Milko Štimac: U odgovorima na izazove potvrđujemo se kao dobri ili loši ljudi

Roman prvenac Milka Štimca „Poljubac miholjskog leta“ nastao je prema pozorišnom hitu „Menica bez pokrića“, a osnova priče po kojoj su oba dela nastala je istinit događaj. Štimčevi likovi u atmosferi zalaska građanskog društva naići će na istu prepreku koja će odrediti dalje tokove njihovih života...

Milko Štimac autor je nekoliko stručnih knjiga iz oblasti tržišta kapitala i političke ekonomije, kao i dramskih tekstova „Menica bez pokrića“ i „Cedulja na udele“.

Vaš roman prvenac „Poljubac miholjskog leta“ nastao je prema pozorišnoj hit predstavi „Menica bez pokrića“. Sa kojim ste se izazovima suočili preobličavajući jedno dramsko u književno delo?

Svaka forma ima svoje posebne odlike, pa je tako svaka i zahtevna na osobit način. Drama mora da bude zasnovana na izrečenom, na živoj reči, ono što likovi izgovaraju mora da bude uverljivo; roman ili pripovetka moraju, s druge strane, da budu mnogo više od dijaloga, moraju da približe čitaocu ono što mu glumci dočaraju na sceni.

To je i dodirna tačka ove dve forme: način na koji su glumci „prisvojili“ likove, kako su ih tumačili i oživeli, mnogo je pomogao u uobličavanju opisa njihovih sudbina, razloga koji ih pokreću, motivacije. Utoliko mi je bilo lakše da čitavu situaciju oko koje se plete radnja romana opišem, a da pri tome ne razvodnim čitavu priču, već da je održim napetom i zanimljivom – okosnica radnje vezana je za samo nekoliko časova događanja u jednom radnom kabinetu.

Najviše je u pisanju pomoglo, i za dramu i za roman, to što je osnova priče istinit događaj. On je, međutim, toliko razrađen i nadograđen, da predstavlja tek impuls, podstrek. U tome je i sva lepota pisanja – uđeš u drugi svet kroz vrata takvog nekakvog događaja, i onda ga sam razvijaš, pričaš sa likovima, deliš njihove muke, pomažeš im ili odmažeš, dođu ti kao zamišljeni prijatelji. Tim pre, što i ti likovi počivaju, određenim delom svojih osobina, na osobama koje su zaista postojale. E, kad se jednom razumeju likovi, onda je svako pisanje i opisivanje lakše, ide nekako samo od sebe.

Zašto je roman smešten baš u tridesete godine prošlog veka? Kakav je Beograd ovog doba?

To je doba u kome umire, na ovim prostorima, građansko društvo – ušuškan svet lepih manira i dobrog vaspitanja. Kao i svako doba, i ono sa sobom vuče prošlost, sve ono što ga je odredilo i omogućilo mu da se uobliči, ali i zametke budućnosti. I, kao i u svakom drugom dobu, elementi prošlosti umiru na naše oči, a budućnost krči put. Tridesete godine prošlog veka vreme su kada je jedan oblik društvenog uređenja, dostigavši vrhunac, počeo da klizi ka svojim negacijama – nacizmu i komunizmu. Istovremeno, jedno pokraj drugih žive formalizam, učtivost, uvažavanje i poštovanje, i prvi oblici divljačke negacije svega toga i narastajuće destrukcije.

Takve prelomne tačke u vremenu nose sa sobom posebnu dramatiku i, ako hoćete, prirođenu tragiku – akteri ne vide da njihovo vreme prolazi i da su sasvim nespremni za ono što ih čeka. Oni žive svoje živote, isleđuju, zaljubljuju se, posluju neznajući da će vreme koje dolazi obesmisliti sve te njihove napore, uspehe i teško zaslužene lepe trenutke.

Na ovim prostorima doživeli smo za kratko vreme dva žestoka udarca, prvo s desna, pa onda s leva. Oboreni smo, i kako smo pali tako smo i ostali na zemlji. Kusturica nas je u svom znamenitom filmu metaforički smestio i dublje – u podzemlje. Bilo kako bilo, tu smo ostali decenijama, zarobljeni lažima i represijom, dočekavši nove udarce s desna devedesetih. Kao poslednje obasjano doba ostao nam je taj period tridesetih, to mirno građansko društvo.

Iz takvog društva potekla je i jedna vršačka porodica uzgajivača cveća, koje je izvozila i u Rumuniju i u Mađarsku, a čiji je, izmaštani, potomak jedan od junaka knjige. Pravog potomka te porodice sreo sam svojevremno u Čikagu. Pamtio je Vršac maglovito, ali dovoljno da želi da ga poseti pre smrti. Mnogo je jače, međutim, zapamtio posleratnu odmazdu, pa se nije usuđivao da se uputi u rodni grad.

Vaš roman preispituje ljudske slabosti, međutim, čini to na vrlo duhovit način. Kako biste vi žanrovski odredili svoju knjigu?

Slabosti svakog od nas možete posmatrati kao tragične, ili kao komične. Ja biram ovaj drugi način. Da se ne smejemo jedni drugima, teško bismo izdržali sve ono što život stavlja pred nas. Naravno – bez podsmeha, jer svi mi imamo neke slabosti koje nas čine smešnima. Smeh oslobađa, smeh omogućuje da i sebe i druge lakše prihvatimo takvi kakvi smo, sa tim slabostima.

Knjiga, ipak, nije komedija, niti je predstava to bila. Nije, svakako, ni tragedija. Jednostavno, ona je slika jednog događaja u jednom vremenu i svedočanstvo o tome kako taj događaj može da promeni tokove života ljudi kojih se dotakao.

U knjizi postoji i kriminalni zaplet, ima i novčanih malverzacija i pronevera, ali ona nije klasični krimić, iako su u njoj sadržani i svi elementi krimića. Sa glavnom radnjom, istovremeno teku i tri ljubavne priče, ali knjiga nije ni (samo) ljubić. Meni je bilo važno da kroz sve te slojeve očuvam vedrinu i neokaljane lepe namere i postupke, bez obzira na svu njihovu izvesnu promašenost.



Kakav je poljubac miholjskog leta?

Lep, kao i svaki poljubac. Ali „miholjski“ ima i nešto dodatno – oproštaj od topline. Posle miholjskog leta nužno dolazi hladna zima. Miholjsko leto poslednje je doba godine kada se može uživati u toploti, u sjaju i jasnoći sunčeve svetlosti. To su onih dodatnih pet jutarnjih minuta u toplom krevetu koje sebi dozvolite posle zvuka alarma za buđenje, pre nego što ćete ustati u prohladnu sobu i krenuti da se suočavate sa svim nesigurnostima i neprijatnostima dana.

Poljubac miholjskog leta je poljubac očajnika koji još nisu shvatili da su očajnici. To je poslednja lepota koju će pamtiti za dugo vremena.

Kažete „Život svakog od nas klupko je od mnogih niti“. Koliko nehotice utičemo na živote jedni drugima?

Jedni bez drugih ne možemo, čovek postaje čovekom tek u društvu, u međudejstvu sa drugima. Sve dobro i loše dolazi nam preko drugih ljudi, makar ga mi i uzrokovali. I, zaista, toliko smo isprepleteni da nam se stalno dešava da živimo posledice tuđih odluka i poteza, čak i onih za koje ni ne znamo da postoje.

Svaka će se naša odluka ocrtati na životima drugih, svako od nas tome i teži, u tome nalazi potvrdu sopstvene egzistencije. Voleti nekoga znači prihvatiti da taj neko ima neograničen uticaj na naš život, i obratno, prihvatiti svu odgovornost uticanja na život onog ko je voljen. Postoje obazrivi ljudi, koji se trude da vode računa o svakom ko bi mogao da trpi njihov uticaj, ali ima podjednako i onih koji se ne obaziru na to šta čine drugima.

Najgori su diktatori, koji svesno žele da urede život svakog pojedinca. Brodski je to objasnio u jednom svom eseju, označivši to kao najveću slabost diktatura, nešto zbog čega se one urušavaju, jer ljudi teško podnose tu vrstu uticaja, boje ga se.

U normalnim okolnostima, naši su uticaji najvećim delom nesvesni. To se može ispoljiti i kao srećna okolnost, nekome se može učiniti da mu je pomogla 'nepoznata sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar', ali je češće taj nehotični uticaj prepreka drugim ljudima da ostvare svoje naume.

U vašoj knjizi, smrt jednog čoveka obeležiće živote onih koji gotovo da ga nisu poznavali?

Da, ta smrt je fokalna tačka oko koje se plete radnja, odnosno sve paralelne radnje. Ona će poremetiti mnoge planove, skrenuti živote sa ustaljenih staza, neke će prenuti, a neke ojaditi.

Ona, smrt, prepreka je koja se postavlja ispred svakog heroja ove pripovesti, a njeno prevazilaženje učiniće od njih srećne ili nesrećne likove. Neki će od njih uspeti da se snađu u tako promenjenim okolnostima, poput jednog od glavnih heroja.

I njegov lik, kao i svih ostali, građen je celovito, bez šema i predrasuda. On je predstavljen kao neko ko iz male sredine dolazi preko noći u Prestonicu i pokušava, bez ikakvog iskustva, da se u njoj snađe. K tome je još i prvog dana na poslu. A i Hrvat je u Beogradu. Mogao je da bude i Mađar u Bukureštu, ili Amerikanac u Parizu, ali ja sam iz Beograda i najbolje poznajem mentalitete i naravi ljudi iz bivše nam domovine, pa sam onda uzeo i taj odnos kao primer stalne borbe, stalnog snalaženja i pre-definisanja sopstvene uloge u susretu sa nepoznatim okolnostima koje život stavlja pred nas.

U tom snalaženju, u odgovorima na izazove, potvrđujemo se kao dobri ili loši ljudi, bez obzira odakle dolazimo i u kojoj se sredini nalazimo.

Izvor: Vršačka kula