Miomir Petrović: Prostora ima, vremena ne

Jedna od najznačajnijih pojava u srpskoj književnosti, prof. dr Miomir Petrović, po povratku iz UAE gde je boravio kao gostujući profesor na tamošnjem koledžu, tako što je predavao kreativno pisanje i poput baroknog pisca ispitivao fundamentalnu prirodu realnosti, odnos između uma i materije, između supstance i svojstva, između mogućnosti i stvarnosti, i u tom mitskom ambijentu osmislio „Središnju pustinju“, delo kojim pokušava da pojasni da stajati sam, usred te minimalističke, prazne, ničim neispunjene pustinje – znači stajati pred okrutnim, nepraštajućim ogledalom. Dve godine kasnije vratio nam se sa novim romanom koji nosi intrigantan naslov – „Krotitelji vremena“. Kako sam autor kaže, pisao ga je u maniru najboljih romana magičnog realizma, a tajne koje vreme plete usložnjavaće se i preplitati sve do iznenađujućeg završetka...
 


Dr Miomir Petrović, dramaturg, univerzitetski profesor na beogradskom Institutu za igru i nagrađivani pisac, pripovedač i teoretičar umetnosti, svakako je jedan od najplodnijih i najistrajnijih među valjanim piscima današnjice. Stekao je reputaciju izuzetnog književnog istoričara i erudite. Put ovog nadasve zanimljivog čoveka, pomalo je neobičan. Odrastao je uz umetnost i u umetnosti. U umetničkom okruženju, uz oca Gradimira Petrovića, uspešnog akademskog slikara i profesora slikarstva na FPU i majke profesorke francuskog jezika i književnosti još u najranijem detinjstvu spoznao je oba pojavna stanja: stvaralaštvo i pedagogiju. Pod uticajem majke i očevih pripovedanja, a naročito pod uticajem savremenog francuskog romana, od detinjstva je želeo da bude pisac. Miomir za sebe kaže da je možda više jungovac nego frojdovac, te u tom smislu misli da se to čemu ste tokom života izloženi lako tetovira u vašoj duši. Ovaj autor brojnih drama, monografija i romana, publiku pleni rafiniranošću, poetikom i lepotom jezika. Kroz svoja dela i kroz razne medije, postavlja alternativne putokaze za put koji vodi ka onoj pomalo skrajnutoj, civilizovanoj i dostojanstvenoj Srbiji.

Od njegovog trećeg romana „Persijsko ogledalo“ vidna je neka vrsta opsednutosti Orijentom. Bio je to početak njegovih orijentalnih potraga. I usledili su, ne jedan za drugim, ali posle tog prvog, sledili su romani „Arhipelag“, kasnije „Libansko leto“,... sve do „Šumskog čopora“ i „Središnje pustinje“. Bliski istok kao mesto susreta ali i sudaranja Istoka i Zapada za Miomira su jedna od paralelnih opsesivnih tema. Radeći u UAE na Higher College of Technology, Applied Media Departmant, po britanskom obrazovnom kurikulumu, sagledao je mnogo toga o svetu koji nas okružuje i novim znanjima koja tek dolaze... Osetio je na svojoj koži šta znači biti čovek u pustinji i pustinja u čoveku. Svojim umom spoznao je značenje tog svetog trojstva – palme, kamile i beduina, i svo to beskrajno peščano prostranstvo, potpuno neverovatno i fantastično, koje nekim čudom u 21. veku, kao paralelan svet postoji i opstaje. Pustinja je za našeg Alibabu ili Malog princa bila kao sredstvo i inspiracija za uranjanje u prostor misli. Rekla bih da su upravo Emirati i nepreglednost pustinje probudili u njemu razmišljanja o odnosu prema prostoru na osnovu kojeg se gradi stanje izolacije u odnosu na okolinu. U tom i takvom prostoru, dolazi se lako i do promene percepcije vremena. I upravo je ovo stanje definisano prostornim okvirom, trajanjem i predstavljeno kreativnim istraživanjem putem novog romana „Krotitelji vremena“. Pojam pustinje dovodi se u vezu sa ličnim odnosom prema prostoru, koji je predstavljen kao izolacija od svakodnevnih uticaja. Ne kaže bez razloga arapska izreka: Danas je kao juče i kao sutra, i potpuno je i u svakom smislu primenljiva na narod koji je boraveći u UAE, upoznao, ali i na njegove lične spoznaje koje je ovim svojim delom pokušao da prenese svojim vernim čitaocima. I ako je pustinjska avantura „Središnja pustinja“ roman sa autobiografskim momentima, onda je „Krotitelj vremena“ štivo za sve one ljubitelje dobre knjige koji pokušavaju da saznaju koliko ima njih samim u tome što je ovaj vrsni pisac na neku temu ispisao. Ovog puta otkriće vam skriveni svet u senkama Beograda. Petrović često poseže za retrospekcijom baš kao što naslovima svojih knjiga iskazuje vrednosne sudove, premda se nerado upušta u davanje konačnih istina.

Pisanje je sumnjiv posao, a čitanje – svi su pisci više čitali nego što su pisali. Čitanje je još sumnjiviji posao. Ta sumnjivost je veoma pozitivna u ovom našem civilizacijskom potrošačkom momentu, kaže dramaturg koji tačno zna kako da napravi scenario za uzbudljivu stvar koja će trajati devedeset minuta i ni malo više. Takva su i njegova dela, jasna i precizna. Čitaju se u dahu.

Prenosimo vam deo razgovora.

Kako ste se iz „Središnje pustinje“ (2021), za samo dve godine obreli u „Krotiteljima vremena“?

Pisac uvek radi, uvek je u nekom rukopisu. „Krotitelje vremena“ sam počeo da stvaram godinu dana pre odlaska u Emirate. Stao sam negde na polovini rukopisa, hipotetičkog romana. U Emiratima sam najednom osetio da hitno moram da pišem o pustinji dok su ukusi pod nepcima sveži, dok su oči pune tih boja, ljudi, grimasa, mirisa, osvetljenja. I tako sam odložio „Krotitelje“ za neko drugo vreme. Nastavio sam nekoliko dana pre nego što je objavljena „Središnja pustinja“. Ušao sam u stari tekst kao što ruka sklizne u oprobanu rukavicu. To me je osećanje ohrabrilo i tako su, relativno brzo, nastali „Krotitelji vremena“.
 
Konstantin Ribićević bogati je naslednik salona za prodaju luksuzne robe u predratnom Beogradu i konstruktor časovnika koji, pored vremena, prate kretanje Sunca, Meseca, Venere, Jupitera, plime i oseke. O čemu on to godinama mašta?

Godinama u svom povlašćenom, bonvivanskom životu on mašta o postojanju na nekoliko mesta u isto vreme. O tome da možda postoje paralelni i kružni tuneli vremena kada je reč o egzistenciji ljudskog bića. Samim tim da ne postoji samo jedno Ja već da smo sazdani od nekoliko tih Ja. Kao i o tome da se naša sudbina, kao u antičkim tragedijama stalno vraća na početak jedne iste uloge, fatuma, našeg usuda. Suluda, metafizička narudžbina jednog njegovog ekstravagantnog klijenta nateraće ga da pomisli da načini određeni eksperiment i sa sopstvenom prošlošću. Zašto? Čitav život oseća se saučesnikom pogibije svog starijeg brata, iako je to bio zapravo nesrećan slučaj.



Da li ste pišući sva dosadašnja dela i Vi sami ponekad poželeli da možete da se bar na tren vratite u prošlost, ili da bar na tren imate mogućnost da predvidite događaje koji vas očekuju u budućnosti?
 
Naravno. Pisanje je za mene jedna u suštini lična i magijska stvar. Drugo je pitanje profesionalizam, rutiniranost, poznavanje veštine pripovedanja kojom delo mora da komunicira sa drugima, da bude i aktuelno i kritičko, u društvenom smislu opominjuće. Ako to uspete da učinite, onda tekst više nije samo lični egzorcistički čin, već opšte dobro. Tek tada je umetničko delo od koristi. Uostalom, formiranje centralnog junaka svakog mog romana jeste i potraga za idealnim sobom. Ili bar za mogućim sobom.

Postoji li jedno jedinstveno vremensko prostiranje, ili pak čovek u istom trenutku može da egzistira u paralelnim vremenskim tunelima?
 
To je složeno filozofsko, ali i pitanje prirodnih nauka. Mislim da može jer polazim od toga da mi nismo jedno i jedinstveno, već skup mnogih. S druge strane, kvantna fizika otvara mogućnost da prenebregnemo utvrđeno poimanje kategorije vremena. Postoji li ono? Odakle snovi, predviđanja, deža vi... U direktnom smislu film Kristofera Nolana „Interstelar“ je bio neka kapisla koja me je povela ka naraciji u „Krotiteljima“.

Zašto ste se opredelili za period pred početak Drugog svetskog rata?

Tom epohom sam se već bavio u „Mirisu mraka“, „Kući od soli“, pa eto me ponovo u tom magičnom hronotopu. Jedinstveno je bilo vreme pred početak Drugog svetskog rata: na sve strane, u svakom atomu svakog bića pulsirala je informacija, zebnja zbog nadolazeće kataklizme. Svi pokazatelji da će se u još gorem obliku ponoviti Veliki rat. Opet, niko to nije želeo da sebi prizna, svako je nalazio način da uživa, da se prepusti čarima progresa koji je već galopirao Evropom. Mislim da je vreme u kome mi živimo u globalnom smislu isto takvo. Nažalost. Ludostima i pritiscima savremenog doba – (N)ovog svetskog poretka – malo ko želi da pogleda u oči; da se prestravi, organizuje i reaguje. Da spreči kataklizmu. Zapitajte se: da li ste sigurni da treba da promenite sistem vrednosti samo zato što vas to održava u bezbednoj sferi, daje vam neke malograđanske i potrošačke pokazatelje da vam je, kao, dobro? Kuda vodi kakofonija liberalizma, danas? Baš ste tamo hteli da odete? Teško. Zato baš tridesete prošlog veka, sirotinjski i, paralelno s tim, perverzni Beograd sa prvim noćnim klubovima i raskalašnim životom. Zatišje pred buru.

Iz kog razloga je za razvoj priče tako bitna porudžbina jednog posebnog astronoma koju priča bogati beogradski advokat Marko Aranđelović? Do kakvih tajni dolazi Konstantin, da li ih spoznaje u pravo vreme?
 
Bogati beogradski advokat Aranđelović naručuje astronomarijum koji bi trebalo da poremeti vreme i u stvarnost vrati njegovu davno preminulu sestru. Zbog toga će Kosta Ribićević nazvati taj časovnik Orfejskom mašinom, po ugledu na Orfejev silazak u Had po Euridiku. Ipak, to počinje da intrigira konstruktora koji poželi da isto tako u život povrati svog preminulog brata iz nekog paralelnog tunela postojanja u kome on, brat, možda još uvek živi. Šta će biti, ne želim da otkrivam.

U ovom delu se bavite i opisom atmosfere beogradskih noćnih klubova. Koliko taj ambijent podseća na ovaj današnji?

Kao i politička i ekonomska situacija, u mnogo čemu. Dok sporednim ulicama prestonice Kraljevine Jugoslavije krstare volovske zaprege, psi lutalice i kokoške, u centru grada bujaju noćni klubovi sa različitim vrstama zabave. Za one bogatije, od 35. do 40. Nema čega nema u beogradskim klubovima, bioskopima, javnim kućama i privatnim zabavama za one koji to mogu da plate. To klasno raslojavanje, to je Beograd u kome mi živimo. A sa klasnim neminovno dolazi moralno raslojavanje.

Može li se osvojiti neosvojivo, i šta je to neosvojivo?

Sudbina, koju neretko nazivamo srećom – u ovom dobu u kome smo opterećeni dostizanjem sreće – nešto je što je nedostižno, nepojmljivo i neosvojivo. To upravo pokušavaju da ukrote junaci „Krotitelja“.

Koliko je ljudsko biće zapravo krhko? Da li smo mi te svoje ranjivosti svesni?

Nismo. Jer bismo odmah prestali da postojimo, sami bismo sebe isključili iz života kada bismo toga bili svesni. Postajemo svesni u trenucima ličnih kriza. Čim ih prevaziđemo, oklopljujemo se ponovo iluzijom da ćemo večno živeti.

Kada se kod Vas probudila težnja ka razumevanju Univerzuma, i koji je neposredni doživljaj to traganje podstaklo?

Sve. Apsolutno sve u dosadašnjem životnom iskustvu. Sve je to sasvim nejasno u nama.

Znači li Vam nešto jednačina K x D = CS, koja je značila: K(ontinuum) x D(iskontinuum) = C(eo) S(vet)?

Ovladati diskontinuitetom znači zaista pronaći mir. Možda se to danas jedino može u manastirskim kelijama, u ispošništvu i odustajanju od materijalnog postojanja u bilo kojoj konfesiji.

Vreme je najveća misterija, u njemu postoje sve ostale misterije. Vreme je tako očito, a istovremeno tako neizrecivo. Sve što postoji u prirodi manifestuje se u dimenziji vremena. Gde vreme završava, a gde počinje?

Mislim da ga, u stvari, nema. Prostora ima. Vremena ne. Ono je konvencija koju smo sami kao ljudski rod izmislili da bismo sebi olakšali nepostojanost.

Od kako se rodi pa sve do smrti Čovek živi u neprestanom sada, stalnoj sadašnjosti i jedino to je vreme celokupnog ljudskog iskustva. Sva druga vremena su ljudska imaginacija, izmišljamo ih, ali ih ne preživljavamo. Da li je konstantna sadašnjost, po vama, jedino fizičko vreme, odnosno vreme fizičke realnosti?

Ne. Mi isto tako često fabrikujemo prošlost ili nešto u nama predviđa budućnost. Životinje su tu mnogo superiornije od nas. One žive u takođe nesavršenom, ali mnogo superiornijem skladu sa Kosmosom. Ne prave razliku između juče, danas i sutra. Na taj način pas i mačka, recimo, predviđaju zemljotrese.

Da li bi nam razumevanje vremena osiguralo kontrolu trajanja u fizičkim i biološkim procesima, i omogućilo konzervaciju živih sistema bez vremenskog ograničenja, drugim rečima, fizičku besmrtnost čoveka? Verujete li da je rešenje ovoga mističnog pitanja mnogo bliže nego što iko to može i da pretpostavi?

Verujem da bismo u tom slučaju uspeli sve to što navodite. Ukoliko bi to znanje zaista osvojili. Zbog toga nam to nije dato i neće nam biti dato. Prometej je kažnjen zbog otkrivanja tajne vatre, setimo se. Arhitekta ovog univerzuma nam ne daje tu mogućnost. Sada se uzdamo u tehnologiju, veštačku inteligenciju kako bi nam pomogla u tom kroćenju. A tu leži i najveća opasnost. Postojanje lišeno ovakve duše neće više biti postojanje. Ona, naša duša, sazdana je upravo od neizvesnosti i nesigurnosti. Tu je srce dualizma, čini mi se.

Tesla je rekao: „Onoga dana kada nauka počne da istražuje nematerijalno, za jednu deceniju postići će više nego za sve vekove svoga postojanja.“ Znači li to da je Tesla znao kako će se razvijati nauka, a samim tim i svest čoveka?

Biće pre da se nadao da će se razvijati u tom pravcu. Nažalost, nauka se razvija u sasvim suprotnom pravcu od Teslinih svetonazora.

Tesla je bio potpuno svestan da su svi fizički zakoni duhovne prirode kao i celokupna matematika. Niko nikada nije video brojeve niti geometrijsku tačku. Jesu li stoga zakoni prirode ekstrasenzorni, vančulni? Da li ste se Vi u to uverili tokom boravka u pustinji?

Zakoni prirode su upravo, kao što kažete, ekstrasenzorni. Ne, nije mi pustinja to šapnula, ona mi je samo to potvrdila.

Kako se u svom delu bavite i kosmosom, zamoliću Vas za odgovor na pitanje: postoji li razlika između ljudskog i kosmičkog morala i koja je, ako je ima?

Svakako. Ali kosmički moral ne možemo nazivati moralom, jer je to ljudska i pozitivistička kategorija. Kosmički zakoni su iznad, ispred ili iza ljudske ideje o moralu.

Postoje li nivoi na duhovnom putu ili je to jednostavno jedinstven put – ako pođeš njime, stići ćeš?
 
Putovanje mladog bića je od Istoka ka Zapadu. Pronalaženje mudrosti u zrelim godinama je u kretanju od Zapada ka Istoku. Ka svetlosti.

Jeste li čim ste na njega kročili (na početku tog svog puta) znali da nema budućeg i prošlog, da se sve nalazi sada?

Nisam. Saznajem to postepeno jer se i dalje krećem.

Ako je već sve završeno – jesmo li mi svi već tamo?

Mi smo, čini mi se, oduvek tamo. Kao što smo i ovde.
 
Davno je Pitagora govorio da se u osnovi poretka kosmosa nalazi princip stvaranja i rušenja. Na koji način doživljavate princip stvaranja i rušenja?

Kao smenu godišnjih doba.

Da imate priliku da se vratite na početak, da li biste uradili isto – bili dramaturg, pisac, pripovedač, teoretičar umetnosti?

Da. Ali ne bih imao ni drugog izbora. Drugi izbor je samo iluzija.

Kada ste počeli da se preispitujete šta želite od svog života, ili šta sigurno ne želite, kažete da Vam je ispisivanje „Središnje pustinje“ u tome pomoglo. Na koji način i do kog odgovora ste došli?

Od mladosti, naravno. Verovatno već kada sam nakon trećeg razreda srednje škole samoinicijativno otišao na prijemni na Odseku za dramaturgiju beogradskog FDU i uspeo da upišem fakultet. Bio sam najmlađi u klasi. Kolege mi nisu mnogo dugo delovale kao zreliji i odrasliji. Brzo smo se prihvatili i izjednačili. Verovatno je to bio prvi korak ka samostalnom istraživanju puta o smislu, ishodištu. A bilo je mnogo takvih trenutaka. Recimo, kada sam krenuo iz Tunisa u Liban da bih video Baalbek usred sankcija u Jugoslaviji i čarki Maronita i Palestinaca u Bejrutu. Ništa manje možda ni kada sam sa 27 godina napustio „Atelje 212“ kao tada glavni dramaturg prestižnog prestoničkog pozorišta. U potrazi za slobodom umetničkog mišljenja i delovanja. Nekog svog puta. Emirati su mi pomogli, ili mi je to minimalizam pustinje pomogao da se sagledam u tom životnom trenutku, tako i ispisivanje „Središnje pustinje“... ali nije to neka prelomna, nego potvrdna situacija. Ostati u dobroj plati i izvesnoj potrošačkoj egzistenciji ili se vratiti u srpski karakazan? Jasno je, očigledno je da se ne plašim rezova i rizika. Ne prizivam ih na tom putu, nisu mi dragi ali da biste danas ostali svoji, ostali na ispravnom putu vi morate, da parafraziram Ernsta Jingera, biti odmetnik. Morate biti antikonformista da biste ostali čovek. A čovek je uvek nepokoran, ukoliko je stvarno čovek, tako mislim.

Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar