Mirjana Bobić Mojsilović, intervju: „Okvir se menja, mi ostajemo isti“

Jedan od najvećih domaćih bestselera, roman „Dnevnik srpske domaćice“ od skoro je ponovo pred čitaocima, ovoga puta u izdanju Lagune. Mirjana Bobić Mojsilović, autorka ove nostalgične i gorke priče o generaciji čiju je mladost obeležio kraj Jugoslavije, svoju knjigu naziva „kolektivnom autobiografijom“, dodajući da žal za prošlim vremenima uvek prati pomalo nekritičko promišljanje prošlosti. Za svoju junakinju Anđelku, kao i za čitavu generaciju, kaže da je danas razočarana ali mudrija, jer se na ovim prostorima ništa osim okvira zapravo i ne menja već decenijama.
Mirjana Bobić Mojsilović objavila je romane „Dnevnik srpske domaćice“ (2000), „Happy End“ (2002), „Majke mi, bajka“ (2003), „Ono sve što znaš o meni“ (2005), „Tvoj sam“ (2006), „Srce moje“ (2007), „Azbuka mog života“ (2008), „Glad“ (2009), „Gospodin pogrešni“ (2010), „Traži me“ (2012) i „Tvoj anđeo čuvar“ (2016), zatim kratke priče „Baba, nemoj ništa da me pitaš“ (1997) i zbirku poezije „Obećao si mi“ (2016). Autorka je nekoliko pozorišnih komada i samostalnih slikarskih izložbi. Knjige su joj prevođene i objavljivane u Francuskoj, Italiji, Češkoj, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. Dobitnica je nagrada „Zlatni bestseler“ i „Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

„Dnevnik srpske domaćice“ prvi put je objavljen 2000. godine, kao vaš prvi roman. U međuvremenu je doživeo brojna izdanja, a pre nekoliko meseci pojavio se i u Laguni. Da li se i koliko tokom ovih sedamnaest godina menjao vaš pogled na sopstveni roman, s obzirom da je u pitanju knjiga koja se bavi kolektivnim, ali vrlo ličnim sećanjima jedne generacije?

– Nisam od onih koji idu u krevet sa svojim delima. To znači da skoro 17 godina nisam čitala „Dnevnik srpske domaćice“, ali kada sam ga sada zbog priprema za štampanje ovog novog izdanja ponovo pročitala, ostala sam u neku ruku zapanjena – koliko se malo toga promenilo kod nas. Nema više Miloševića i nismo u ratu, a opet toliko sličnih stvari, emocija, raspoloženja i podela među nama. Ispostavlja se da je u poslednjih pedeset, šezdeset godina neki naš usud da se uzajamno gložimo, delimo, rastajemo i svađamo zbog „ideologije“ to jest zbog politike. Nažalost, samo se okvir promenio, sve ostalo je isto.

Kako pripadnici te generacije (one kojoj pripada i glavna junakinja Anđelka) danas gledaju na godine svog detinjstva i mladosti? Koliko je toga (ne)namerno zaboravljeno i koliko su romantizovana ona preostala sećanja?

– Sećanje na detinjstvo i mladost uvek je nostalgično i lepo, i ako nije duhovito, onda to detinjstvo i ta mladost nisu valjali. S druge strane, osvrt na bolju prošlost, kao na zauvek izgubljeni ideal, u sebi uvek krije upravo to – nekritičko promišljanje prošlosti. Nije logično, na primer, danas, sa svim ovim što se događa oko nas, sanjati novu Jugoslaviju, a ne shvatati da je ona rasturena zato što je „Nevidljiva ruka“ povlačila konce naših tragedija, i još uvek nas, po svemu sudeći ne ostavlja na miru. A male priče naših porodica, kao što je ova u „Dnevniku“, ostaju manje više iste u svojim nežnostima i svojim užasima.

„Dnevnik srpske domaćice“ je jedan od najvećih domaćih bestselera. Svoje čitaoce pronalazi i među pripadnicima generacija koje ne pamte ili čak i nisu bile rođene u vreme tokom kojeg se odvija radnja romana. Šta mladi čitaoci prepoznaju u ovoj knjizi?

– Prepoznaju ono što ja zovem kolektivnom autobiografijom.

Kada bi trebalo da dopišete „Dnevnik srpske domaćice“ u godinama koje su usledile, tokom prve dve decenije dvadeset i prvog veka, kako bi on izgledao? Šta radi i u šta veruje prosečna Anđelka danas u Srbiji?

– Prosečna Anđelka je sada razočarana, čini se, još više, ali je shvatila da ideali ne određuju politiku, nego isključivo interesi, shvatila je da je izmanipulisana i zloupotrebljena, i trudi se da sa onim što ima, napravi neki svoj mali život, kao i da se sloboda možda najviše i najbolje osvaja upravo tako, u pokušaju da se od vlastitog života izvuče bar osmeh i otre gorčina.

Uz Anđelku, njena majka je jedan od glavnih likova u romanu „Dnevnik srpske domaćice“. Na izvestan način, ona je istovremeno i Anđelkin alter ego i njen antipod?

– Da, to su, simbolički, dve Srbije, cela ta porodica je metafora svih Srbija koje su među nama sa svim svojim ludostima, idealima, strastima, mržnjama.

„Dnevnik srpske domaćice“ prevođen je i na strane jezike. Kako ga je razumela publika van eks-Ju prostora?

– U Sloveniji je knjiga veoma lepo primljena, doživela je nekoliko izdanja, i milo mi je što su slovenački čitaoci komentarisali kako ih je „Dnevnik“, na neki način, naveo da ponovo zavole i razumeju Srbiju.

Tokom prošle godine, objavljena je i vaša prva zbirka poezije „Obećao si mi“. Planirate li još poetskih zbirki? Šta je sledeće što vaši čitaoci mogu da očekuju?

– Moji čitaoci sada mogu da očekuju moje veče – putujem i recitujem. Na jesen se spremam na veliku australijsku turneju sa mojom poezijom.
 
„Azbuka mog života“ ponovo pred čitaocima

Pre nekoliko dana, Laguna je objavila i novo izdanje vašeg romana „Azbuka mog života“ iz 2008. godine. I ovde je jedan od osnovnih motiva sećanje, ali ovoga puta sećanje na intimnu istoriju?

– „Azbuka mog života“ je neobičan roman po svojoj strukturi, jer svako poglavlje počinje slovom azbuke. To je priča o braku, o razvodu, ali takođe može biti shvaćena kao kolektivna autobiografija svih naših brakova, lakoće i težine, ljubavi i mržnje, kompromisa i nerazumevanja među supružnicima . I „Azbuka“ je objavljena u Sloveniji – kuriozitet je što je prevod napravljen tako da i u slovenačkom izdanju, svako poglavlje počinje ćiriličnim slovom azbuke, i nekom malom vrstom rečnika srpskog jezika. I ovaj moj roman proglašen je jednom od deset najboljih knjiga objavljenih u Sloveniji 2014, u konkurenciji svih žanrova, što je ogroman uspeh.
 
Autor: Tijana Stanojev
Izvor: Vršačka kula