u vreme kada je moja generacija rasla i počinjala da čita, krajem sedamdesetih i u osamdesetim godinama, poezija bila mnogo važna. Čitali smo je i učili napamet. Pitanje statusa je bilo – koga znaš napamet: Majakovskog, Crnjanskog, Prevera, Desanku, Branu Petrovića, Vesnu Parun, Adama Puslojića i tako dalje. Lenard Koen, Bob Dilan, Arsen Dedić. Posle i Balašević. Poezija se ne može pisati ako se ne čita. I jednog dana, to je samo krenulo iz mene. Zaprepašćujuće je koliko ljudi danas reaguje na moju poeziju – ne samo zato što je moja zbirka u Laguni već imala dva izdanja, što je za poeziju pravo čudo, nego koliko ljudi reaguje kad odrecitujem neku pesmu i postavim je na društvene mreže. Eto još jednog malog dokaza da je mržnja naporna, a da će se za lepim, plemenitim i uzvišenim svako od nas okrenuti.

Pesme iz zbirke „Obećao si mi“ pratili su vaši crteži. Na koji način inače Vaš spisateljski rad utiče na vaše slikarstvo, i obrnuto?

Mislim da je to sve – jedno. Moje pesme su slike. I moje slike su romani, priče. Nije zato čudno što sam ubeđena da će svi moji romani biti ekranizovani. A što se mojih slika tiče, s njima zaista najlakše putujem. Što se crteža tiče – to je bio izazov za mene, ne samo da ilustrujem svoju poeziju, nego i da se sa velikih formata i vrištećih boja svedem na parčence papira i liniju.

Da li je u današnjem svetu lako živeti i raditi isključivo iz duboke potrebe, zadovoljstva i ubeđenja?

Ništa nije lako. Lako je uvek ništa. Stvaranje je putovanje, i u tome je najveća radost. Ono kad krenete da radite nešto sa strašću, zanosom i strepnjom – to je osećaj nalik zaljubljivanju. Sve ostalo je kulačenje.

Svako ko je bar nakratko bio prisutan kad ste svoja dela predstavljali publici, odmah bi učio Vaš jedinstven dar da šarmirate publiku. A da li je vas lako šarmirati? Koji gestovi vama gode?

Volim humor, dobronamernost, vedrinu, velike gestove, srdačnost i životnu radost. Namršteni i cinični ljudi su uplašeni ljudi, i oni su naporni.

Šta Vas sve danas u Beogradu čini srećnom?

Srećnom me čini svaki detalj koji govori da neko misli o našem gradu, baka koja nauči unuče da papirić od sladoleda na baca na ulicu, muškatle na prozorima, prodavačice koje vam kažu „hvala“ i „dobar dan“, vozači koji vas propuste u saobraćaju. I, naravno, ono što imamo a čega nismo svesni – to što do našeg mora na obalama reka možemo i peške. Što u bilo kojoj šetnji možemo da sretnemo nekog koga znamo. Beograd je veliki mali grad i to je njegova jedinstvenost.
 
 
Serija „Azbuka našeg života“ biće karakteristična po inovativnom pristupu u umetničkoj naraciji i rediteljskom postupku. Glavne uloge igraju Aleksandra Janković i Jadran Malkovič.
Premijerno emitovanje serije planirano je za 2021. godinu.
 

Piše: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker