Mirjana Bobić Mojsilović: Neću srce da prepustim mećavi

Velika srpska i eksjugoslovenska novinarka već dugo je pisac najčitanijih domaćih romana. Mnogi od njih postali su kultne pozorišne predstave, kao što su „Suze su OK“, „Verica među šljivama“, „Imitacija života“... Sa njima putuje po zemlji i svetu, a u međuvremenu piše sjajnu poeziju, slika, kuva, vodila je nekoliko uspešnih TV emisija, a stigne da napiše i novinsku kolumnu.
 
Pre mesec dana izašlo je novo izdanje vašeg romana „Glad“, u kom ste napisali koliko smo gladni svega, od novca do ljubavi. Zašto ljudi neprestano čitaju ovu knjigu?
 
Roman „Glad“ ima glavnog junaka koji nema ime jer svi pomalo ličimo na njega i svi znamo nekog ko ima sličnu priču. Moj junak je siromašni dečko, rastao u komunizmu, postiđen zbog svog skromnog porekla, koji čini sve da se obogati kako bi postao neko, da bi postao čovek, da bi bio voljen. To je roman koji govori o svim našim savremenim gladima, a možda najviše o gladi za novcem, o iluziji da veliki novac znači veliku sreću. Zanimljivo je da ovaj moj roman, koji je objavljen u Francuskoj i u Sloveniji, sve više čitaju muškarci, i to mladi ljudi. Neki od njih su mi napisali da sam im popravila život ovom knjigom.
 
Poezijom protiv loših vesti
 
Da li smo svi danas gladni, da li nam je svega malo?

Jesmo gladni svega, jer smo neprestano indukovani direktnim ili indirektnim porukama da nismo dovoljno vredni jer nismo dovoljno bogati. Kad pomislimo samo koliko života je proćerdano, koliko fantastičnih trenutaka zauvek izgubljeno jer se na njih nismo ni osvrtali, zbog te užasne varke o materijalnom bogatstvu koje je samo sebi dovoljno.
 
Uskoro će se pojaviti i novo izdanje romana „Ono sve što znaš o meni“, priča o četiri glumice koje dobijaju poziv da snime film. U čemu je tajna njegovog uspeha?

Taj roman, koji je objavljen u Francuskoj i u Hrvatskoj, zapravo je priča o jednoj jedinoj rečenici koja nam je svima potrebna i koja može da nam popravi život. Koja može da nam spase živote. A možda čak i da ih stvori. Jer, sve je u rečima. Tako počinje i Biblija: „U početku beše reč.“ To je takođe priča o ljubavima, o smešnim ljubavima, ali i o rasutim životima odavde do Amerike, od sedamdesetih godina prošlog veka do danas.
 
Ne samo da ste pisac bestselera već je vaša pesma „Obećao si mi“, iz istoimene zbirke poezije, izazvala pravu revoluciju. Drugo izdanje štampano je za samo dve nedelje. Šta je u njoj toliko ljudi pogodilo u srce?

Iako svi govore da poezija nikome nije potrebna, evo sada se pokazuje da to nije istina. Ona se ne doživljava umom, već srcem. Svako pronađe nešto svoje, nešto lično u nekom stihu, tonu, slici. U vreme loših vesti, apokaliptičnih predikcija budućnosti, gnusnih reči, propagande, mržnje i ponižavanja čoveka, dobra misao ponekad može da nas podseti na lepotu na koju smo možda, u ovoj vremenskoj i informatičkoj mešalici za beton u koju smo stavljeni, zaboravili.

Starost je najmudrija
 
Često s velikom ljubavlju pišete i govorite o majci. Kakva ste ćerka?

Volela bih da budem genijalna ćerka, ali sigurno to nisam. Mislim da savremena kultura na užasavajući način otpisuje sve starije osobe, pa i roditelje. Veliki brat je učinio sve da ljudi prestanu da viđaju svoje roditelje jednom kad odu od kuće. Tako je na Zapadu, možda se vide jednom godišnje. Mislim da je divno i neverovatno korisno i za nas i za naše roditelje biti prema njima plemenit i pažljiv. Ugađati im. Bodriti ih. Hvaliti ih. Zasmejavati ih. To im ulepšava život i čini ih zdravim. A drugo, sad sam, tek sad, i ja shvatila – najmudrije savete možemo čuti od starih ljudi.
 
Kako se slažete sa ćerkom Milom? Da li ste je vaspitavali kao što je majka vas?

Odlično se slažem, vaspitavala sam je po maminom receptu. Ne bi moglo da bude drugačije, s jednom razlikom – nas mama skoro nikad nije hvalila, niti mnogo grlila i preterano ljubila. Znate te naše saturnijanske majke koje su govorile kao moja – „deca se hvale i ljube dok spavaju“ i „šta ja imam da vas hvalim, ja sam vas rodila“. E, pa ja sam moju ćerku ljubila i grlila i hvalila po ceo dan. I ispala je super. To ne znači da je nisam grdila i da nije dobila po zadnjici kad je zaslužila. Recimo da sam bila, dok je ona bila mala, starinska mama malo liberalnijih shvatanja.
 
Javnost zna da imate sestru bliznakinju, Zoricu. Ali imate i stariju sestru Gordanu, koja nije „pod reflektorima“. Kako starija sestra utiče na dve mlađe?

Naša starija sestra Gordana je duhoviti genijalac, s veoma pozitivnom energijom. Nas tri smo veoma vezane, čujemo se po desetak puta dnevno telefonom, kritikujemo se, svađamo se, savetujemo jedna drugu i mnogo se volimo.

Žene ne treba da klonu

Rano ste postali udovica, tako je i ostalo. A ljubav?

Ljubav, ljubav, ljubav. Bilo je ljubavi, ali se nisam ponovo udavala. Mislim da je i za mene i za moju ćerku to bila dobra odluka. Intuitivno sam osećala da je to dobro. A sve o mojim ljubavima može se, na neki način, shvatiti u nekim mojim romanima, pogotovo u mojoj poeziji. Ponekad moje slike govore baš o tom, najintimnijem delu mog bića, a nešto od toga sigurno postoji i u mojim pozorišnim komadima, možda najviše u komadu „Suze su OK“. Znate kako se kaže – pisac je uvek, pomalo, svaki svoj lik.
 
Jedna ste od najlepših žena koja je hodala i hoda Beogradom. Zašto treba da izgledamo dobro?

Ne znam, sve više sam ubeđena da izgledamo onako kakav nam je unutrašnji život. Imate lepih devojaka i žena – lepa lica, sve je lepo, a opet ne izgledaju dobro. A imate žene s mnogim nesavršenostima na licu ili telu koje ostavljaju utisak.
Treba da se trudimo da dobro izgledamo jer nas to podstiče da se ne opustimo. Veoma je danas lako čoveku, a ženi pogotovo, da klone. Maltretirane smo – tom neprestanom pričom o biološkom satu, godinama, kako imamo kratak rok trajanja... To je teško izdržati ako poverujemo u užasne poruke koje dobijamo iz medija. Zato, glavu gore! Ne treba ništa da nas mrzi, ni da se obučemo, ni da se doteramo, niti da započnemo bilo šta. Lenjost je gubitak radosti.
 
Da život ne prođe uludo

Ono sve što znamo o vama ne bi moglo da stane u dve reči. Toliko ste multitalentovani da se čovek zapita – odakle crpite takvu energiju?

Moja najnovija maksima glasi: Stvarnost nije dovoljna! I zaista, nije mi dovoljna. Činim sve što je u mojoj moći da mi ne bude dosadno, da ne prepustim srce mećavi, ne izgubim smisao, ono svetlance u tami. Sve oko nas navodi nas da odustanemo, predamo se očaju, dosadi ili televiziji, koja služi da nam projektuje i uređuje doživljaj sveta. Pokušavam samo da održim plamičak radosti. Slikam, pišem, ali i kuvam, i kreiram sve što mi padne na pamet. Ako treba, izučiću i tapetarski zanat. Umem da sašijem sebi haljinu, nanižem perle. Zar nisu upravo tako živele naše bake? Plele su, heklale, kuvale, mesile, čistile kuću i sadile cveće, da im život ne bi proticao uludo. Zato su žene dugovečnije. Zato što neprestano nešto kreiraju i što se olako ne prepuštaju stvarnosti.
 
 
 
Piše: Ljilja Jorgovanović
Izvor: Lena