Laguna - Bukmarker - Milan Jovanović: Pravi junaci istorije su obični ljudi, a ne vladari - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Milan Jovanović: Pravi junaci istorije su obični ljudi, a ne vladari

Već neko vreme sam imao ideju da napišem roman koji će u svom centru imati predmet, a ne ličnost. Da pratim sudbine ljudi koji se u različitim epohama nalaze u njegovom neposrednom okruženju ili im je sudbina na neki način u vezi sa njim. Namera mi je bila da priču u narativnom postupku pripovedaju savremenici događaja, tako da svako svedočanstvo predstavlja priču za sebe, a u isto vreme bude čvrsto uvezano u fabulu romana.

Dugo sam vagao tražeći pogodan objekat koji će se naći u centru takvih događanja. Ikona Bogorodice koju je po predanju apostol Luka ikonopisao u prvom veku se u određenom trenutku sama nametnula.

Rekao je pisac Milan Jovanović, jedan od najčitanijih domaćih autora u oblasti istorijskog romana, objašnjavajući zašto je za centralni lajtmotiv svog romana „Bogorodičine sene“ izabrao ikonu Bogorodice, predmet oko kojeg se pletu ljudske sudbine vjekovima i na različitim destinacijama.

Autor, koji se proslavio romanima „Tuđi život“ (2021), „Plamen sveće“ (2020), „Staklena mastionica“ (2015), „Knjiga pravila“ (2017), „Teodora“ (2013) kaže da se u slučaju njegovog novog romana sama nametnula.

Priča koja prati njeno putovanje kroz vreme i brojne destinacije na kojima je boravila je sama po sebi inspirativna i ostavlja prostor za veliki broj priča sa elementima trilera. Zašto kažem da se ikona Bogorodice, koju jedni nazivaju Filermosom, a drugi Putevoditeljkom, sama nametnula? Zato što sam krenuo da napišem samo jednu pripovetku, koja je trebalo da opiše jednu epizodu iz uzbudljive istorije ove ikone. Pišući je, shvatio sam da je ona centralna osa romana koji sam naumio da iznedrim – dodao je Jovanović.

Roman počinje u Efesu u prvom vijeku, potom se radnja seli preko Egipta i Vizantije u Rusiju, da bi stigla do Srbije i Crne Gore i završila u Kanadi. U svakom od 19 poglavlja priču iznosi druga ličnost. Koliko je bilo zahtjevno uskladiti toliko lokacija i karaktera te zadržati duh epohe, ali približiti jezik romana modernom čitaocu?

Ako se opredelite da pišete roman sa istorijskim sadržajem, morate računati sa ozbiljnim vremenom koje ćete morati da izdvojite za proučavanje izvora. „Bogorodičine sene“ su specifičan roman, gde je za svako poglavlje trebalo proučavati izvore koji su pripadali različitim epohama, geografskim podnebljima i različitim kulturama. Za pojedina od devetnaest poglavlja sam morao da izdvojim više vremena nego u nekim drugim prilikama za čitav roman. Naravno da je uvek teško naći pravu meru da bismo dočarali duh tih davno prošlih epoha. Kad govorimo o jeziku toga vremena, dolazimo do posebno osetljivog pitanja koje je danas aktuelno. Raznorazni kritizeri, koji nemaju šta da zamere vašem delu, najčešće nađu za shodno da vam kao zamerku stave da vam jezik nije dovoljno primeren tamošnjem vremenu. Sigurno da nije! Ako bi neko od pisaca uspeo da dijaloge napiše jezikom kojim je govoreno u davno vreme, oni bi bili nerazumljivi čitaocima, pa nam ne bi ostalo ništa drugo nego da ih prevedemo. Naravno, moramo voditi računa da nam se ne potkrade kakav moderan termin.

U vezi sa samim ikonama vođeni su veliki sukobi unutar ranog hrišćanstva, čiji su se motivi često poklapali i sa političkim interesima svjetovnih vladara. Nalazimo se na strani koja je ikone prihvatila, ali sudeći po Vašem romanu, djeluje da bismo bili na velikom gubitku da nismo?

U drugom poglavlju romana apostol Tekla, na pitanje apostola Luke zar ona nije izričiti protivnik ikona, odgovara da u principu jeste, ali da se povlači pred činjenicom da ljudi lakše primaju veru kad vide nego kad čuju. U jednom trenutku te borbe koja je trajala nekoliko vekova protivnici ikona su preovladali. Da se stvari kasnije nisu promenile, mi ne bismo danas bili uskraćeni samo za lepotu tih dela, već bi izostala i naša saznanja o pojedinim bitnim istorijskim događajima, kao i o načinu života u pojedinim epohama.

Koliko Vam je dodatni motiv bio što u domaćem žanru istorijskog romana teme sa hrišćanskim motivima nisu bile česte, kao da postoji određena vrsta otpora da se pisci dohvate duhovnih tema u istorijskom kontekstu?

Pisati roman sa srednjovekovnom tematikom, a nemati bar pokoji lik u mantiji je u najmanju ruku neozbiljno. Crkva je u to vreme bila utkana u svaku sferu života, dok su monasi predstavljali istinske nosioce društvenog prosperiteta.

Važimo za prostor sa „viškom istorijeׅ“, ali žanr istorijskog romana se svodio na sporadične radove nekoliko autora. Posljednjih godina to se polako mijenja, ali i dalje realizam dominira nad temama, posebno onim iz dalje prošlosti. Koliko je tu u zanatskom smislu sam žanr bio izazov za pisanje, a koliko su drugi faktori određivali skromnost ovog odjeljka srpske literature?

U ranijim vremenima naša književnost je zaista imala neznatan broj autora koji su se hvatali ukoštac sa istorijskim temama. Pored Nastasijevića i Baranina, tek poneko bi se usudio da nešto literarno napiše o prošlosti. Onda se osamdesetih godina prošlog veka pojavio Nenadić koji je našoj književnosti darivao nekoliko odličnih istorijskih romana. U poslednje vreme se situacija popravila. Veći broj pisaca se bavi ovim žanrom. Imamo recimo Mirjanu Mitrović, koju smatram vrhunskim piscem, i Radoslava Petkovića, čiji je roman „Savršeno sećanje na smrt“ pravo remek-delo. Svakako je i vreme koje istorijski roman traži da odvojimo za proučavanje građe uticalo na to da se pojedinci drže podalje od ovih tema. Ne kažem da kad pišemo o današnjim događajima nema proučavanja. Recimo dok sam radio na „Staklenoj mastionici”, koji je klasičan savremeni roman, morao sam da se udubim u genetski inženjering, medicinu, ali ste oslobođeni izučavanja ljudske svakodnevice, a to je domen gde se piscima istorijskih romana najlakše potkradu greške. Na kraju da biste pisali istorijske romane, morate da volite istoriju!



U Vašem slučaju tema, posebno iz srednjovjekovne Srbije, nikad nije manjkalo, čak se može reći da čine skoro pola Vaše bibliografije. Šta je nekog ko je pravnik po struci privuklo književnosti, posebno istorijskom i temama koje su nekako ostale potisnute iz žiže interesovanja domaćih romanopisaca?

Od dvanaest romana koje sam do sada objavio pet su isključivo istorijski, dok u skoro svim ostalim koketiram sa istorijskim temama. I neke moje pripovetke se dešavaju u dalekoj prošlosti. To je nekako prirodan tok događaja. Rano sam naučio da čitam i pišem, i uvek sam nešto piskarao. Sa pet godina sam vodio dnevnik, prvi roman, koji hvala Bogu nisam objavio, završio sam već u sedmom razredu. Sa druge strane, naša srednjovekovna istorija je rano postala predmet mog interesovanja i uvek sam je proučavao iz hobija. Dolazak u Nemačku, i godina zabrane rada, koju sam imao na početku, bili su sudbonosni da počnem ozbiljno da pišem. Dok je supruga bila na poslu, ja sam morao nečim da se bavim. Napisao sam i objavio svoj prvi roman „Monah“ i tako probudio svoje stvaralačko nadahnuće.

Koliko je tokom pisanja istorijskih romana teško razgraničiti naučne činjenice i fikciju, koliku slobodu pisac može sebi da dozvoli, a gdje mora poštovati fakte?

Gotovo u svim mojim istorijskim romanima glavni likovi su obični ljudi, a ne vladari, niti visoki dostojanstvenici, odnosno poznate istorijske ličnosti. To mi daje prilično prostora za fikciju, ali bez obzira na to, „ram slike“ mora da postoji. Poznati istorijski događaji i društvene prilike koji su se odigravali na datim prostorima u određeno vreme svakako ograničavaju moju maštu kad kreiram živote svojih junaka.

Živite u inostranstvu godinama. Koliko je bilo teško od prvog romana „Monah“, dugo pisanog, a objavljenog 2002. godine, stići do statusa pisaca koji objavljuje za Lagunu, najagilnijeg izdavača na srpskom jeziku i pisca koji je jako čitan kod publike?

Teško! Život u dijaspori je kamen koji visi oko vrata svakome ko se latio pera. Ni čitaoci, a još manje kritičari, nisu spremni da vas prihvate. Gledaju na vas kao nekog ko piše iz zabave i obesti, uz obaveznu predrasudu da to nema kvalitet. Uz sve to ja nisam imao nikog uticajnog u svetu literature ko bi stao iza mene. Probijao sam se sâm, i to je bio mukotrpan i dug proces. Na početku sam izdavao u malim tiražima u Čigoji i Medijskoj knjižari „Krug“. Tek 2010. godine, kad me je otkrio naš eminentni kritičar Jovan Zivlak, stvari su krenule nabolje i izašao sam iz anonimnosti. Izdao sam nekoliko knjiga kod njega u Novom Sadu, što mi je otvorilo vrata Srpske književne zadruge, najstarije izdavačke kuće na Balkanu. Knjige koje su mi izdali su me preporučile Laguni, najvećoj i najprisutnijoj kući na ovim prostorima, u koju je zaista teško ući. Moram da istaknem da sam konačno imao i sreće, jer sam za urednika dobio Dubravku Dragović Šehović, koja odlično razume moja stremljenja, zbog čega je sa njom velika privilegija sarađivati. Ostaje žal što su neke odlične knjige koje sam napisao na početku poput „Monaha“, „Ratnika“ i „Teodore“ ostale anonimne. Nadam se da će se u neko dogledno vreme stvoriti uslovi da se ponove njihova izdanja. U sklopu ove priče o mom kretanju kroz književnu scenu svakako su vredni pomena i prevodi mojih romana na bugarski. Ljudi iz izdavačke kuće Fakel iz Sofije su „Bogorodičine sene“ publikovali na bugarskom nepunih šest meseci posle pojave romana u našim knjižarama. Bio je to već treći prevod mojih romana na jezik naših istočnih suseda. Bugarski pesnik Rajčo Rusev je pre ovog preveo i moje romane „Teodora“ i „Staklena mastionica“, koji su u Sofiji ugledali svetlost dana 2014, odnosno 2020. godine.

Božić je jedan od najradosnijih praznika u hrišćanstvu. Šta biste poželjeli čitaocima Glasa Srpske i brojnim poklonicima svoje literature?

Pre svega dobro zdravlje i unutrašnji mir, pa zatim i ekonomsku stabilnost i naravno dostupnost puno dobrih, novih knjiga.

Koji su Vas autori oblikovali kao mladog pisca, a koje danas sa dugogodišnjim autorskim iskustvom volite pročitati i šta Vam je posebno privuklo pažnju?

Moje stvaralaštvo su najviše oblikovali Selenić, Tišma i Nenadić, jer sam ih najviše čitao tokom srednje škole, kada sam formirao svoj pre svega čitalački ukus. Od naših pisaca najviše volim da čitam Svetlanu Velmar-Janković, Radoslava Petkovića, Vidu Ognjenović, Vladu Arsića. Naravno, tu su Bora Stanković i Meša Selimović, koje smatram najvećim u našoj književnosti koje će teško iko ikad prevazići. Od stranih autora volim da čitam Elif Šafak, Amina Malufa i Orhana Pamuka.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
goran skrobonja i najgore napisan zakon uticajniji je od najbolje napisane knjige laguna knjige Goran Skrobonja: I najgore napisan zakon uticajniji je od najbolje napisane knjige
21.06.2024.
Čini se da je sve teže – javno mnjenje je na neki način anestezirano za užase, prevashodno zahvaljujući medijima koji nas bombarduju senzacionalnim grozotama. Morate uhvatiti duboke korene istinske je...
više
jelica greganović humor kao lek roditeljstva video  laguna knjige Jelica Greganović: Humor kao lek roditeljstva [video]
21.06.2024.
Jelica Greganović je književnica, autorka bestselera, najčitanija blogerka na našim prostorima. Jedna je i od osnivača radija B92 i njihove prve informativne redakcije. Majka je troje dece, ali je na ...
više
uvek je pravo vreme za čitanje nedelja knjiga fredrika bakmana laguna knjige Uvek je pravo vreme za čitanje: Nedelja knjiga Fredrika Bakmana
21.06.2024.
Od 24. do 30. juna 2024. godine trajaće izvrsna akcija posvećena najčitanijem švedskom piscu Fredriku Bakmanu. Ako vam nedostaje još neki od izuzetnih romana da biste kompletirali svoju kolekciju...
više
 velika očekivanja i njihov ambiciozni junak slabe volje laguna knjige „Velika očekivanja“ i njihov „ambiciozni“ junak slabe volje
21.06.2024.
Figura ambicioznog došljaka, tzv. ariviste, gotovo je nezaobilazna u romanima devetnaestog i ranog dvadesetog veka, kada navedeni tip (anti)junaka postaje reprezentativan za oslikavanje, kritiku i sag...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.