Laguna - Bukmarker - Miomir Petrović o romanu „Miris mraka”: Šta se desi kada se na Dorćolu sretnu Grci i Hercegovci? - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Miomir Petrović o romanu „Miris mraka”: Šta se desi kada se na Dorćolu sretnu Grci i Hercegovci?

Književnik Miomir Petrović u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf govori o svom životu, uspesima, stvaranju, ali i o knjizi "Miris mraka" koja je pored brojnih priznanja ušla i u uži izbor za NIN-ovu nagradu, kao izuzetan roman koji govori o "istorijskom Dorćolu".

Miomir Petrovć,poznati srpski pisac, pripovedač i dramaturg, ostvario se u svetu umetnosti , doprinoseći svojom kreacijom i delima. Rođen kao sin akademskog slikara, Gradimira Petrovića, Miomir je u sebi posedovao talenat, kojim se i danas služi kako bi ljudima ulepšavao stvarnost, proizvodeći dela koja na jedinstven način pronalaze puteve do srca publike.

On u intervjuu za Telegraf govori o svom životu, uspesima, stvaranju, ali i o knjizi koja je dobila velika priznanja i pozitivne kritike širom Srbije. Knjiga, pod nazivom „Miris mraka” (Laguna) ušla je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, kao izuzetan roman koji govori o istorijskom Dorćolu.

Miomir nam otkriva tajne uspeha u umetničkom svetu, ali i gde se zapravo on pronalazi u svim životnim ulogama koje igra, a pri tome ostaje neverovatno skroman.

Na koji način ste usavršili svoje sposobnosti, gde ste se školovali i šta ste završili?

Na moju odluku da upišem studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a ne neke druge studije, možda bliže proznom stvaralaštvu, uticao je nekakav čudnovati instinkt koji mi je govorio da bi bilo bolje da se odmah posvetim izučavanjem spisateljskog zanata. A bila je tu i mogućnost da pre završetka srednje škole počnem sa studijama.

Nisam voleo srednjoškolski status. Želeo sam da što pre počnem da se izražavam, da stvaram nešto. Tako su me primili nakon završenog trećeg razreda srednje škole. Briljatno prođem na prijemnom ispitu, kasnije položim diferencijalne ispite i postanem jedan od najmlađih pitomaca FDU. Tu je bila i ambicija da učim tehnike pisanja odmah na početku, na prvoj godini. To se, tada, moglo samo u toj visokoj školi. Bila je to jedna veoma uspešna generacija budućih dramaturga. Imali smo veliku sreću da tada, na katedrama za dramaturgiju i za filmski scenario zateknemo plejadu odličnih profesora: Jovana Hristića, Slobodana Selenića, Nebojšu Pajkića, Gordana Mihića, Vladimira Stamenkovića, Živojina Pavlovića… I zaista, veoma brzo sam počeo da učim šta je to ekonomičnost u pripovedanju, kako se stvara tekst koji mora i može da drži pažnju čitaocu/gledaocu, kako je i dobro poznatu (čak i onu istorijski verifikovanu) priču moguće ponovo napisati, udahnuti joj novi život, prokrviti je. U tom smislu, izbor studija se pokazao kao celishodan. Veoma je korisno za budućeg pisca da sa svojih 17, 18 godina javno čita svoje etide i biva kritikovan od ništa manje ambicioznih i talentovanih kolega.

Kada prođete tog „toplog zeca“ vaš intelekt i kreacija samo rastu i sazrevaju, preležite dečje bolesti stvaralačke sujete kada im je vreme – kao dete. Po diplomiranju nastavljam poslediplomske studije teatrologije na istom fakultetu. Magistrirao sam mesec dana po okončanju onog nesrećnog bombardovanja ’99. Doktorirao sam 2009. na interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Za studije slučaja mog doktorata uzeo sam roman, film, dramu i likovno delo: roman mog omiljenog savremenog pisca Kristofa Ransmajera, dramu Žan-Pol Sartra, film Vima Vendersa i tritpih/studiju Frensisa Bejkona.Tom rasbokorenošću teme hteo sam da povežem sva svoja pripovedačka i naratološka htenja i aktivnosti. Rano sam počeo da objavljujem. Za knjigu drama “Argivski incident” (što je bila i moja diplomska drama) dobio sam 1996. Oktobarsku nagradu za mlade. Prvi roman sam objavio sledeće, ’97. godine. Bio je to roman „Sakaćenje Romana“ u izdanju Prosvete. Veoma brzo sam počeo da objavljujem romane kod dobrih izdavača, pouzdanih u to vreme: Prosveta, BIGZ, Geopoetika i kasnije, već devet godina sam autor Lagune. Gotovo od samih početaka Lagune. Najpre kod Lagune objavljujem roman “Lisičje ludilo” 2005, pa “Staklenu prašinu”, “Libansko leto”, drugo izdanje “Persijskog ogledala”, “Bakarne bubnjeve”, “Galerijeve vatre” i… prošle godine “Miris mraka”.

Vi živite na Dorćolu. Vaš roman koji govori upravo o ovom mestu i njegovoj bogatoj istoriji je doživeo treće izdanje. U kojoj meri je mesto boravka uticalo na roman?

Dorćol sam u romanu uzeo kao jednu od mogućih metafora za život na granici, na sudarnom mestu, kao metaforu o životu na raskrsnici, na udaru ili pod dodirom mnogobrojnih civilizacija i etnosa. U tom smislu, još od romana “Persijsko ogledalo” i dalje tragam za alhemijskim mestom mešanja uticaja, susreta antipoda. Dorćol je, tako, metafora Balkana, ali isto onoliko koliko je to bilo koja varoš na nesrećnom Balkanu. Na Dorćolu se susreću jedna grčka porodica, Teodopulosi i pleme Maksimovića iz Hercegovine nakon odvojenih “Odiseja” koje doživljavaju krećući se, uvek na sever, jedni iz Kastorje u severozapadnoj Grčkoj, drugi iz Trebinja, preko Kosova. To je, u neku ruku i povest dve grane mog porodičnog stabla. Svakako, priča o mojoj porodici se pojavljuje i u drugim mojim romanima. Pisac je uvek u pokušaju kamuflaže, skrivanja tragova svojih pravih inspiracija. S druge strane, očigledno je po interesovanju medija i po tiražu da je mnogo ko pronašao svoje lične tame i svetlosti u “Mirisu mraka”, svoju porodicu u Teodopulosima i Maksimovićima.

S druge strane, Beograd je i večna muka kad ste Beograđanin, prvo ne možete da ga oslobodite onih koji to nisu, zatim ne možete da odbranite njegov identitet jer Beograd nema identitet za razliku od drugih metropola. Njegov identitet se menja u zavisnosti od migracija. Beograd ne možete da volite, sa njim ste u stalnoj svađi ali u tom konfliktu se razvija jedan specifičan odnos građanina prema gradu jer je Beograd na pola puta od svega. Mislim da će uvek biti na pola puta, neopredeljen kao metropola jer on predstavlja vrata srednje Evrope ako gledate sa Orijenta, predstavlja i kraj sveta ako uvažite hrišćanski i prvenstveno katolički pogled na svet. Iako danas živimo u vremenu koje navodno ima neke druge ideološke prerogative ne menja se ova stvar, i dalje je Beograd u toj situaciji i mislim da će uvek biti. To je grad u regionu koji je najviše puta razaran i građen, on jeste prkosan grad u tom smislu i mora biti ružan na način na koji je ružan, stalno je u opadanju i stalno u izgradnji. Za Beograd se u poslednjem romanu, dakle, nisam odlučio iz nekakvih komercijalnih, utilitarnih razloga. Možda zato što sam, jednostavno, Beograđanin. I pisac. Pa se to nekako spojilo, u zemlji u čijoj je zvaničnoj kulturi postala sramota da ste rodom iz prestonice.



Da li je tačno da se pisac kroz delo uvek vraća svojim korenima i u kojoj meri je to slučaj kod Vas?

Možda je tako, kada govorimo o ovom poslednjem romanu. U mom životu se dugo nametala ova, prilično autobiografska priča, kao neka vrsta duga koji osećam prema svojim precima, pričama iz svog detinjstva. Ipak, dugo nisam smeo da se odlučim, uvek su neke drugačije, potpuno izmaštane priče progovarale iz mene. Valjda to ima neke veze i sa godinama. Onda sam se osmelio, uzeo vazduh i krenuo. Pa šta bude. Dorćol je za autora ovog romana (i samo dok pričamo povodom “Mirisa mraka”) mesto na kome je susret civilizacija neizbežan a s njim i sukob ali i saradnja.

Kao što reč “mrak” nužno asocira i na svoj antipod - svetlost. Tako je i sa Beogradom. Ali, pazite, kada je reč o korenima: tokom aktivnog, svežeg života romana “Persijsko ogledalo”, “Libansko leto, “Arhipelag”, “Staklena prašina”… sredinom i krajem prošle decenije naša prilično egocentrična, u sebe zagledana i sebi dovoljna književna pseudoelita mi je prilično zamerala to što se radnje tih romana razvijaju na nekim drugim meridijanima. Iako i kada pišem o Grčkoj, Libanu ili Iranu govorim o nama i našem identitetu, samo iz drugog ugla, sa veće distance. Jedno vreme me je čudilo to što su u tome prednjačili samoproklamovani domaći mondijalisti. Trebalo mi je neko vreme kako bih shvatio da naši „mondijalisti” po pravilu nisu mnogo putovali i da ne vladaju stranim jezicima.

Danas mladi masovno odlaze iz Srbije. Materijalna situacija je prilično loša. S obzirom da ste profesor, imate li uvid u današnje interesovanje mladih za pisanje? U kojoj meri oni pridaju značaj pisanoj reči i imaju li tendencije ka čitanju literature?

Nakon uspešnog predavanja, osetite da je od manjeg je značaja to da li danas ima u omladini više ili manje interesovanja za bavljenje umetnošću a da je od velike važnosti to što ste dali sve od sebe da proširite dobru vest. Dobar profesor umetničkog predmeta treba da probudi u studentu interesovanje za bavljenje umetnošću a ne da pospano i sporadično obrađuje dobro pođubrenu, precizno uzoranu njivu. Dobra vest, koju pokušavam da podelim s drugima je ta da umetnost zaista ne može “spasiti svet” ali svakako može dušu onoga koji želi da bude spasen. I ne samo dušu već i razum, kritičko razmišljanje. Uostalom, danas je važnije nego ikada glasno konstatovati da je biti dobar čovek, moralan, razumno ispravnih postupaka… mnogo važnije od materijalističkog tipa obrazovanja. A to je i mnogo teže. Naravno da ima zainteresovanih. Uvek će ih biti. Kao što će uvek biti čitalaca, tako će uvek biti i pisaca.

Može li se kod nas živeti samo od pisanja i stvaranja dela?

Naravno da se ne može. Uostalom, u Srbiji se gotovo uopšte ne može živeti od sopstvenog (poštenog) rada. Niti će moći još dugo. Zbog toga se umetnici trude da imaju i neku rezervnu profesiju. To je nekada srećan spoj, nekada uopšte nije. Ali, ukoliko nemate rezervnu profesiju onda zaista postajete rado viđen gost televizija, profesionalni analitičar za sve i svašta i samim tim direktni plaćenik establišmenta. Ili “entertejner”, dvorska luda. A pravi umetnik to sebi ne može da dozvoli. Vidite, ja kao pisac pristajem da nemam perspektivu u ovom siromašnom društvu ali ne pristajem da je, na primer, nema jedan lekar. To je nedopustivo.

Po knjižarama se mogu pronaći mnoge knjige opisane kao odlične. Većina njih važi za bestselere. Šta je za Vas umetničko delo književnosti, a šta nije?

Slažem se da mi živimo u poplavi knjiga koje bivše folk ili pop pevačice objavljuju o svojim neiživljenim ljubavima ili erotskim fantazijama. To je stvarno uvredljivo. Ali, pazite, tek kada one objave knjigu onda se (malo)građani zgroze i urliknu od muke. A kada ih ugledaju u parlamentu, onda, jel te, nema veze jer ko će da prekonosira samom parlamentu? Vladi koja je takođe estradna. Ovo je doba najbrutalnije estrade, ali nju neko podržava iz same vlasti. I tako godinama. Šta ćemo sa tim? Šta ćemo ukoliko jedino Grand televizija pobedi na tenderu za otvaranje skupštinskog kanala?

Ništa, slegnućemo ramenima i nastaviti da kritikujemo estradni polusvet tek kada objavi knjigu ili svoje venčanje u nekom tabloidu. Svako treba da ima ciljnu grupu. Moja književnost i njihova književnost nemaju istu ciljnu grupu i time mi ne smetaju, niti ja njima. Ali načelno jeste uvredljivo: pisac ste i vi i ti ljudi sa estrade. To je trenutna moda. Ali, ti ljudi nimalo nisu srećni. Lako ih prođe fascinacija “spisateljskim” poslom pa onda… opet šipka. Uostalom, ne mogu da shvatim zašto bi neko platio objavljivanje svoje knjige. Treba da vas neko primeti. Ja sam počeo u ozbiljnim izdavačkim kućama i kao veoma mlad čovek nisam pristajao da u malim ili neozbiljnim izdavačkim kućama objavljujem, a kamoli sad.

Koliko je uspeha postigla Vaša knjiga?

To je veoma relativna stvar. Ne može se uspeh knjige meriti nagradama, ni tiražima. On se meri trajanjem literarne ideje u vremenu. Samim tim, mislim da je uspeh mojih knjiga veliki.

Rekli ste da je ušla u uži izbor za Ninovu nagradu. Kako je to prošlo? Da li je to bio jedan od ciljeva koji ste želeli da postignete?

Nije bio to nikakav cilj. Prijatno je kada uđete u uži krug. Ove godine sam po osmi put bio, s nekim romanom, u užem ili širem krugu. To me čini svojevrsnim rekorderom. Ali ta prijatnost brzo prođe kada vidite kako se dnevnim, ideološkim, prepolitizovanim uzusima služe žiriji te nagrade. NIN-ova nagrada je račun bez krčmara poslednjih dvadeset godina. Samim tim što je jedina prestižna nagrada u Srbiji ona uopšte nema svoj profil već u potpunosti zavisi od vetrova i klanova. Mene zabavlja kada se nađem u izboru jer znam da niko ne lobira za mene ali žiriji to ne znaju i verovatno jedni druge gledaju ispod oka, pokušavajući da otkriju “gura tog Petrovića”. Pazite, molim vas: sada je, kao, počeo da se otvara neki drugi krug. Kao, počelo je navodno, i samo navodno „provetravanje” našeg književnog horizonta. Reklo bi se, kada se površno pogleda, da je reč o “provetravanju” sižejnih okvira.

Ali nevolja leži u tome što to provetravanje obdelavaju isti oni književni poslenici koji su prethodno zagušili te horizonte. Kako je i u našoj politici, tako je i u kulturi. Postaje jasno da nova “mondijalistička” struja u stvari, kao mainstream, preporučuje publici tokove regiona a ne sveta. Ona nudi regionalnu razmenu podjednako jalovih, izanđalih obrazaca kao što su i ovi u Srbiji. Ona nam nudi da jedni druge hranimo misaonim otpadom, smećem od kulture ili umetničkog koncepta.

Dakle, ove sezone treba pisati o Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani… Skopje je već odveć profano kao dramatis locus. Već vlada strastveno interesovanje za pisce i univerzalne filozofe iz EX YU regiona, urednici ih rado zovu u televizijske emisije. Mislim da se sve to radi samo da domaći autori i publika ni slučajno ne bi požele da dijalogiziraju sa svetskim umetnicima, tokovima i misliocima. Za nas je, trebalo bi, dovoljan Balkan. To je naša “Mala Evropa” u nedostatku velike.

Koliku ulogu u pisanju ima Vaša porodica?

Naravno da bez razumevanja porodice pisac ne bi mogao da stvara tempom: roman u dve godine. Ukoliko životni partner ne razume umetnika, onda njemu nema opstanka. Ili u braku ili u umetnosti.

Postoji li neki uzor među piscima na koga se i sami ugledate?

U direktnom smislu ne. U indirektnom, naravno. Nikada nisam mnogo čitao domaće pisce kao što nisam mnogo slušao ni domaću muziku. Najviše volim nemačku i francusku savremenu literaturu. Jedan od najznačajnijih savremenih pisaca za mene je svakako Austrijanac Kristof Ransmajer. Na samom početku, na mene je još krajem osamdesetih određeni uticaj izvršio Peter Handke. Još jedan Austrijanac!? Ali tu su i Pol Oster, Alesandro Bariko, Per Petešun… U pripovedačkoj formi sam počeo da eksperimentišem tek nakon što sam upoznao delo Kloda Simona. To je takođe značajan pisac za mene. Preokrenuo je moje spisateljske i estetske navike.

Kakve kritike javnosti je dobila Vaša knjiga i da li ste postigli to što ste hteli?

Uopšteno rečeno, odlične. Ne toliko mnogo prikaza i kritika ali svakako pozitivnih u oceni. Nijedna nije bila senzacionalistički nepovoljna. A to je veliki uspeh u zluradoj i zatvorenoj sredini kakva je klaustrofobična savremena samostalna Srbija.

Osim što ste pisac i profesor, Vi ste i dramaturg. Kako se ova tri zanimanja poklapaju i idu li jedno uz drugo?

Ako me pitate šta bih voleo ispod potpisa fotografije mislim da je to pripovedač ili pisac. Da, to je definitivno vokacija.

Prošli ste kroz mnoge životne škole umetnosti, a stvorili ste još više. Na šta ste najponosniji do sada?

Na sve svoje knjige, bez razlike. Na svoju porodicu. Na to što i dalje želim da pišem. Uprkos svemu.

Autor: D. Čavić
Izvor: Telegraf


Podelite na društvenim mrežama:

književno veče sa mirkom demićem u narodnoj biblioteci srbije laguna knjige Književno veče sa Mirkom Demićem u Narodnoj biblioteci Srbije
01.11.2024.
U petak 8. novembra od 19 sati u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije biće održan razgovor o novom romanu Mirka Demića – „Nebeska divanhana“.   Sa piscem će razgovarati Milena Đorđijević, a zajed...
više
kompanija visa i izdavačka kuća laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom sjajnom akcijom laguna knjige Kompanija Visa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom sjajnom akcijom
01.11.2024.
Od 1. jula 2024. do 31. januara 2025, prilikom kupovine Premium karticama Gold, Platinum, Signature i Infinite, koje su izdate u Srbiji, na sajtovima laguna.rs i delfi.rs u iznosu od 2500 dinara ili v...
više
vladika grigorije gost emisije klub 2  laguna knjige Vladika Grigorije gost emisije „Klub 2“
01.11.2024.
O književnom putu i novom romanu vladike Grigorija, arhiepiskopa diseldorfsko-berlinskog i mitropolita nemačkog poslušajte u emisiji „Klub 2“. Od knjige priča „Preko praga“ i romana „Nebeska dv...
više
tanja stupar trifunović djeca ne nose uniformu, ali nose ratne traume laguna knjige Tanja Stupar Trifunović: Djeca ne nose uniformu, ali nose ratne traume
01.11.2024.
U najnovijem romanu „Duž oštrog noža leti ptica“ autorka Tanja Stupar Trifunović istražuje trajne posledice rata i kako one duboko oblikuju sudbine i svakodnevicu. U razgovoru za portal Strane otkriva...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.