Na 15. programu „Dnevnik o Crnjanskom“, koji organizuje Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, gostovao je književnik i profesor dr
Milisav Savić, što je bilo veoma posebno za publiku jer se radi o piscu koji je bio savremenik
Crnjanskog te je mogao da podeli i utiske o svojim susretima sa čuvenim piscem.
A da je i sam Savić bio inspirisan autorom „
Seoba“, govori i činjenica da je Crnjanski bio književni lik u dva njegova romana, kao i u njegovim dnevnicima koje je vodio u periodu dok je bio u diplomatskoj službi u Italiji.
Crnjanski je bio književni lik u Vašoj knjizi „Ožiljci tišine“. Pisali ste taj roman devedesetih godina. Zašto Vam je inspiracija bila da, pored Andrića, i Crnjanski bude jedan od likova u tom romanu?
Da, taj roman je bio prvi od objavljenih a da je Crnjanski bio jedan od književnih junaka. Te devedesete su bile teške godine u Srbiji, na snazi su bile sankcije, vladala je glad i nestašica svega… Pokušao sam da kroz priču o Crnjanskom i Andriću odgovorim na neka pitanja koja su tada bila aktuelna, a danas mi se čini da su to u stvari pitanja koja su uvek, pa i danas, aktuelna u našoj zemlji. Na primer, bilo mi je intrigantno zašto se Crnjanski plašio da će ga likvidirati nakon što se iz emigracije vratio u Jugoslaviju. Bojao se za svoj život. Mi to znamo jer je poznata činjenica da se on po povratku iz emigracije hranio u Beogradu samo u ekspres restoranima. Zašto? Zato što se bojao da mu nešto ne sipaju u jelo, da ga ne otruju. Samo u ekspres restoranima vi stojite u redu i dobijete jelo koje je dobio i neko ko je ispred vas i neko ko je iza vas. To mu je bila garancija da mu se neće ništa sipati u posluženi obrok. Neki govore da je Crnjanski bio paranoičan, da je bio opsednut mišlju da će ga UDBA ubiti. Bio je već stariji čovek kada se vratio, ali tada je još uvek bio živ i Marko Ristić koji je bio veoma uticajan čovek Titovog režima i on se bojao da će mu Ristić doći glave. Ja sam u romanu „Ožiljci tišine“ pokušao da pokažem da tu nije bila reč o paranoji, već da se Crnjanski zaista bojao likvidacije. To su dve različite stvari.
Vaši susreti sa Crnjanskim su se desili već tokom šezdesetih godina, po njegovom povratku u zemlju. Kada se desio prvi susret?
Bio sam tada veoma mlad pisac, a mladi pisci misle da sve počinje od njih, tako da tada uopšte nisam imao odnos prema Crnjanskom kao da je značajan. On je za nas bio starac koji se vratio iz emigracije. Pri tome, bio je desničar a mi smo bili mladi levičari. Bilo je to krajem 1967. godine u redakciji Studenta. U redakciji smo bili Đorđije Vuković, Aleksandar Ilić i ja. Bar dva sata smo pričali sa Crnjanskim, a nismo ni zabeležili taj razgovor na traku, a kamoli da smo ga objavili. Đorđije Vuković je tada bio glavni urednik. Objavio je samo običnu vest u kojoj je pisalo da je redakciju posetio Crnjanski i da smo u razgovoru proveli dva sata. Samo je to objavljeno, a i zbog toga smo imali javne prozivke. Na primer, sećam se da nam je Svetozar Stojanović uputio prekorno pitanje: Kako ste mogli da primate tog desničara i konzervativca?! A ja se, u stvari, od celog tog razgovora sećam samo jednog detalja. Tada su u modi bile mini-suknje i naše koleginice su ih nosile, a Crnjanski je, kada je došao u redakciju, samo gledao u duge noge naših saradnica. Nije to bilo samo zato što je on bio erotoman, a bio je, zna se koliko erotike ima i u njegovim romanima, već se radilo o tome da je bio i svestan svoje starosti. Tačno mu se u očima videla ta žal za mladošću u tom trenutku.
Da li se drugi susret desio kada ste već osnovali i bili glavni urednik Književne reči, dakle, posle 1972. godine?
Da, ali ni taj razgovor nije zabeležen. Desio nam se ogroman peh. Bili su tada u Književnoj reči čuveni pisci, i Milutin Petrović, Gojko Đogo, Simon Simonović i mi se svi dogovorimo da intervjuišemo Crnjanskog i da objavimo veliki razgovor s njim. Pojavio se tu i Ratko Peković, čovek koji je inače napisao najbolju knjigu o zabranama u tadašnjoj Jugoslaviji, koji je doneo magnetofon. Sećam se da smo taj intervju radili u Domu omladine. Mi smo, naravno, proverili da li magnetofon radi i radio je. Razgovarali smo sa Crnjanskim, svi mi smo mu postavljali pitanja. Bio je to veliki, raskošan intervju, međutim, sutradan se ispostavilo da od tri sata razgovora imamo snimljenih samo prvih nekoliko rečenica. Strašno. Tada je Srba Ignjatović seo i po sećanju prepričao taj naš razgovor i mi smo prepričanu verziju objavili na naslovnoj strani. Naravno, nije to ono što smo želeli.
Bilo je još susreta…
Jednom sam, isto kao urednik Književne reči, telefonom pozvao Crnjanskog i naručio tekst od njega. On ga je napisao i rekao mi da dođem po tekst. Stanovao je u to vreme u Ulici Maršala Tolbuhina. Dođem na drugi sprat i tada vidim da na vratima nema nikakve oznake da on tu živi. Otuda, takođe, moja teza da on nije bio paranoičan već da se zaista bojao za svoj život. Kada sam pozvonio na vrata, prvo sam čuo kako otključava, a potom je otvorio vrata ne skidajući lanac za reze tako da su vrata bila otvorena samo desetak centimetara. On, sa noćnom kapicom na glavi, samo je proturio ruku i dodao mi plavu kovertu sa tekstom i zatvorio vrata. Tekst sam objavio na naslovnoj strani, sećam se da je to bio jedan od onih njegovih sećanja na London.
I Vi ste neko vreme, nakon što su Vas smenili sa mesta glavnog i odgovornog urednika Književne reči, proveli u Londonu kao lektor srpsko-hrvatskog jezika?
Da, zaista su mi se kroz život provlačile neke sličnosti sa njim. Čak sam u Londonu i stanovao vrlo blizu onog stana u kom je on proveo londonske dane i isto kao i on, nije mi se u Londonu dopadalo. Nije to samo zbog londonske kiše i magle. Već i zbog ljudi, njihove nadmenosti. Englezi su uvek bili nešto „visoko“. Umesto da ostanem četiri godine, vratio sam se kroz godinu dana. I to me je „povezalo“ sa Crnjanskim koji isto tako nije voleo London. On je tamo bio emigrant i vrlo je teško živeo. Zato je i došao u sukob sa našom emigracijom tamo i počeo polako da se priprema za povratak. Želeo je ovde da umre.
Autor: Gordana Nonin
Izvor:
dnevnik.rs