Mirjana Bobić Mojsilović o seksu, novcu, moći... i praznini!

Spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović objavila je novu knjigu „Muška azbuka“, svojevrstan nastavak čuvenog hita „Azbuka mog života“, ali iz muškog ugla. Zanimljivo je da se ova priča o muškom neverstvu i raspadu braka u prodaji pojavila baš na Dan žena u izdanju Lagune.

Mirjana za naš dodatak govori o tome šta ju je inspirisalo da pokuša da uđe u mušku glavu i iz te perspektive ispriča priču o svetu koji nas okružuje. Takođe, ona se osvrće i na popularne stereotipe kao što su aktuelni muško-ženski odnosi, kult mladosti, psihoterapija...

Kako ste došli na ideju da napišete „Mušku azbuku“, kao neku vrstu nastavka „Azbuke mog života“?

„Muška azbuka“ i jeste druga verzija te priče o braku i razvodu. Muška verzija bračne sage. Zanimalo me je da vidim kako izgleda priča iz potpuno suprotnog ugla - iz ugla muškarca koji napušta svoju ženu.

Da li je bio izazov za ženu pisca da počne da razmišlja muškom glavom, u stvari sa dve muške glave?

Da, to je bio izazov, pogotovo zato jer sam morala da ga odbranim, da razumem sve njegove dileme, sumnje, slabosti. Bila sam u koži muškarca koji ostavlja ženu posle dvadeset pet godina braka jer se zaljubio u mlađu i moderniju devojku. Nije li to priča koju nalazimo svuda unaokolo, na neki način, to je priča današnjice. Da, bio je to veliki izazov za pisca, mada ovo nije moj prvi muški roman. I „Glad“ je muška priča. Bilo je takođe zanimljivo napraviti tu razliku između ženskog rečnika i onoga što bi bile nasumične asocijacije muškarca.

Ima li i neke ironije u tome što se knjiga našla u prodaji baš za Dan žena?

Nema nikakve ironije, nego je u pitanju duboka veza. „Muška azbuka“ za Dan žena - idealna prilika da muškarci i žene jedni drugima poklone ovu priču koja je, pomalo, priča svih nas.

Jeste li imali neki konkretan uzor iz svoje okoline prilikom kreiranja Uroša, uspešnog srpskog poduzetnika sa propalim brakom iza sebe i ljubavnicom iz generacije milenijalaca?

To je, kao što sam rekla, opšte mesto današnjice. Kriza srednjih godina, strah od starenja, istine i laži, iluzija o „novom životu u kome će sve biti drugačije“, kultura samaca - ali, na kraju, zar se svi ne suočavamo sa težinom sopstvenih odluka?

Neki kažu da je lik Uroša zapravo kliše kad su muškarci u pitanju, da li ste namerno odabrali da glavni junak vaše knjige bude što bliže tom klišeu?

Život je kliše, takođe: rodimo se, koprcamo se i umiremo, to je kliše - a između toga postoji milijarda nijansi. Moj junak je tipičan samo na prvi pogled jer se razlikuje od većine - on se batrga između stvarnosti i onoga kako bi ona trebalo da izgleda, svestan je i jednog i drugog, on pokušava da razume svet sa kojim više ne uspeva tako dobro da drži korak, uronjen u modernost, iako je nostalgičan za starim dobrim vremenima.

Ima li istine u tome da neki muškarci ostaju u braku samo zato što se boje, da će poput Uroša, doći u situaciju da ih strefi „srčka“ a da uz njih neće biti nijedne žene da in spasi od fatalnog ishoda?

Možda je to istina, ali mog junaka ne guši to - guši ga vlastita neodlučnost.

Gledajući iz perspektive vaše knjige, da li uopšte u današnje vreme postoje srećni brakovi, odnosno da li je brak stvarno postao neodrživa forma (su)života?

Moj roman govori upravo suprotno. Govori dobro o braku, čak i kad govori o svim onim običnim nesavršenim trenucima stvarnosti. Kad malo bolje pogledate, Urošev brak je bio dobar sve do onog trenutka kad je pomislio, uz pomoć savremenog sistema vrednosti, da je brak dosadan i da je život negde drugde. Verujem da ima srećnih brakova - to su brakovi u kojima, šta god da se dešava, ljudi, kao u Balaševićevoj pesmi, ne daju nikom da im „tu tvrđavicu“ oduzme.

Šta zapravo žene mogu da „nauče“ o muškarcima iz „Muške azbuke“ a što već nisu znale i postoji li u knjizi neki magični sastojak koji će im pomoći da svoju vezu spasu od potopa?

Romani ne služe tome da se iz njih nešto nauči, pogotovo ne ono što već nismo znali. Ono što ne znamo, tražimo u nauci, na primer. Ili u novinama.

Erika Jong je davno još zapisala da muškarci žene doživljavaju samo kao „rupe“ za zadovoljenje svojih bioloških potreba. Da li se, po vama, nešto promenilo u poslednjih desetak godina, jesu li muškarci uspeli da se izdignu iznad svoje biologije?

Savremena kultura je šizofrena - sa jedne strane se promoviše takozvano oslobođenje žena, dok je sa druge strane celokupna potrošačka kultura usredsređena na telo. I muškarci i žene danas su žrtve. Telo, seks, novac, moć - sve ostalo je jedna velika kolektivna praznina, o čemu govori moj roman.

Svojevremeno ste pričali da vam je u jednom trenutku života odlazak kod psihoterapeuta bio spasonosan. Mislite li da bi ljudi trebalo češće da posećuju stručna lica kada se suoče sa teškim životnim periodima?

Mislim da je veoma važno razgovarati, da je takođe veoma važno razgovarati i sa stručnjakom - problem je danas u tome što se veoma malo razgovara. Ljudi čak ni srećne vesti ne izgovaraju - dopisuju se porukama, sličicama. 

Da li mislite, kao što doktor Jovan Marić kaže, da žene kroz najveću krizu prolaze na pragu četrdesete godine kad se suočavaju sa gubitkom mladosti i osećajem da im telo stari? I kako se izboriti sa takvim mislima koje su za mnoge pripadnice lepšeg pola jako teške?

Istu krizu danas prolaze i muškarci - ako sami nisu više mladi, ili ako nisu lepi, sa sobom će voditi mladu i lepu devojku. Dakle, što se muškaraca tiče, ništa manje ne boluju od „žala za mladošću“. Zanimljivo, kozmetička industrija danas zarađuje ozbiljne profite i na kozmetici za muškarce, pa i na dekorativnoj kozmetici za jači pol! Uostalom, danas mnogi muškarci u ozbiljnim godinama farbaju kosu. Ovo je era fantazma o večitoj adolescenciji. A što se tiče teze uvaženog profesora da su žene u četrdesetim u problemu - ne bih rekla - danas žene u četrdesetim rađaju decu! Ali mediji nam poručuju da su i devojke od trideset godina već „prestare“.

Da li je moguće u današnjoj Srbiji pronaći svoju „zen baštu“ i kako to čoveku može poći za rukom?

Mnogi ljudi su je našli ili je upravo stvaraju. Svet je sa jedne strane haotičan, a sa druge postoji ta globalna potreba da se baš sve „uredi“. Pametni ljudi svoju oazu prave pre svega u izboru onoga ka čemu su okrenuti.

Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer