Milutin Petrović o knjizi „Beograd bez sna“

Laguna je izdala roman koji priča jednu od mogućih ljubavnih priča o izvikanoj generaciji novotalasovaca sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka pod naslovom „Beograd bez sna“. Još je i pisac Beograđanin koji voli svoj grad, a namera romana uopšte nije da pljuje po svojim junacima. Da li to znači da Beograd više nije na „golom otoku"? Da Beograđani više ne moraju da se stide i da se sme razgovarati sa njima?

Kao rođeni Beograđanin, protekle tri decenije osećao sam se isto kao moj deda golootočanin; kao neko ko čeka rehabilitaciju za neku veliku ideološku izdaju. Svi su se odrekli Beograda. Momo Kapor je okrenuo leđa Beogradu. Pojam „krug dvojke" je postao uvredljiv pridev kojim se naslađuje svako kome je šega da sa „đes ba" pozdravlja kumove na slavama po saloncima na Vračaru... Znači-brate-novogovor surčinskih reketaša je beogradsko-ono-kao-razvlačenje napao kao navijačke horde gej paradu. Tradicionalni beogradski akcenat je mogao da živi ali između četiri zida. I posle te trodecenijske robije, da li je ovo trenutak kada je odslužena imaginarna kazna izrečena od nekih Srba koji su bili praviji od nas iz prestonice? Velika izdavačka kuća i pravi roman sa potencijalom ozbiljnog hita, pred leto dvehiljadesedamnaeste.

Priča „Beograda bez sna" se dešava u poslednjim godinama jedne velike epohe, zlatnog doba rokenrol titana, vrhunca popartističkog humanizma i renesanse, sezoni poslednjih orgazama slobodne ljubavi pre pojave AIDS-a.

Beograd je tada, pre tri i po decenije bio isto toliko bliži dešavanjima u centru slobodnog sveta. Vladimir Đurić Đura je živeo te svoje godine na beogradskim trotoarima i znao je da tajne starog grada opeva novim rečima svoga vremena. Hroničari kažu da je to bilo vreme novog talasa. Pa OK, „Beograd bez sna" priča o svemu tome, ali takođe priča o poslednjem vremenu kada su momci pisali pesme. Najbolji frajeri u gradu su zaista pisali ljubavne pesme i sa knjigom Milutina Bojića pod miškom muvali najlepše devojke. Samo je Vlada Divljan imao jednog žutog Fiću, svi ostali su se autobusom vraćali sa tih čuvenih žurki. Preciznost crteža kojom Đura slika vreme svoje mladosti je preciznost Vorholove sito štampe. Razmazane boje, ne baš precizno, veoma ekspresivno ali sa nekim čudnim pomalo aljkavim linijama. Dirljivo lirski i pesnički, a u isto vreme zajebanski, neodgovorno, pozerski i hm, fali mi reč... Pa da - veoma beogradski. Džon Milijus i Hugo Prat, sreću Kaporove Folirante u SKC-u na koncertu Idola gde u publici konačno jedan pored drugog stoje David Bowie i Vlaja Jovanović.

Glavni junak je mladi Baron, ozbiljan gradski šmeker u nastajanju, kao i njegova najuža ekipica, uglavnom imaginarni likovi koji se kreću kroz svet ispunjen autentičnim artefaktima vremena. Koncerti, ploče, mesta, poznate grupe, slikari, sve važne face na starnicama romana su tu svojim pravim imenom. BBS je jedna veoma subjektivna hronika vremena. Stvari nam se nisu desile, one se zauvek dešavaju u našim sećanjima i našim zaboravima. Snovi, želje, zablude, stid, psihoaktivni otrovi, uticaj medija, tajna društva, ljubavnici, kosmički zraci, počeci Alchajmera, sve su to razlozi da ne postoji ništa što je uklesano u kamen. Mi ne znamo šta je bilo, znamo samo šta mi mislimo i osećamo u vezi stvari koje su nam se dešavale. Za Đuru isti značaj ima faktički istorijski događaj i sanjarenje njegovog izmišljenog junaka. A to je jedini tačan način da se nešto pametno sačuva, da se ostave neki znakovi pored puta kojim smo prošli.

I još samo malo trivije, za one koji čitaju duže od prvih par rečenica. Ovo je priča o pravom kraju jedne epohe, periodu 79-83. u Beogradu. Đura je par godina kasnije, ispostaviće se takođe na kraju jedne epohe, 1989. napisao scenario za televizijsku seriju Beograd bez sna. Trinaest epizoda po sat vremena igranog programa.