Nagrada „Laza Kostić“ za 2017. godinu, koja se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje između dva novosadska Salona knjiga, pripala je piscu i dramaturgu Miomiru Petroviću za roman „Kuća od soli“ (Laguna, 2016).
Miomir Petrović (1972) prisutan je kao prozni pisac i pripovedač u domaćoj književnoj zajednici već dvadeset godina tokom kojih je objavio četrnaest romana, dve knjige drama i dve naučne monografije. Od 2005. godine Petrović je ekskluzivni autor izdavačke kuće Laguna u kojoj je objavio naslove: „Lisičje ludilo“, „Staklena prašina“, „Libansko leto“, „Persijsko ogledalo“, „Bakarni bubnjevi“, „Galerijeve vatre“, „Miris mraka“ i „Kuća od soli“. Njegov novi roman našao se i u širem izboru za Ninovu nagradu i Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“.
Roman „Kuća od soli“ tretira jednu od najmarkantnijih epoha Kraljevine Jugoslavije pred sam početak Drugog svetskog rata iz ugla Arsenija Martinovića, renesansnog čoveka svoje epohe, angažovanog na formiranju kolekcije umetničkih dela za Muzej kneza Pavla Karađorđevića i sakrivanju jednog njenog dela od nacističkih i fašističkih lovaca na umetnička blaga.
Povodom dobijanja nagrade koja će mu zvanično biti uručena u ponedeljak, 6. marta u Novom Sadu, Miomir Petrović je izjavio: „Čini se da nagrada dolazi u pravom trenutku. Možda i zato što se kao pisac u našoj sredini neprekidno preispitujete o teleološkom i ontološkom smislu: šta je smisao, šta je cilj stvaralačkog putovanja? Nagrada može biti putokaz, ali ona je svakako i obaveza. Naročito u literarnom okruženju u kome kao da ne postoje pisci srednjih, najpotentnijih godina, u kome se pisci koji skreću pažnju na sebe dele ili na mlade nade koje sijaju kratkotrajnim, magnezijumskim sjajem ili na one prerano postavljene na nekakav akademski panteon domaće književnosti. U svojoj 45. godini, sa skoro dvadeset bibliografskih jedinica i respektabilnim tiražima, naročito u svetlu mitopoetskog modela i poetike koja ne predstavlja lako prohodno, populističko štivo, sa možda ne tako velikom ali svakako formiranom i vernom publikom, pitanje o svrsishodnosti postavljam sebi, prirodno, sve češće. Oduvek sam poziv pripovedača sagledavao kroz sliku hodočašća ili rituala u kome je pisac sebi namenio pravo ali i veliku (intelektualnu, filozofsku, poetsku, humanističku) odgovornost da predvodi. Kako čitaoce-učesnike tog rituala tako i sebe ka zajedničkom metafizičkom saznanju. U tom hodočašću bitan je put koji se prelazi a ne njegov cilj. Pišem verovatno zato što nemam odgovore na pitanja egzistencijalne zebnje, zato što ih nikada nisam imao, a to je oduvek stvaralo nemir u meni, lišen naivne ambicije da ih zaista pronađem ili da čitaocu ponudim definitivne i definisane odgovore na pitanja misterije ljudskog života... Ali sa neutaživom ambicijom da sebi i drugima neprestano postavljam pitanja kroz romanesknu strukturu. Da ritualno ponavljam pitanje: šta je cilj ovog životnog putovanja? Možda je to potraga za mitosom u sebi i čitaocima, za razlozima njegove vitalnosti, neodvojivosti od svakodnevnog. Pre svega, ’Kuća od soli’ počinje rečima vrhunskog francuskog stiliste Kloda Simona: ’Iako se i sama ponavlja, istoriju treba da ponovi svaki pojedinac u svom pokolenju’.“