Miomir Petrović: Pisao sam „Black Light“ jer sam uplašen za budućnost

Mada na prvi pogled deluje da je Miomir Petrović odlučio da uđe u futurističke vode,  njegov novi roman „Black Light“ (Laguna) mogao bi se istovremeno svrstati i u paraistorijske. Može li se, međutim, napraviti neka vrsta sinteze fingirane prošlosti i budućnosti?



Upravo Petrović u svom novom romanu nudi odgovor i u intervjuu za sajt Salome govori o dilemama koje su pratile njegov stvaralački zanos, ali i daje smernice šta bi trebalo da budu obaveze svakog pisca.

Naša književna trpeza obiluje istorijskim romanima. Da li ste razmišljali da ćete romanom ,,Black Light’’ možda podstaći vaše kolege da se i oni late futurističkog pera?

Postoji dovoljan broj futurista, kako kažete, mada oni sebe radije nazivaju žanrovskim piscima, da bi ih moj novi roman „Black Light“ podstakao na nešto. Šalu na stranu, ne razmišljam kada počinjem rad na rukopisu o drugim piscima niti o kritičarima. Slažem se sa vama da naša književna scena ima više nego dovoljno istorijskih romana, ili paraistorijskih. I sam sam doprineo više puta tom „obilju“. Ipak, futuristički ili distopijski narativ, kao što je to slučaj u mom novom romanu, takođe je „istorijski roman“. Pisci se laćaju istorijskih tema da bi nešto rekli o sadašnjem trenutku, da bi postavili paralelu između prošlosti i sadašnjosti, poentirali kako iz istorije nismo izvukli nikakav nauk, kako nismo evoluirali u društvenom smislu. Isto je tako sa fantastikom, naučnom fantastikom ili distopijom. Vektor je isti ali je pravac obrnut. „Black Light“ je roman koji želi da nam kaže da nikako nećemo društveno evoluirati dok zaista ne dogori, da je Novi svetski poredak carstvo osuđeno na skorašnju propast isto onoliko koliko je to bio Stari Rim, Persija ili Egipat velikih faraonskih dinastija. U tom smislu, i ovaj roman je paraistorijski isto onoliko koliko je futuristički. 

Oldos Haksli ili Džordž Orvel?

Ako bih baš tako, kao u kvizu morao da biram, onda je Haksli svakako bliži mom senzibilitetu. Naročito roman „Ostrvo“. Možda je u odnosu na Orvela, Haksli čulniji, posvećeniji epizodijskom umesto enciklopedijskom pa mi je zato i bliži. Ali tu bih uveo i Filipa K. Dika. Između dvojice koje pominjete, nadahnuće za „Black Light“ dugujem Diku i delu „Sanjaju li androidi elektronske ovce?“. Uostalom, živimo u eri brutalnog totalitarizma, u Evropi ili Srbiji, svejedno. Pisac mora da da svoj komentar na to. To mu je posao.

Oskar Vajld je rekao da ljudi koji se previše obaziru na prošlost, ne zaslužuju budućnost. Da li ste saglasni s njim?

Naravno da ne. Ta Vajldova misao je proizvod novog konformizma koji je Britanija i inaugurisala u ostatku sveta. Reč je o velikom piscu i strašnoj barabi. Uvredljivo je što nas o takozvanom post-istorijskom dobu, epohi bez nacija, bez tradicije i veza sa svojim ontološkim vrednostima od početka 20. veka uči baš Britanija. Imperija kojoj je strašno stalo do svojih vrednosti, samoljubivog konzervativizma, onih monarhističkih glupiranja i dvodomnim, nazovi parlamentom.  

Kažete da ste po prirodi skeptik, a u ,,Black Lightu’’ se može uočiti i da ste evroskeptik. Evropa se u Vašem romanu rasparčava na kantone, a preplavljena je izbeglicama. Umetnost je tu da upozorava, ali samo politika menja svet, zar ne?

Uvek sam bio skeptik a poslednjih dvadesetak godina sam i evroskeptik. Uostalom one stare vrednosti Evrope - o tome pišem u romanu „Bakarni bubnjevi“ (Laguna, 2010) - to je ono na čemu sam ja rastao, kao i drugi iz mog okruženja. Živeo sam u zapadnoj Evropi, mogu da navedem iz hipa imena deset poslednjih papa, ponikao sam na klasičnom evropskom slikarstvu i književnosti, kao naučni istraživač bavim se vezama savremene umetnosti i helenske mitologije... i, stoga, imam nekih dvadeset godina utisak da bi o evropskim vrednostima trebalo da me neko iz Brisela pita, a ne da mi naređuje i govori „kako“. Uostalom, pripadam onoj grupi ljudi koji misle da su Rafaelo, Mikelanđelo, Botičeli, El Greko... baštinici „evropskih vrednosti“ a ne današnji prokuratori nekakve „ugroženosti“  LGBT populacije ili inauguratori korporativnog fašizma koji nam to plasiraju kroz meko i naivno tkivo olako shvaćene demokratije.

 Miljenko Jergović upitan da li razmišlja kuda ide ovaj svet, odgovara: ,,Ne, ali se nadam da neće tamo otići za mog života’’. Vi ipak na pitanje kuda ide ovaj svet, odgovarate čitavim romanom. Dok ste pisali, da li ste se uplašili budućnosti koja će nam se desiti prekosutra, kako kaže Oto Oltvanji?

Pisao sam „Black Light“ jer sam uplašen za budućnost. Upravo iz tog straha je i napisan ovaj roman. I čini mi se da se apokaliptična vizija Evrope neće dogoditi, tamo negde u nejasnoj budućnosti, već da nam se ona već dešava. Jedino što totalitaristički mehanizmi još uvek to vešto zamagljuju u svesti potrošački formiranog građanina. Belgije ili Srbije, svejedno.   
 
Neki futuristi i distopisti kažu da umetnički rad koji stvaramo treba da oslika budućnost kakvu ne bismo poželeli ni najgorem neprijatelju, ne bi li se čitaoci bar malo opametili, potrudili i aktivirali za kudikamo vedriju sutrašnjicu od one koju nam stvaralac nudi. Da li je to rudimentarna teza futurizma?

Naravno da jeste. Pisac ne sme da se umori od pisanja pisama upozorenja. Ali, da li verujem da će moj ili bilo čiji roman promeniti vektor voljnosti čitaoca: ne. Umetnost treba da svedoči o našem stanju, o limitima naše voljne energije, da registruje i ožali našu inertnost ali ne može da podigne ustanak. Niti je to njen zadatak, niti su to njeni performansi.

Naravno, i u ovom romanu ne zaboravljate svoj Beograd i dajete njegovu distopijsku viziju. Šta možemo da očekujemo, kakvim izazovima i pošastima će sve biti izložen?

Izazovi su već vidljivi. Glupost već uzima danak. Kakvo je stanje zdravog razuma u jednoj mikrocelini... u gradu koji će već 1. oktobra biti okićen novogodišnjom rasvetom zbog potencijalnih internacionalnih turista (neiživljenih bekpekera prljavih nogu željnih jeftinog piva i roštilja) i nekakvog velikog profita koji će grad ‒ koji nije na obali mora i, na žalost, ne poseduje velelepne arheološke ili kakve kulturološke senzacije ‒ kao „inkasirati“... neka procene naši sugrađani.

Da li u romanu slučajno ili namerno insistirate da su za sve u životu potrebne propusnice?

Veoma namerno insinuiram da nas je liberalizam već okupirao.

Žoze Saramago piše u delu romana „Kameni splav“: ,,Bilo je na televiziji. Nemam televizor. Radio javlja vesti. Vesti su reči, nikad ne znate da li su reči zaista vesti’’. Da li su i koliko mediji krivi za ono što nam se dešavalo u prošlosti, onome što nam se događa danas i onome što će nam se dogoditi u budućnosti, a Vi ste toga dotakli i u samom romanu ,,Black Light’’?

Medije svuda u svetu vode živi ljudi. Njima se naređuje odozgo. Ali naredbe sprovodi živ čovek koji ima svoju pamet. Ali ih, vidite, ipak sprovodi. To je slika i prilika savremene „demokracije“. Mediji, dakako, nisu jedini, pa možda ni ključni krivac. Ali jestu kohorta uplašenih malograđana koji zbog plate, da ne bi izgubili jezivo loše plaćene poslove, neku iluziju o sopstvenoj bitnosti pred TV kamerom... autocenzurišu sebe, svoje pravo na mišljenje, entuzijazam ili izostanak istog kada servisiraju mainstream. A mainstream je vlast, na prvi pogled. U stvari, pravi vlasnici vlasti: bogataši i njihove korporacije. 

Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salome.rs